Slučaj Haradinaj – sa kojim dokazima pred sud u Hagu? Šta sadrži poverljiv dokument UN?

Haradinaj
FOTO: KoSSev

Poslednjih dana u javnosti se spekuliše o tome da je Srbija došla do novih dokaza o zločinima Ramuša Haradinaja tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine. Međutim, novih dokaza nema, objašnjava Milovan Drecun za N1 i precizira da se radi o dokumentaciji koja je „prikupljena ranijih godina, ali da do sada nije bila korišćena u procesima protiv ratnih vođa kosovskih Albanaca“. U Fondu za humanitarno pravo očekuju podizanje prvih optužnica, ali upozoravaju da bi dokazi koje je pribavila Srbija ponovo mogli biti odbačeni – kao nezakoniti. Dokument koji je dostupan na Wikispooks već duži niz godina, sa oznakama Ujedinjenih nacija još iz 2003, a koji objavljujemo u nastavku, otkriva navodne jezive detalje o prebacivanju Srba tokom 1999. i 2000, u jednom pravcu s Kosova u Albaniju, navodnom transportovanju organa preko aerodroma Rinas, a među nesrećnim ljudima su neretko bili i Albanci i drugi, čak i albanske devojke katolkinje iz severne Albanije. Umesto da se pošalju u Italiju u prostituisanje, kako su svedočili navodni svedoci, skončavale su na ovaj način.

Haradinaj mora pasti, uvereni su zvaničnici u Srbiji. Nekadašnji komandat OVK u rejonu Metohije odgovoran je za najteže zločine, kako po komandnoj odgovornosti, tako i za učešće u konkretnim krvavim događajima tokom 1998. i 1999. godine, navodi Milovan Drecun juče za N1.

„Imate međunarodnu dokumentaciju do koje smo došli i koja je skrivena i niko nije hteo da pokrene procese, imamo izjave svedoka, onda one koji su preživeli torturu i onih koji su učestvovali u tome, imamo dokazanu komandnu odgovornost na osnovu dokumentacije koja je pronađena u štabovima OVK. Sasvim dovoljno dokaza da se procesuiraju i za pojedinačne zločine i po komandnoj odgovornosti i tu mora da se ide do vrha, ako se želi pravda“, kaže Drecun.

Drecun objašnjava da posebnu nadu polaže u detaljna svedočenja, ali i dokumentaciju koja je pronađena na terenu tokom sukoba. U prvi plan ističe izveštaj komande operativne zone Dukađin, odnosno Metohija.

„Opisani su detaljno ljudi koji su ubijeni, njih tridesetak, radi se o Albancima, šta su bili, gde su živeli i čime su se bavili. Ovde je i rukom napravljen spisak tih nesrećnika i vidite pored imena i prezimena imate oznaku uniforma, ili civil, ti uniformisani su pripadnici tada naše policije, Albanci, koje su oni smatrali kolaboracionistima i zato su im presudili i ubili ih“, kaže Drecun.

Drecun je uveren da su dokazi kvalitetni i ne prihvata mogućnost da budu odbačeni – osim ukoliko neko ponovo bude želeo da zaštiti nekadašnji kosovski ratni vrh.

„A ima još mnogo dokaza, mi smo za operativnu zonu Dukađin, za Ramuša, Dauta i ostale iz OVK linkovali preko 2.100 dokumenata raznih i utvrdili da je tamo bilo najviše zločina, 980 događaja“, kaže Drecun.

Video prilog TV N1 možete pogledati ovde

Kvalitet dokaza i način na koji su prikupljeni može biti problem za novi haški sud. Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo podseća da je Haški proces Haradinaju završen neuspešno, jer su se svedoci povlačili iz straha, ali i zbog toga što su dokazi koje je dostavila Srbija smatrani nezakonitim, jer su pribavljeni uz torturu. Podseća i na neuspešan pokušaj Srbije da se pre dve godine domogne Haradinaja, kada je uhapšen u Francuskoj.

„Ja se nadam da su ti dokazi pribavljeni zakonito i da mogu da pomognu pred novim sudom da se utvrdi odgovornost čelnika OVK. Nadam se samo da neće biti ista situacija kao pre tri godine, 2017. kad je sud u Kolmaru odbio zahtev Srbije za izručenje, jer dokazi nisu bili pribavljeni na validan način, odnosno nisu bile pribavljene nove činjenice i novi dokazi koji bi ukazivali na to da Ramuš Haradinaj treba da bude procesuiran pred sudom u Srbiji“, kaže Žanić.

Ramuš Haradinaj saslušan je u Hagu kao osumnjičeni za zločine tokom sukoba na Kosovu, ali se na sudu branio ćutanjem. On je ranije oslobođen za zločine u Logoru Jablanica iz sredine 1998. godine, pa mu se za ta dela više ne može suditi. Osim dokaza koje je pripremila Srbija, nije poznato čime sve raspolaže Specijalizovano tužilaštvo Kosova, jer se o tome neće oglašavati pre nego što podigne optužnice. 

Vađenje i prodaja organa: Navodni dokument iz UN od 29 strana iz 2003 otkriven na Wikispooks-u sadrži detalje o teškim zločinima

Uz jučerašnji izveštaj TV N1, KoSSev predstavlja sadržaj navodnih dokumenata Ujedinjenih nacija iz 2003, prema kojima je ova svetska organizacija uveliko vodila istragu i imala informacije o ratnim zločinima kidnapovanja, ubistava i vađenja organa.

Dokumentacija sa opisima navodnih ratnih zločina, odnosno odvođenja prethodno otetih uglavnom Srba, njih između 100 i 300 (prema jednom dokumentu), odnosno 70 i 200 sredinom ’99, a moguće i ranije, (prema drugom) – u jednom pravcu – s Kosova u Albaniju, pojavila se zapravo još ranih – dvehiljaditih kroz istragu, odnosno prepisku u Ujedinjenim Nacijama. Oko 29 strana, kako je predstavljeno, poverljive prepiske zvaničnika UN, u međuvremenu je otkriveno i postale su dostupne preko Wikispooks-a.

U ovim spisima izneti su detalji sastanka tadašnjeg šefa suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju – za Makedoniju i Kosova, Emona Smita, tokom posete glavnog istražitelja, sa šefom odeljenja za pravosuđe UNMIK-a Pola Kofija, 29. oktobra 2003. Smit je šefu istrage Patriku Lopesu Teresu uputio dopis posle sastanka.

U dokumentu su i mape, planovi Hose Pablo Barajbara, (tadašnji šef UNMIK-ove kancelarije za nestale osobe i forenziku) oko istrage na terenu i navoda do kojih je došao, i pisma Pola Kofija Džonatanu Saču, u decembru 2003, koji je tada bio šef Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju za Makedoniju i Kosovo.

Hose Pablo Barajbar je pre nekoliko godina za radio Slobodna Evropa potvrdio verodostojnost ovih dokumenata, navodeći da oni jesu UNMIK-ovi, predati Haškom tribunalu, „upravo u vreme koje je označeno na objavljenom faks memorandumu“.

„Nadali smo se i tražili da Tribunal interveniše i pomogne s obzirom na to da mi nismo imali jurisdikciju da istražujemo u Albaniji. Trebao nam je neki akter sa jačim mišićima“, rekao je tada Barajbar.


Pročitajte još:

Specijalni sud: Šesti pokušaj da se dođe do istine i pravde

Viliamson: Za sada bez dokaza za podizanje optužnice za trgovinu organima. Nalazi u skladu sa izveštajem Dika Martija

Prema ovim papirima, Srbi su odvođeni prvo u Severnu Albaniju – oko Kukeša i Tropoje, kasnije do „sekundarnih objekata“ u centralnoj Albaniji, a odatle konačno do privatne kuće južno od Burela, u kojoj se nalazila pokretna klinika. „Tamo su medicinska oprema i osoblje korišćeni da vade organe iz tela zatvorenika koji su potom umirali. Njihovi ostaci su pokopavani u blizini. Organi su transportovani do aerodroma Rinas, blizu Tirane (oko 75 kilometara jugozapadno od Burela) a odatle upućivani letovima u inostranstvo“, piše u prvom dokumentu.

Ostali zatvorenici koji su dovođeni u tu kuću/kliniku blizu Burela uključivali su manji broj žena sa Kosova, Albanije i istočne Evrope. Pominje se da su i neke mlade Albanke, katolkinje, sa Severa Albanije skončavale na isti način, umesto da „kao po običaju“ budu odvedene u Italiju u prostituciju. Na više mesta u dokumentu svedoci, a to su uglavnom vozači, navode da su Srbi ostavljani na lokacije gde su se nalazile „i prostitutke“.

Poslednja isporuka zatvorenika u kuću/kliniku bila je, kako je izvešteno, u proleće ili rano leto 2000, a jedan od svedoka navodi da se prevoz nesrećnih ljudi organizovao mnogo opreznije usled rizika da bi ih KFOR mogao zaustaviti, ili se otkrilo. U jednom svedočenju, opisano je da je srpskim mladićima koji su prevoženi, rečeno da na granici ćute ili će biti pobijeni, dok su istovremeno nemačke vojnike na punktu pozdravili sirenom i prošli bez problema i kontrole.

Osim živih zarobljenika, u Albaniju, je odvođen i nepoznat broj tela srpskih civila koji su ubijeni na Kosovu. Oni su pokopani na udaljenim lokacijama.

Za ovaj izveštaj, prema prvom i trećem dokumentu, navedeno je da je zasnovan na ispitivanju barem osam izvora, i da su svi Albanci ili sa Kosova, ili iz Crne Gore, koji su bili u OVK. Četiri izvora su direktno učestvovala u transportu barem 80 Srba i ostalih u zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji.

„Od njih, tri izvora su zatvorenike doveli do kuće/klinike južno od Burela, dva izvora tvrde da su učestvovala u izmeštanju ljudskih ostataka blizu kuće, a jedan izvor tvrdi da je učestvovao u isporuci delova tela i/ili organa do aerodroma Rinas blizu Tirane. Nijedan od izvora nije svedočio o medicinskim operacijama“.

Svi izvori su naveli da su se transport i hirurške procedure sprovodili sa znanjem i/ili aktivnim učešćem srednjerangiranih i viših oficira OVK, kao i doktora sa Kosova i iz inostranstva, a pominju se pre svega oni sa „tamnijim licem“, što je upućivalo na lekare arapskog porekla, pominju se pojedinačno i Turci. Takođe, da su organi uglavnom slati u Aziju, pominje se posebno Sirija. Operaciju su podržavali ljudi sa vezama kod operativaca albanske tajne policije bivše vlade Salji Beriše.

Opisani su svedoci, odnosno ono što su radili u OVK, a u prvom dokumentu data je i lista od deset srpskih imena žrtava, te gde su ih svedoci videli. Takođe su navedena svedočenja nekoliko bivših članova OVK, ali uz napomenu da je većina ispitanih zapravo davala kratke odgovore usled straha da se ne otkrije ko su ukoliko bi podrobnije opisali šta su videli. Ipak, u ovim papirima se nalazi nekoliko, kako je predstavljeno, detaljnih svedočenja bivših vozača u OVK.

Konačno, pominju se konkretna imena vođa OVK, među njima Ramuš i Daut Haradinaj. Daut Haradinaj je, kako se opisuje, bio eksponiraniji, dolazio je više puta u Albaniju. Prema ovim papirima, u delu svedočenja jednog od navodnih svedoka upravo o vađenju i prodaji organa, on je dolazio „da vidi kako je to išlo“ a jednom se i posvađao sa jednom porodicom u selu Kruja, ali se „brzo smirio“. Za Ramuša Haradinaja isti svedok je potvrdio da je i on nekoliko puta dolazio u Albaniju, ali da ne zna koliko je on bio uključen, mada misli da je „morao i on da bude upoznat“, te da je „poverio sve Dautu“. Ramuševa „direktna uloga ostaje nejasna“, takođe se u jednom delu ovih papira precizira.

U jednom delu dokumenta, zabeleženo je svedočenje da su Daut i Ramuš Haradinaj navodno zatražili početkom jula od lokalnih vođa OVK da se „stane sa osvetom nad Srbima“, ali da su sa druge strane, istovremeno navodno organizovali kidnapovanje i prebacivanje preostalih Srba iz svoje zone odgovornosti u Albaniju.

„Nastavili su sa egzekucijom i osvetom ali je bilo bolje kontrolisano. Ramuš je dao striktna naređenja lokalnim komandantima da ga obaveste ukoliko uhvate nekog Srbina“, citira se jedno svedočenje.

Ovaj dokument dostupan je na Wikispooks i konačnom potvrdom da je verodostojan i tačan, to bi značilo da je UNMIK bio upoznat sa navodima koje sadrži izveštaj Dika Martija 2010, odnosno prvog tužioca Specijalnog istražnog tima Klinta Vilijamsona, 2014 – barem još od 2002, odnosno 2003. godine.

Bez epiloga 
Vreme prolazi bez presuđene istine i dalje.

Za sada bez dokaza za podizanje optužnice za trgovinu organima, ali ne znači da u budućnosti neće biti, rekao je 2014, Vilijamson na konferenciji za medije u Briselu predstavljajući tada rezultate svoje istrage. Potvrdio je da je bilo trgovine organima na Kosovu, ali u svega desetak slučaja, dok je istovremeno potvrdio i to da se njegovi nalazi sa prethodnim izveštajem Specijalnog istražnog tima EU, koji je formiran nakon izveštaja Dika Martija „u potpunosti poklapaju“.

Podizanje optužnica se može očekivati nakon formiranja suda za ratne zločine, najavio je tada. Specijalizovana veća za ratne zločine koji su se dogodili na Kosovu i Metohiji u periodu od 1. januara 1998, do 31. decembra 2000, formirana su 2015, mandat sada troši već treći tužilac, ispitano je oko 300 osoba, mahom bivših pripadnika OVK, a još uvek nije podignuta nijedna optužnica, dvadeset godina od opisanih zločina.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.