Još o evropskom sporazumu, čekajući 18/24. mart

Piše Dragutin Nenezić

Od prošlog ponedeljka, neke stvari u vezi sa evropskim sporazumom su postale jasnije, a dobio sam i dosta komentara, kritika i pitanja, pa sam odlučio da pokušam da dam širu sliku u odnosu na prethodni tekst, kao i da odgovorim na neka od pitanja. Tekst je malo duži nego inače, ali smatram da se ovom temom u ovom trenutku ne može niti treba baviti drugačije.

Za one koji vole kratke i brze odgovore – ovaj, inače sadržinski loš, sporazum će proizvoditi dejstvo i bez potpisa; prihvaćen je u glavnom delu, ali da bi bio u celosti mora da se prihvati i plan implementacije, kojim se suštinski on ne može unaprediti; loš dogovor ima potencijal da kroz primenu od strane Prištine bude još gori po Srbe, SPC i imovinu na KiM, kao istinske crvene linije svake kosovske politike; doslednom primenom, Srbija će se trajno odreći suvereniteta nad KiM u međunarodnoj sferi, i tek kad se to uradi videće se sve štetne posledice takvog postupanja; konačno, nesaglasje između odnosa prema KiM na nivou Ustava Republike Srbije, Rezolucije 1244 SB UN i međunarodne sfere će pre ili kasnije doći na naplatu.

Ponovo o potpisu

Kritike mog prethodnog teksta se uglavnom svode na isto – da bez potpisa evropski sporazum ne važi. U prilog tome da važi, izneću nekoliko argumenata, uz napomenu da to što nešto nije uobičajeno, ne znači i da nije moguće.

Prvo, želeo bih da skrenem kritičarima pažnju na međunarodno-pravnu teoriju pre Bečke konvencije, UN vodič za zaključivanje multilateralnih sporazuma zasnovan na Bečkoj konvenciji, autoritativan komentar Bečke konvencije, kao i stav nekih od domaćih teoretičara.

Uz sve ograde koje se tiču Bečke konvencije (o čemu se dosta toga korisnog može pročitati u poslednjem tekstu), toga da evropski sporazum nije multilateralan (a možda i jeste) i slično, mislim da nema spora da može biti punovažan i bez formalnog čina potpisivanja. Ko želi da veruje drugačije – neka izvoli, a ja iskreno želim da me budućnost demantuje, i to s radošću unapred prihvatam. Do tada, ja ću verovati da je sve što ima pravne posledice obavezujuće, bez obzira da li je potpisano i/ili ratifikovano, te da je u tom smislu izlišno pričati o „političkim sporazumima“.

Drugo, čuli smo i stav EU da nije bilo predviđeno potpisivanje, pa se kao sasvim legitimna mogućnost može predvideti da, jednom kada i ako sporazum bude kompletiran mapom puta za implementaciju (o čemu više u sledećem delu), Evropski savet kao nadležni organ posrednika samo konstatuje svojim aktom da je sporazum na snazi, i to baš 24. marta.

Podsetio bih ovde da je i poslednji „sporazum“ o tablicama prihvaćen bez formalnog potpisa, pa se nešto ne sećam da je tada to predstavljeno na način na koji se sada radi, nego su umesto toga saopštenjima za javnost davana bezmalo magijska svojstva, i to dobrim delom od strane onih struktura koje sada insistiraju na potpisu.

Konačno, ukoliko do potpisivanja dođe 18. ili 24. marta, tek tada će biti suvišno komentarisati ove kritike.

O dejstvu sporazuma na različitim nivoima

Dakle, potpisan ili ne, sporazum će proizvoditi pravno dejstvo, i to je za mene nesporno. Ono što je zanimljivo je to da je dejstvo donekle ograničeno.

Naime, na unutrašnjem planu – a o tome će više biti reči dole – deluje da se iz političkih razloga ništa neće promeniti. Ustav Republike Srbije i dalje važi, i po njemu se Kosovo i Metohija tretiraju kao sastavni deo Republike Srbije, barem na papiru za unutrašnju upotrebu. Slično je i sa Rezolucijom 1244 SB UN, koja nastavlja da važi dok ne bude zamenjena novom (a to se, kako sam opet dole naveo, iz više razloga ne može očekivati u skorije vreme).

Negde između dolazi do pravog dejstva sporazuma – on će se ticati pre svega odvojenog nastupanja Beograda i Prištine u međunarodnim odnosima, tamo gde nema problema poput onih u UN. To će, primera radi, biti priznanje neke od pet država članica EU koje trenutno ne priznaju Kosovo, ili prijem Kosova u Savet Evrope (opet o tome više dole).

Suštinski problem ovog nesklada je u tome da on ne može da traje večno, pogotovo ako se uzme u obzir da će Beograd, ukoliko se odluči da primeni sporazum, faktički prestati sa primenom svojih propisa na teritoriji Kosova i Metohije, čime će pravni poredak Republike Srbije trajno biti narušen.

Redosled koraka ka punoj primeni evropskog sporazuma

Da bi to dejstvo nastupilo, neophodno je da se strane dogovore o implementaciji, što se očekuje u Ohridu 18. marta (o simbolici Ohrida možda neki drugi put).

Pojavile su se neke nezvanične verzije dokumenta o implementaciji, o čijoj verodostojnosti ne mogu da sudim, ali sam sklon tome da poverujem u nju, s obzirom na prethodno iskustvo sa isto tako nezvaničnim verzijama sporazuma. Ukoliko je dakle tako, deluje da se u tom dokumentu teško može predvideti nešto spektakularno van teksta samog sporazuma, i iskreno bih bio začuđen da do toga dođe.

Međutim, činjenica je i da, s obzirom na to da ovaj dokument predstavlja integralni deo sporazuma, sporazum neće biti potpun ukoliko se taj dokument iz nekog razloga ne dogovori, pa sporazuma tada neće ni biti, što se takođe ponegde ističe. Praktična posledica toga je da ako se odbije dogovor o implementaciji, zapravo se odbija ceo sporazum, a druga strana toga je da će vrlo moguće upravo zato i dogovor o implementaciji biti ponuđen stranama po principu uzmi ili ostavi.

Dalje, ukoliko do dogovora dođe, definitivno je i da će morati da dođe do povratka u institucije. Funkcionisanje institucija je u osnovi briselskih dogovora, koji se po evropskom sporazumu moraju sprovesti. Dakle, evropski sporazum se naslanja na briselski, koji je odumro napuštanjem institucija, pa je potrebno da se on u sklopu implementacije vrati iz mrtvih. Kako i na koji način, ne usuđujem se da ovde pišem u ovom trenutku.

Na kraju svega toga sledi primena dogovorenog. S obzirom na to da dosadašnju praksu – Beograd primenjuje sve bez izuzetka, Priština selektivno – kao i nedostatak sankcija u evropskom sporazumu (po čemu se ne razlikuje od briselskog), mislim da nema previše osnova za optimizam.

Vrlo je moguće zamisliti situaciju u kojoj Priština nastavlja da okupira Severno Kosovo, hapsi i proganja Srbe (gde imamo situaciju da se u Štrpcu Srbi sada gone i zbog prostog učešća na protestima, što izvesno čeka Srbe i na Severnom Kosovu), i svojim postupanjem ih tera da se odsele, a Beograd sedi vezanih ruku jer poštuje evropski sporazum. Tu je jasna paralela sa briselskim sporazumom – za našu stranu, pravne posledice su trajne, sve dok subjekti sporazuma (Srbi sa KiM) ne uzmu stvar u svoje ruke. Još je gore to što nema ni naznaka amnestije, što je kod briselskog sporazuma postojalo.

Mogući problemi

Upravo položaj Srba je jedan od dva moguća problema sa dogovorom oko implementacije, ako se prati debata u prištinskom parlamentu (koje, uzgred, kod nas nema ni u tragovima), kao i tekstovi prištinskih i beogradskih (nemam informacija da li je gospodinov aranžman i dalje aktuelan) savetnika.

Način na koji evropski sporazum pristupa nečemu što svi tumačimo kao ZSO je takav da se vrlo lako može desiti da se u implementaciji dođe do apsolutno nefunkcionalnog mehanizma koji Srbima neće garantovati nikakvu zaštitu. Korišćenje termina koji ništa ne znače (self-management) očigledno po tekstu prištinskog savetnika nije slučajno, i treba očekivati maksimalnu zlonamernost i lošu veru u pregovorima i primeni sa te strane.

Slavljenje dobijanja nekakve ZSO, koja se možda neće tako ni zvati, a sasvim sigurno neće imati izvršna ovlašćenja, će biti ravno slavljenju sopstvenog poraza, osim za decu komunizma koja se već raduju, moguće i zbog povratka samoupravljanja na velika vrata.

Podjednako je problematična odredba sporazuma o SPC. Iako je formulisana bolje od ove o ZSO, iz izjava prištinskih zvaničnika se čini da oni na nivou primene suštinski ne žele da unaprede položaj SPC, već da Aneks 5 Ahtisarijevog plana zamene zakonom, i time ispune obavezu formalizacije iz sporazuma. Trenutno je jedina brana takvom postupanju to što srpski poslanici, bez čijeg glasa taj zakon ne može da se usvoji, ne učestvuju u radu skupštine, i nadam se da će tako i ostati.

Unutrašnja dimenzija – ustavnost evropskog sporazuma i „crvene linije“

Ova dva pitanja nas dovode i do unutrašnje dimenzije, tj. odnosa evropskog sporazuma prema ustavima svake od strana, kao i deklarativnim „crvenim linijama“.

Što se tiče Prištine, mislim da će se ponoviti situacija, kao i sa briselskim sporazumom – biće ratifikovan u skupštini kao međunarodni sporazum, a moguće je i da će biti osporen pred ustavnim sudom. To je pokazatelj konzistentne politike, čija je „crvena linija“ upravo forsiranje sopstvene državnosti. U tom smislu, evropski sporazum je korak napred za tu politiku, ali ne i potpuna pobeda – potpuna pobeda je samo priznanje.

Zbog toga se u Prištini ovaj sporazum mahom ne prima sa oduševljenjem, jer je za većinu njihovih političara sve osim priznanja malo. Ipak, kada dođe do prvog priznanja neke od pet država članica EU, ili prijema u Savet Evrope, mislim da će se te hladne reakcije istopiti kao fusnota/asterisk pored naziva Kosovo.

Što se tiče Beograda, tu već nisam tako siguran da li postoji konzistentna politika u tom smislu. Ne bi me čudilo da se kreativnim tumačenjem zakona, kao i sa briselskim sporazumom, u manjoj ili većoj meri izbegne skupština (dakle tu postoji konzistentnost). Ustavni sud se već ranije proglasio nenadležnim za briselski sporazum, pa iako postoje značajne razlike – pre svega u pogledu priznavanja državnosti Prištini, dok je samolišavanje suvereniteta Beograda opet konzistentno – verujem da će to uraditi i ovde, iako se ovde teško može braniti doktrina političkog pitanja pošto je prima facie jasno da se radi o međunarodnom sporazumu.

Konačno, što se tiče naših „crvenih linija“, one su postavljene tako da se možda nikada ne pređu. Objektivno, Priština će jako teško ući u UN, ali ne zbog našeg protivljenja, već međunarodnih okolnosti (paralize usled rata u Ukrajini, stava Rusije i/ili Kine itd). Takođe, ja i dalje mislim da ne može biti sporno da puna normalizacija podrazumeva priznanje, ali mi deluje da tu ne postoji toliki pritisak na Beograd, jednom kada se evropski sporazum prihvati. Sporazum o normalizaciji jeste uslov za prijem Srbije u EU, ali se to danas čini nemogućim, pa samim tim do tog sporazuma – a samim tim i priznanja – nikad ne mora ni da dođe.

Zbog svega navedenog, mislim da prave crvene linije moraju biti prava Srba (na život, bezbednost, povratak, sopstveni identitet…), položaj SPC i zaštita imovine (fizičkih i pravnih lica, ali i države). Iako se evropski sporazum bavi samo jednom od ovih tačaka, nisam siguran da će se, kako sad stvari stoje, njegovom primenom bilo šta u tom smislu popraviti bez drastične intervencije međunarodnog faktora. Zbog toga, mislim i da aktuelna kosovska politika Beograda može da se oceni tek u odnosu na ove tri stvari, pre nego na deklarativne „crvene linije“, što zapravo važi i za kosovsku politiku bilo koje vlasti.

Nažalost, da bi se na taj način ocenio ovaj sporazum, on prvo mora da se prihvati i primeni, i to je glavna zamka ovog pristupa, jer posle toga teško da se neke stvari mogu vratiti nazad bez veće pobune Srba.

Kuda posle sporazuma

Priština, kako sam ranije pisao, posle ovoga lagano može u Savet Evrope, što je Kurti i najavio (navodno uz pozitivno mišljenje samog Saveta Evrope), a kod nas u javnosti je prošlo relativno nezapaženo. U UN, kako sam pisao ranije i gore naveo, teško da će moći pre okončanja rata u Ukrajini, a u NATO i dalje mislim da nema potrebe sve dok je NATO prisutan na KiM.

Uz sve to, svakako će kliziti sve dublje u policijsku i para-vojnu diktaturu, gde pripadnici nelegalnih bezbednosnih snaga crtaju telima likove (prema srpskim podacima) terorista i bandita, slikaju se uz teroristički fetišizam itd. a sve to dok oduzimaju zemlju srpskim domaćinima u apsolutno bespravnim kvazi-postupcima. Na takvoj teritoriji, perspektive za Srbe nema.

Što se Beograda tiče, od toga da li pristane na ovakav sporazum u potpunosti, kao i kako ga bude sprovodio na KiM, a kako u unutrašnjem pravnom poretku, zavisi i njegova sudbina. Svako pristajanje na obespravljivanje na planu ovog dogovora će nužno uticati na manjak prava na svim ostalim planovima po principu spojenih sudova.

Ukoliko se pak te stvari drže u nekakvom provizornom, nedovršenom modu iz političkih razloga, i takvo stanje će se po istom principu širiti u svim sferama života. Kosovo i Metohija su ključno identitetsko pitanje Srbije i srpskog naroda, sviđalo se to nekom ili ne, i odnos prema njima će neminovno suštinski uticati na niz drugih društvenih pitanja.

Uzgred o bliskim paralelama: Ahtisari i Išinger

Zanimljivo je osvrnuti se ukratko i na to da se u evropskom sporazumu sadržinski radi o koktelu Ahtisarijevog plana i Išingerovog predloga. Apsolutno ništa u njemu nije novo, i za žaljenje je što političkom/kolektivnom zapadu, kako ko već voli da ga nazove, za petnaestak godina ništa novo nije palo na pamet – ili još gore, nije bilo želje da se nešto novo razmotri. Takav odnos odlično odslikava njihove stvarne namere prema nama, odnosno percepciju nas kao naroda.

Malo dalje istorijske paralele: Vens-Ovenov plan, Z4 i Rambuje

Na kraju, osvrnuo bih se i na neke istorijske paralele koje se često mogu čuti u javnosti.
Neki kažu da se ovo mora prihvatiti sada, da se ne bi nametnulo posle silom (što je bio slučaj sa Rambujeom), i mislim da je ta paralela dobra jer verovatno otkriva motivaciju obe strane – obe žele da ispadnu konstruktivne (kao Albanci u Rambujeu), i nijedna ne želi da nešto odbije (kao Srbija u Rambujeu). Međutim, za razliku od Rambujea, ovde nema pretnje agresijom i bombardovanjem.

Neki drugi pak se pozivaju na to da se ovo prihvati na vreme, da posle ne bude kasno, kao što je bio slučaj sa planom Z4. Međutim, kod plana Z4 je bilo jasno da ga hrvatska strana nikad neće primeniti, te da se sprema za Oluju. U tom smislu, možda je moguće izvući neke paralele s obzirom na militarizaciju Prištine.

Konačno, ja bih lično najviše voleo da ovo ima sudbinu Vens-Ovenovog plana – da bude odbijeno, pa da posle usledi ekvivalent Dejtona – budući da je to pozitivan primer kako ipak nije svaka sledeća ponuda gora od prethodne. Pogotovo ako je vreme na našoj strani.

Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.