Pravni okvir za Srbe po meri Prištine (6. deo i rekapitulacija): Popis i predlozi za novu kosovsku politiku

Piše: Dragutin Nenezić

Kada sam prvi put napisao tekst za ovaj portal, planirao sam samo tri teksta – to se završilo sa nekih desetak tekstova, od kojih je ukupno šest (zaključno sa ovim tekstom o popisu) posvećeno pravnom okviru. Dobronamerni komentari starijih, iskusnijih i pametnijih prijatelja i čitalaca su me naveli da posle tih šest tekstova uradim njihovu rekapitulaciju, te da, s obzirom da u prethodnim tekstovima stalno pišem o potrebi za „novom kosovskom politikom“ Beograda, u okviru te rekapitulacije predložim elemente jedne takve politike. Zbog toga se ovom prilikom zajedno objavljuju šesti tekst u serijalu o pravnom okviru, kao i rekapitulacija/predlozi za novu kosovsku politiku.

Popis

U Prištini se u skupštinskoj proceduri trenutno nalazi nacrt zakona o popisu, koji bi trebalo da se održi u 2022. godini. Ovaj popis je zanimljiv iz više razloga:

– Prethodni popis koji je rađen pod okriljem Prištine se nije sprovodio u četiri opštine Severnog Kosova usled bojkota, a upitno je i koliko je Srba popisano na jugu, dok se popisi pod okriljem Beograda ne sprovode na teritoriji KiM-a. Dakle, ne postoje zvanični podaci ni o tome koliko ljudi živi na celokupnoj teritoriji Kosova i Metohije, niti o tome koliko Srba živi na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine (iako o ovome postoje dosta utemeljene procene pre svega OEBS-a, koje nisu javne, ali koje prištinske vlasti prihvataju kad im to odgovara);

– Šire gledano, on je samo jedan od popisa koji treba da daju celovitu demografsku sliku regiona – popis u Severnoj Makedoniji je sproveden prošle godine posle skoro dvadeset godina (i interesantno je da se njegovi rezultati još ne objavljuju čak ni nezvanično), dok će se popis u Crnoj Gori sprovesti verovatno ove godine. Celovita demografska slika regiona je nužan preduslov za rešavanje svih otvorenih nacionalnih pitanja – pre svega srpskog i albanskog;

– Istorijski, na teritoriji Kosova i Metohije je poslednji valjan popis po svemu sudeći sproveden daleke 1961. godine. Svi potonji popisi se mogu smatrati manjkavim, svaki iz svojih razloga, što otvara širok prostor za mistifikacije kojima su sklone apsolutno sve strane;

– Konačno, rezultati ovog popisa mogu značajno uticati na promenu načina na koji se o Kosovu i Metohiji priča u našoj javnosti, kako stručnoj, tako i opštoj.

O značaju popisa za Srbe na Kosovu i Metohiji je relativno skoro pisano na ovom portalu, pa ne bih ponovo iznosio cifre o kojima je tamo bilo reči (uz ogradu da se ni rezultati popisa iz 1981. i 1971. godine po svemu sudeći ne mogu smatrati verodostojnim, kao i po pitanju broja raseljenih lica). U ovom tekstu bih skrenuo pažnju na poslednji pobrojani razlog, kao i na problem broja raseljenih lica.

Beogradski političari, kao i oni koji bi to želeli da budu, često pričaju o demografiji na Kosovu i Metohiji bez ikakvog uporišta u stvarnosti – pa se tako broj Albanaca često povećava preko zvaničnih 1.6 miliona iz 2011. godine, dok se broj Srba, s obzirom da nikada nije zvanično potvrđen ni sa jedne strane, može oblikovati po potrebi. Odatle proističu i priče o tome koliko bi Albanci imali poslanika u skupštini neke države koja bi teoretski „reintegrisala“ Kosovo i Metohiju.

Situacija je još gora u delu javnosti koji pretenduje da bude stručan, upravo zbog toga što se pod maskom stručnosti često plasiraju netačne informacije. Tako se na jednom od skupova koje je SANU organizovala povodom Kosova i Metohije (a koji zavređuju jedan poseban kritički tekst) moglo čuti da Srba na Kosovu i Metohiji ima onoliko koliko je Priština izbrojala 2011. godine, bez uzimanja u obzir činjenice bojkota od strane Srba na Severnom Kosovu, i to je nekritički objavljeno u medijima koji su bliski zvaničnom Beogradu. S druge strane, na istom skupu je potpukovnik dr. Jovan Kršić izneo veoma zanimljivu procenu realnog broja Albanaca na osnovu niza javno dostupnih statističkih podataka, koja je prošla potpuno nezapaženo u široj javnosti (prezentacija u posedu autora).

Situacija je svakako najgora kada je u pitanju broj interno raseljenih/prognanih lica. Poslednji zvanični podaci o tome su, po mom znanju, iz 2000. godine, kako međunarodni (UNHCR), tako i domaći (Komesarijat za izbeglice i migracije), i kreću se oko brojke od dvesta hiljada lica, ali to ne sprečava razne autore da taj broj višestruko umanjuju, što se opet nekritički citira. Nažalost, ovaj problem se ne može rešiti prištinskim popisom, jer se on neće sprovoditi na teritoriji tzv. uže Srbije, a pitanje da li se može rešiti i popisom koji će sprovoditi Beograd, pogotovo imajući u vidu da je od 2000. godine ljudi mnogo ljudi umrlo ili emigriralo, te da su stasale nekolike generacije rođene u izgnanstvu.

Ukoliko zaista dođe do napuštanja prištinskih institucija od strane Srba, kako se najavljuje po ko zna koji put, moja pretpostavka je da će se to odraziti i na popis. Bude li to slučaj, a pod drugom pretpostavkom da se od strane Beograda neće sprovesti „alternativni“ popis (koji bi, idealno, uključivao i interno raseljena/prognana lica), Srbi sa Kosova i Metohije, kako u izgnanstvu, tako i oni koji su uspeli da to izbegnu, će i u pogledu svog statističkog statusa biti na ničijoj zemlji.

Predlozi za novu kosovsku politiku

Od novembra 2021. godine sam u ovom serijalu objavio ukupno 6 tekstova: o nekim temama koje su još otvorene u okviru briselskog procesa (ZSO i energetika), o pristupanju Prištine regionalnim inicijativama i međunarodnim organizacijama (Otvoreni Balkan, NATO, EU i Savet Evrope)kao i o nekim strateškim pitanjima (strategija razvoja do 2030. godine i popis 2022. godine – vidi gore). U svakom od njih, kao i u drugim tekstovima koje sam pisao za ovaj portal, sam se zalagao za izmenu aktuelne kosovske politike Beograda, a u ovom tekstu bih rekapitulirao ovih šest, i izložio na jednom mestu predloge za tu novu kosovsku politiku.

Prvo, nova kosovska politika mora da razreši suštinski problem aktuelne kosovske politike – balansiranje između dva pristupa, od kojih se jedan oslanja na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, a drugi na briselski proces. Mislim da je vreme pokazalo da ovakvo balansiranje nije održivo u svetlu bratoubilačkog rata u Ukrajini, čiji je efekat da se, kroz podršku EU, jača destruktivnost politike Aljbina Kurtija. Nemoguće je da se nastavi politika u kojoj se podržava suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, jer su i suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, kao pravne sledbenice SR Jugoslavije, zagarantovani Rezolucijom 1244, ugroženi, a da se istovremeno taj suverenitet i teritorijalni integritet kruni usled aktivnog učešća u briselskom procesu – slikovito, nosioci aktuelne politike jednom rukom polako seku granu za koju se drugom rukom grčevito drže. Stoga nije ni čudo da se takva politika mora završiti nekim vidom priznanja Prištine ili ozvaničenja gubljenja suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, i zato je i potrebno da se menja.

Ključno za definisanje nove kosovske politike zbog toga jeste kakve će biti posledice bratoubilačkog rata u Ukrajini po odnos Srbije i EU. Obustavljanje procesa pristupanja EU bi efektivno obustavilo i briselski proces. Ukoliko do toga pak ne dođe, nastavak briselskog procesa će dovesti do gore opisanih posledica, pa je taj proces potrebno ili napustiti, ili menjati, i to, između ostalog, u pogledu sledećeg:

– Odustajanje od ZSO i redefinisanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji kako bi im se obezbedila teritorijalna i/ili personalna autonomija u duhu konsocijativne demokratije; i

– Redefinisanje energetskog dogovora u meri u kojoj je to moguće, kao i formulisanje mehanizama saradnje na polju energetike, koji mogu biti uslovljeni sprovođenjem postojećeg dogovora od strane Prištine.

Napuštanje briselskog procesa po meni nije ni tako komplikovana ni tako katastrofalna opcija kakvom se ponegde u javnosti predstavlja. Ne spadam u one koji tzv. Briselski sporazum analiziraju polazeći od odredbi Bečke konvencije o ugovornom pravu, pa stoga mislim da je za njegovo napuštanje dovoljna jednostrana izjava Beograda. Posledice toga bi bile dvojake, s obzirom na hibridnu prirodu tog dokumenta – s jedne strane, to bi moglo biti sankcionisano u procesu pristupanja Republike Srbije EU, budući da se u pregovaračkom poglavlju 35 prati napredak u „normalizaciji odnosa“ Beograda i Prištine. S druge, potreba za drugačijim organizovanjem Srba na Kosovu i Metohiji van briselskog okvira (a samim tim, i van pravnog sistema Prištine), za šta uporedna praksa daje dovoljno primera koji se mogu iskoristiti, bi postala pitanje koje se mora rešiti u roku od nekoliko dana.

Drugo, potrebno je da se u beogradskoj diplomatiji formuliše alternativa politici zasnovanoj na tzv. „otpriznavanju“ jednostrano proglašene nezavisnosti Prištine, s obzirom da to postaje sve manje bitno. Priština je već pristupila određenom broju značajnih međunarodnih organizacija i institucija (poput MMF ili Svetske banke) nezavisno od toga da li njihove članice priznaju njenu jednostrano proglašenu nezavisnost. Pored toga, Beograd i Priština pristupaju EU odvojenim kolosecima, nezavisno od toga što pet država članica EU ne priznaje Prištinu. Konačno, belodano je jasno da povlačenje priznanja neće sprečiti Prištinu da nastavi sa pokušajima da pristupi Interpolu, UNESKO-u, NATO-u i Savetu Evrope, a po svemu sudeći neće uticati ni na verovatnoću prijema u bar neke od ovih organizacija, pogotovo imajući u vidu ograničenja koja se kao reakcija političkog Zapada na bratoubilački rat u Ukrajini nameću tradicionalnim saveznicama Beograda po ovim pitanjima.

Stoga, neophodno je da se, umesto forsiranja broja povučenih priznanja i pretnji novim „otpriznavanjima“ ukoliko dođe do novih prijema Prištine, razrade mere za slučaj da do tih prijema ipak dođe. Te mere bi trebalo da daju odgovore barem na ova pitanja:

– kako će Beograd zaštititi interese Srba na Kosovu i Metohiji – odnosno kako će nastupati u međunarodnim organizacijama kojima Priština uspe da pristupi -ukoliko ne uspe da zaustavi nove prijeme Prištine? i

– kako će se reagovati na slučajeve gde Priština uspe da uživa koristi članstva u određenim međunarodnim organizacijama ili inicijativama bez formalnog pristupanja, odnosno preko trećih jurisdikcija (što će po svemu sudeći biti slučaj sa „Otvorenim Balkanom“)?

Treće, pitanju Kosova i Metohije u pravnom sistemu Republike Srbije se ne pristupa sistemski. Nikada nije donet zakon kojim bi se (celovito) uredila suštinska autonomija Kosova i Metohije, koji je predviđen članom 182. stav 2. Ustava Republike Srbije, već je kosovska politika definisana raznim skupštinskim deklaracijama i rezolucijama, odlukama vlade i skupštine, zaključcima vlade itd. Iz toga logično proizilazi da se u zakonima i strateškim dokumentima ovo pitanje različito reguliše – npr. tako što se izričito propisuje da se pojedini zakoni Republike Srbije ne primenjuju na teritoriji Kosova i Metohiji, odnosno da se na toj teritoriji posebno tumače i prrimenjuju, ili jednostavno tako što se Kosovo i Metohija uopšte ne prepoznaju u zakonima ili strateškim dokumentima. U tom smislu, nova kosovska politika mora biti sistemski utemeljena, počevši od donošenja zakona predviđenog Ustavom, zaključno sa pozicioniranjem Kosova i Metohije u drugim zakonima i strateškim dokumentima Republike Srbije na drugačiji način nego što je to sad slučaj. Kao neke od mera koje je potrebno sprovesti se izdvajaju:

– Sprovođenje popisa koji bi u potpunosti uključio Srbe na Kosovu i Metohiji, kao i interno raseljena/prognana lica (uključujući i one koji su umrli, kao i njihove potomke i one koji su se odselili); i

– Uključivanje Kosova i Metohije u plan razvoja Republike Srbije.

Iako sam nastojao da o tome ne pišem previše, ovim temama je bliska i tema imovine. Tu je potrebno da se sprovede (ili ažurira i verifikuje) još jedan popis – imovine, kako državne tako i privatne (uključujući tu i prirodna bogatstva i kulturnu baštinu), koja je na Kosovu i Metohiju uništena, preprodata ili oteta, kao i svih sporova u vezi sa tom imovinom.

Ovim merama bi se, pored nove politike, omogućio i novi diskurs o Kosovu i Metohiji. U našoj javnoj sferi se o Kosovu i Metohiji često može čuti (grubo parafraziram) da su izgubljeni i da tamo nemamo ništa, zatim se umanjuje broj Srba a povećava broj Albanaca, pa se iz toga izvodi neki procenat Albanaca u skupštini s kojima se ne bi znalo šta raditi ukoliko bi došlo do reintegracije, te se konačno stvara utisak da pitanje Kosova i Metohije moramo što pre rešiti da se ne bi ostavljao teret budućim generacijama. Ovakvi stavovi su jednostavno netačni i neutemeljeni, moguće i zlonamerni, a u svakom slučaju suprotni opštem osećanju koje je vidljivo iz istraživanja javnosti, ali i platformi predsedničkih kandidata u Republici Srbiji (koje su, pretpostavljam, zasnovane na istraživanjima stavova birača). U tom smislu, aktuelni diskurs o Kosovu i Metohiji je neprirodan i nametnut, u istoj meri u kojoj je to i aktuelna kosovska politika. I kao što našem društvu nedostaje utemeljena kosovska politika, tako mu nedostaje i informisana rasprava o Kosovu i Metohiji. Umesto nje su u javnoj sferi prisutne razne simulacije, dok su tačni podaci često nedostupni ili u senci falsifikata, mistifikacija i banalizacija, pa se kao rezultat umesto logičnih zaključaka nameću paušalni promašaji, koji ostaju na sramotu svojim autorima. Drugim rečima, značaj Kosova i Metohija za, ako ni za šta drugo, a ono za političku sudbinu srpskog naroda, zaslužuje da se njima pristupa sa dužnom pažnjom koja trenutno nedostaje većini javnih nastupa. Nadam se da sam serijom članaka na ovom portalu barem malo doprineo promeni u tom pravcu, zajedno sa drugim uvaženim autorima koji takođe tu objavljuju svoje tekstove.

Pročitajte još:

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (peti deo): NATO, EU, Savet Evrope

Pravni okvir za Srbe na KiM po meri Prištine (četvrti deo): Regionalne i/ili albanske integracije

Pravni okvir za Srbe na KiM po meri Prištine (treći deo): Kakva ih budućnost čeka?

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine: ZSO

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (drugi deo): Energetika