Za istorijski dogovor

Fadilj Ljepaja i ja, nakon godinu dana, završavamo naš dijalog o Kosovu na portalu KoSSev.
 
Pripremajući se za pisanje ove kolumne, poslednje u nizu, pregledao sam naše članke iz rubrike „Sa druge strane barikade“ i bio prijatno iznenađen. Iako sam se, odgovarajući na teze kolege Ljepaje, često ljutio, sada, kada sam se osvrnuo na put koji smo prešli, moram priznati da nisam nezadovoljan. 
 
Najpre, ne znam za sličan primer dijaloga intelektualaca, predstavnika dva sukobljena naroda na Balkanu, i to dijaloga koji je trajao godinu dana. Već samo učestvovanje u njemu nešto je što mislim da je važno i poučno, kako za same učesnike, tako i za čitaoce.
 
Potom, za godinu dana kolega Ljepaja i ja razmotrili smo više ključnih pitanja za srpsko-albanske odnose na Kosovu, ali i na Balkanu: 
 
– hoćemo li, a onda i možemo li, da se pomirimo; ili ćemo pak naše nesporazume da rešavamo još jednim ratom; 
 
– da li srpski poraz u ratu 1999. godine znači da Srbi, kao etnička grupa, više nemaju kolektivna prava u okviru Kosova; 
 
– da li Albanci na Kosovu i Metohiji zapravo žele (ali se to ne usuđuju da kažu) da sve Srbe s tih prostora proteraju, u čemu ih samo sprečava vojno prisustvo SAD; 
 
– šta u slučaju Srba i Albanaca znači „suočavanje sa prošlošću“ (katarza) i da li kolektivna prava Srba na Kosovu zavise od njihove „osude srpskih zločina“; 
 
– da li je upravo u interesu Kosova kao „države“ da lokalnim Srbima daju jaku teritorijalnu autonomiju;
 
– zašto prištinski intelektualci nisu više angažovani na zaštiti srpske manjine na Kosovu;
 
– da li je za postizanje srpsko-albanskog istorijskog sporazuma, kojim bi Srbi i Albanci uredili svoje odnose civilizovano i trajno, nužno posredovanje Vašingtona i Brisela; 
 
– mogu li se Srbi i Albanci pomiriti samo i jedino utapanjem u EU i NATO;
 
– kakva je uloga intelektualne elite obe strane u postizanju međusobnog dogovora;
 
– postoje li prava srpske manjinske zajednice na Kosovu koja su apsolutna i nisu ničim uslovljena, i postoji li, uopšte, ijedno kolektivno pravo Srba na Kosovu;
 
– koji je nacionalizam (u smislu velikodržavne ideje) danas agresivniji i opasniji za mir na Balkanu – srpski ili albanski;
 
– zašto se na Kosovu teroristi, ubijeni prilikom oružane akcije u susednoj državi, sahranjuju s najvećim počastima, kao narodni heroji;
 
– da li je ideja „reciprociteta“ moderna politička koncepcija ili tek tribalna logika uzimanja neke etničke manjine kao kolektivnog taoca; 
 
– da li nekoj etničkoj manjini možemo davati ili uskraćivati prava zavisno od tretmana naših sunarodnika u matičnoj državi te „naše“ manjine;
 
– može li albanizovano Kosovo da se samonaziva „državom“ pre no što Albanci na Kosovu uspeju da izgrade vladavinu prava i građansko društvo;
 
– kakva bi autonomija bila optimalna za Srbe kao najveću i najznačajniju etničku zajednicu na Kosovu, da li je to Zajednica srpskih opština;
 
– otkuda kultur-rasističko odbijanje „Republike Kosovo“ da se srpski jezik u zvaničnim dokumentima piše ćirilicom, itd.
 
U vezi s većinom ovih pitanja kolega Ljepaja i ja nismo se saglasili, mada smo se složili da je bolje sto godina pregovarati, nego jedan dan ratovati. Ali, iako se gotovo ni oko čega nismo saglasili, bar je svako od nas čuo argumentaciju suprotne strane, pokušao da joj nađe slabe tačke i nastojao da iznađe što jaču protivargumentaciju. 
 
Nekada smo u tome bili veštiji, nekada manje uspešni, ali smo svakako bili iskreniji i otvoreniji nego političari koji često moraju da glume ili da laskaju, bilo strancima, bilo sopstvenom biračkom telu. 
 
Mana našeg dijaloga bila je ta što se ovakav razgovor vodio isključivo putem medija koji je namenjen kosovskim Srbima, te što se za godinu dana nije našao nijedan medij okrenut kosovskim Albancima, koji bi prenosio našu polemiku. Tako se došlo do toga da mišljenje druge strane treba da čuju samo kosovski Srbi, a ne i Albanci. No to bi se moglo ispraviti ukoliko bi naš dijalog bio preveden na albanski i objavljen u vidu monografske publikacije.
 
Iako je naša polemika nekada poprimala i lične crte, ona se ipak brzo vraćala na teren ideja i činjenica, te verujem da obojica iz nje izlazimo bez osećaja lične povređenosti ili ogorčenosti. Iako „polemika“ na grčkom znači „rat“, u našem dijalogu, na svu sreću, nije bilo ni simbolički „mrtvih“ ili „povređenih“. I to je više nego dobro. 
 
Nadam se da će i naša deca, srpska i albanska, neraščišćena pitanja rešavati samo ovako, ne nikako u uniformi i sa oružjem. Srpska strana je spremna za dogovor, i to bi albanska strana trebalo da iskoristi kako bi obezbedila jezgro svojih postignuća iz 1999. godine. 
 
Ali, bojim se da je Priština, prvenstveno zbog svojih moćnih stranih zaštitnika, do sada pokazivala isuviše arogantnosti da bi se do takvog sporazuma došlo. To će, produži li se, pokvariti ovu priliku za istorijski dogovor, što znači da će nastavak trvenja srpskih i albanskih interesa i dalje nositi opasnost od oružanog razrešenja. 
 
Imajući u vidu da velikoalbanski nacionalizam konstantno ugrožava većinu balkanskih država – što se lepo uočava već na naslovnoj strani albanskog udžbenika geografije za četvrti razred srednje škole (videti ovde), nerešeni srpsko-albanski konflikt mogao bi voditi znatno širem sukobu. Malo je sumnje ko bi u njemu bila poražena strana. Možda bi tada Priština konačno postala razumnija i pomirljivija. No ja se iskreno nadam da do toga neće morati da dođe. 
 
Balkan, konačno, zbog nas samih, a još više zbog naše dece, ne treba više nikada da bude bure baruta.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.