Specijalni sud: Šesti pokušaj da se dođe do istine i pravde

Foto: Medija centar

Ratni zločin ne zastareva i nemoguća je primena abolicije, pomilovanja od krivičnog gonjenja. Optimista sam da će Specijalni sud za ratne zločine doneti pravedne odluke i sumnjam da će biti pod uticajem, bilo čijim, poručio je bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. „Pogrešno se očekuje da haške presude idu ka pomirenju naroda. Posao suda je da utvrdi da li je neko kriv za izvršenje nekog krivičnog dela ili ne, a to pomirenje neka rade ministarstva, neka radi izvršna vlast, pa neka koriste takve presude,“ decidan je Vukčević. Govorio je sa Kuštrimom Koljićijem iz prištinske nevladine organizacije „Integra“. Debatu o radu specijalizovanih veća u sredu u Medija centru u Beogradu organizovao je KoSSev. 

Specijalizovana veća su posle skoro dvadeset godina pokušaja da se dođe do istine i pravde ratnih zločina koji su se dogodili na Kosovu i Metohiji devedesetih godina i ranih dvehiljaditih – šesta institucija.

Podaci Fonda za humanitarno pravo ukazuju na poraz pravde za žrtve. Pred kosovskim sudovima broj suđenja za ratne zločine je neznatan – 48, optuženo je 111 osoba, pravosnažno osuđeno 40 i niko za zločine nad Srbima.

Osim srpskog tužilaštva za ratne zločine, istragom i procesuiranjem ratnih zločina na Kosovu bavili su se Tribunal u Hagu, tužilaštva UNMIK-a, Specijalno tužilaštvo EULEX-a i kosovsko tužilaštvo. Poslednji u nizu, Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu, ustanovljen nakon izveštaja Dika Martija, odnosno istrage Klinta Vilijamsona, pravno operativan je od polovine 2017. godine. Za sada nema optužnica, ali je 16 osoba, bivših pripadanika OVK, za poslednjih mesec i po dana pozvano u Hag. Prištinski mediji spekulišu da su za njih optužnice spremne.

Zakon o specijalnom sudu u parlamentu u Prištini usvojen je uz ogromno protivljenje političkih aktera, dok prema istraživanju nevladine organizacije Integra iz 2017. godine, čak 76,4 odsto kosovskih Albanaca smata nepravdenim to što će Specijalni sud procesuirati ratne zločine i zločine protiv čovečnosti opisane u izveštaju Dika Martija, a u kome se navode zločini koje je počinila OVK.

Isto istraživanje ukazuje na podljena mišljenja Srba. Oko 45,5 odsto njih smatra da je mandat Specijalnog suda pošten, dok sličan procenat 41,5 da neće doneti pravdu za žrtve.

Specijalni sud nije dovoljno prisutan na Kosovu

Specijalni sud nije dovoljno prisutan na Kosovu, rekao je Koljići. Upravo je to razlog, kako je objasnio, da građani Kosova imaju preovlađujući negativan stav prema Specijalnom sudu.

„Normalno je da kada narod nije dovoljno obavešten o Specijalnom sudu, on biva podložan manipulaciji. Političari manipulišu građanima.“

Rekao je da se mogu očekivati protesti na Kosovu kada sud počne sa radom. Međutim, naglasio je i da se na Kosovu ne protestuje ako neko konkretno ne pozove na demonstracije. Podsetio je na to da je na ulicama bilo na hiljade ljudi kada je bio uhapšen sadašnji premijer Kosova Ramuš Haradinaj, dok sa druge strane za događaje koje građani vide kao štetne za njih bude znatno manje.

Foto: Medija Centar, Kuštrim Koljići

„Na proteste se ide ako neko ih na to pozove,“ rekao je.

Koljići je ukazao i na još jedan vidljiv problem nedovoljnog poznavanja mandata Specijalnog suda.

“Nažalost, srpske žrtve i srpsko stanovništvo nekako imaju očekivanja da će se ovaj sud baviti zločinima protiv Srba koji su se dogodili tokom rata i nakon rata, što nije slučaj, dok neki Albanci takođe misle da će se sud baviti zločinima koji su počinili Srbi protiv Albanaca,” objasnio je Koljići.

Uočio je takođe da i sama srpska zajednica nije pokazala dovoljno interesovanja za praćenje rada Specijalnog suda.

Sud jedino mesto za dokazivanje nevinosti ili zločina

Sud je jedino mesto gde neko može da dokaže svoju nevinost, podsetio je Vukčević. Takođe je uveren u to da će Specijalni sud za Kosovo profesionalno da radi.

Ja očekujem da će sud doneti pravdu za žrtve, sud je jedino mesto gde do toga može doći, i političke elite ne bi smelo da vrše pritisak u donošenju odluka

Foto: Medija centar, Vladimir Vukčević

Istovremeno Vukčević je i oprezan:

„To nije sportska prognoza, suđenje je vrlo delikatna stvar, prema tome, ko god kaže da očekuje nešto određeno, taj ili ne zna ili je neki manipulator.“

U svom izlaganju, kao i u kasnijim odgovorima, bivši srpski tužilac za ratne zločine decidan je bio po pitanju struke.

“Žrtva je žrtva. Pravda za žrtve. Nema tu da li je žrtva Albanac ili je Srbin ili Musliman“.

Sa Vukčevićem se slaže i Koljići iako je istovremeno izrazio i rezervu ukazujući upravo na dosadašnja nastojanje uticaja na sudski proces.

Sagovornici su izrazili nadu da će Specijalni sud za Kosovo posle pet pokušaja izbeći greške i slabosti koje su načinjene u prošlosti, a to se pre svega odnosi na zaštitu svedoka. Za svedoke je inače rečeno da su oni ključni pri dokazivanju krivice za neki zločin, ali istovremno su oni i najosetljiviji zbog spoljnog uticaja na njih. Vukčević je podsetio i na to da je tokom sudskog procesa Haradinaju ubijeno dvadeset svedoka.

Udruženja nestalih nezadovoljna

Svoju sumnjičavost ali i nezadovoljstvo su posebno izrazile porodice nestalih i kidnapovanih Srba koje su pratile debatu. Iako inicijalno organizovana za medije, izlaganja Vukčevića i Koljićija pratila su udruženja porodica ubijenih i kidnapovanih iz kosovskog rata, a predsednik jednog od udruženja Sima Spasić više puta je pokušao da ih ometa u izlaganju, posebno Vukčevića, upućujući mu povremeno i psovke.

Iako pre svega nezadovoljni što već dve decenije ne znaju sudbinu nestalih članova svojih porodica, Vukčeviću su zamerili i to što zločine nad Srbima počinjene ’98. godine srpsko tužilaštvo za ratne zločine nije procesuiralo.

Vukčević je objasnio da tužilaštvo za ratne zločine nije moglo to da učini s obzirom na to da su se neki od zločina desili ’98 godine a ratno stanje je proglašeno ’99.

Jedno od pitanja bilo je i to ko će se baviti zločinima kojima se nijedan od pet prethodnih sudova nije bavio, odnosno nije rešio, poput napada na autobus „Niš ekspres“, u Livadicama 2000, ubistvo 14 srpskih žetelaca u Starom Grackom kod Lipljana ’99, ubistvo dvoje srpske dece u Goraždevcu 2003. itd.

„Zločin ne može ostati nekažnjen, ratni zločin ne zastareva, nema abolicije – pomilovanja od krivičnog gonjenja,“ odgovorio je Vukčević. Podsetio je i na to da je tužilac za ratne zločine Srbije nadležan za čitavo područje bivše Jugoslavije, te da ukoliko Specijalni sud ne procesuira i te zločine, tužilac može doneti naredbu o sprovođenju istrage.

Prema najnovijim podacima još uvek se kao nestali vode 1670 ljudi, od čega je 570 Srba i nealbanaca i 1100 Albanaca.

Uloga srpskog tužilaštva u osnivanju Specijalnog suda

Svoje uvodno izlaganje Vukčević je posvetio onom što je prethodilo osnivanju Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu, a to je, kako navodi, upravo rad srpskog tužilaštva na čijem je bio čelu.

„Što se Karle Del Ponte tiče, Haški tribunal je bio nadležan za teritoriju bivše Jugoslavije. Sticajem okolnosti, idući tragom zločina Haradinaja, jedna grupa istražitelja haškog tribunala u pratnji nekih novinara i nekih forenzičara i UNMIK-a, naišli su na ‘žutu kuću’ i u njoj našli to što su našli, izvršili uviđaj, pokupili taj medicinski materijal koji je prepoznat, pre toga je fotografisano i to je odneto u Hag. Nakon toga taj se materijal dovodi u vezu sa zločinima Haradinaja, međutim pošto nije pronađena nikakva veza sa tim zločinima, odnosno sa tim materijalom, taj je materijal po proceduri uništen. Prema tome, nema tu nikakve misterije. On je uništen, međutim, ostala je foto dokumentacija. Mi smo došli do te foto dokumentacije, a i pre toga mi smo došli do određenih informacija, indicija da je vršeno uzimanje organa od žrtava, nealbanaca. Tu je bilo najviše Srba, ali je bilo i drugih,“ objašnjava Vukčević.

Potom su prikupljeni dokazi i Vukčević je njih predstavio pravnom savetniku ambasade SAD-a. Naglasio je da je u to vreme imao kao tužilac za ratne zločine dobru komunikaciju sa ovom ambasadom, naglasivši  da je naizlazio na razumevanje međunarodnih predstavnika uvek kada bi savetnici po vokaciji bili pravnici. ,

“Ja sam tada pokazao Amerikancima do čega smo mi došli i oni su se zaprepastili kada su u tom komandnom lancu, gde su eventualni osumnjičeni, videli ime Hašima Tačija. Jer kao što znate, Hašim Tači je bio njihov eksponent. Međutim, oni su bili vrlo korektni. Pitali su me šta ja hoću sad da radim. Ja sam rekao da kao tužilac, (pošto je posao svakog tužioca da kad do njega dođe glas da je izvršeno krivično delo, to i istraži, to je i obaveza) ja jedino mogu da svoja saznanja proverim, da odem sa Albancima, da odem kod njih i da ih pitam da li hoće da sarađuju. Amerikanci su bili tu veoma pažljivi prema nama i pitali su da li bih otišao u Tiranu. Rekao sam da bih.”

“U to vreme, mislim da je 2007. godina bila, uopšte nije bilo jednostavno otići u Tiranu, sa aspekta bezbednosti, međutim oni su meni garantovali bezbednost i ja sam otišao i poveo grupu. Nas troje smo otišli u Tiranu. Tamo sam se sastao sa njihovom tužiteljicom, Inom Ramom. Razgovor sam počeo tako što sam rekao: Vi ste tužilac, ja sam tužilac, ja imam podatke da je izvršeno krivično delo, naša dužnost je da to istražimo, je l tako? rekla je ‘tako je’.”

„Pored nje je stajao čovek, za koga sam odmah video da on ne pripada tužilaštvu, i ona je pitala šta bi se konkretno radilo. Ja sam rekao – ja ću da dostavim određeno u pisanoj formi i tačno sam naveo 11 lokacija gde mi imamo informacije da su posmrtni ostaci lica koja su stradala prilikom vađenja organa. Znači, vrlo konkretno, 11 mesta. Ona je to uzela i tražila neki rok – od tri-četiri dana da se izjasni. I mi smo se dogovorili da ona nama u roku od 3-4 dana javi da li hoće da mi to istražimo. Ja sam joj napomenuo da su sva ta mesta, pošto znate da se satelitski sve to posmatra, pod prismotrom Amerikanaca, ja sam Amerikancima takođe dao to, da vide koja su to mesta. Imao sam utisak da je ona spremna za saradnju.“

„Tad se nije putovalo direktnom linijom Beograd-Tirana, nego se išlo preko Beča. Mi smo otišli u Beč. Kad smo stigli u Beč, moj zamenik, Bruno Vekarić, saopštava mi putem interneta, da je dobio vest da su Albanci odbili bilo kakvu saradnju, a da je tadašnji predsednik Salji Beriša rekao da to što je Vukčević doneo može da smisli samo patološki um, govoreći da sam ja neki patološki tip koji izmišlja takve stvari,“ objasnio je Vukčević kako je propala saradnja sa albanskim organima.

„Tada ja obaveštavam Dika Martija, on dolazi u Beograd i ja mu predajem kompletne materijale. On je posle nekih dvadesetak dana mene pozvao i pitao da li bih došao u Cirih da mu neke stvari pojasnim. Otišao sam u Cirih, pojasnio mu to. Ukazao sam mu posebno na opasnost po svedoke i on je to istakao u svom nalazu.

Tad kreće Dik Marti, nakon toga dolazi Vilijamson koji saslušava 500 ljudi, svedoka u prostorijama tužilaštva za ratne zločine. Nakon toga dolazi se do toga da se formira sud.“

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.