Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (peti deo): NATO, EU, Savet Evrope

Dragutin Nenezić
Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika.

Piše: Dragutin Nenezić

Poslednjih nedelja se sa različitih strana sve više čuju predlozi da Priština pristupi NATO i EU, kao vid zapadnobalkanske reakcije na bratoubilački rat u Ukrajini. Čitaoci ovog portala su bez sumnje upoznati sa ovim predlozima (kao i sa onima koji su im prethodili), pa se ne bih na njima duže zadržavao, već bih možda samo skrenuo pažnju na pomalo nezapažen predlog da Priština zameni Rusiju u Savetu Evrope, koji je iznela Viola fon Kramon. Međutim, želeo bih da dam svoj doprinos sagledavanju uslova za pristup Prištine svim ovim organizacijama, kao i da pokušam da procenim dalji sled događaja s tim u vezi, koliko god to bilo nezahvalno.

NATO

Uslovi i postupak pristupanja NATO su regulisani članom 10. Severnoatlantskog sporazuma:

Potpisnice mogu, jednoglasno, pozvati bilo koju drugu evropsku državu, koja je u mogućnosti da sprovodi načela ovog Sporazuma i doprinosi bezbednosti Severnog Atlantika, da pristupi ovom Sporazumu. Svaka tako pozvana država može postati potpisnica Sporazuma deponovanjem svog instrumenta o pristupanju kod Vlade SAD. Vlada SAD će obavestiti svaku od potpisnica o deponovanju svakog takvog instrumenta o pristupanju.

Dakle, potrebno je da se, između ostalog, radi o evropskoj državi koja se jednoglasno poziva od strane drugih potpisnica, među kojima, podsećanja radi, jednostrano proglašenu nezavisnost Prištine ne priznaju Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija.

EU

Pre svega, proces pristupanja Prištine je najmanje od 2008. godine odvojen od tog procesa za Beograd, s tim da za razliku od Beograda, Priština još uvek nema status kandidata. U tom smislu, nije pitanje da li će Priština pristupiti EU, već kada će biti primljena.

Dalje, uslovi i postupak pristupanja EU su regulisani članom 49. Sporazuma o EU:

Svaka evropska država koja poštuje vrednosti iz člana 2. i koja se obavezuje da ih sprovodi, može podneti zahtev za članstvo u Uniji. O tom se zahtevu obaveštavaju Evropski parlament i nacionalni parlamenti. Država podnositeljka zahteva svoj zahtev upućuje Savetu, koje odlučuje jednoglasno nakon savetovanja s Komisijom i nakon dobijene saglasnosti Evropskog parlamenta, koji odlučuje većinom svojih članova. Uzimaju se u obzir uslovi prihvatljivosti koje je dogovorio Evropski savet.

Dakle, i ovde je potrebno da se, između ostalog, radi o evropskoj državi, o čijem zahtevu jednoglasno odlučuje Evropski savet. Podsećam, Evropski savet čine predstavnici država članica EU, od kojih jednostrano proglašenu nezavisnost Prištine ne priznaju Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija.

Savet Evrope

Uslovi i postupak za pristupanje Savetu Evrope su regulisani članom 4. Statuta Saveta Evrope:

Svaka evropska država koja se smatra sposobnom i spremnom da se pridržava odredaba člana 3. može biti pozvana od strane Komiteta ministara da postane članica Saveta Evrope. Svaka tako pozvana država postaje član čim u svoje ime deponuje kod Generalnog sekretara instrument o pristupanju ovom statutu.

Ovde je situacija skoro pa identična situacijama koje se tiču NATO i EU – i ovde je, između ostalog, potrebno da se radi o evropskoj državi, kojoj poziv dolazi od strane Komiteta ministara, koji čine predstavnici država članica, i koji bi o ovom pitanju trebalo da odluči jednoglasno. Ono gde se situacije razlikuju je članstvo, pošto se u Savetu Evrope nalazi veći broj država koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Prištine: Jermenija, Bosna i Hercegovina, Kipar, Gruzija, Grčka, Moldavija, Slovačka, Španija i Ukrajina, naravno ne računajući tu Rusiju.

Pitanje državnosti Prištine

Iz navedenog je jasno da za članstvo u ovim organizacijama postoje dve grupe uslova –uslovi koji se tiču privrženosti određenim vrednostima sadržanim u konstitutivnim dokumentima tih organizacija, kao i uslovi koji se tiču državnosti.

Ovde ne bih ulazio u „vrednosne“ uslove za članstvo Prištine u ovim organizacijama, iz razloga što su to vrlo subjektivne kategorije, čije ocenjivanje je veoma fleksibilno u zavisnosti od toga kakvi su politički interesi države koja ih ocenjuje. Primera radi, mislim da se sa stanovišta zaštite prava srpskog naroda mogu izneti značajne primedbe u vezi sa tim da li Priština poštuje vrednosti iz člana 2. Sporazuma o EU:

Unija se temelji na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Te su vrednosti zajedničke državama članicama u društvu u kojem prevladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca;

ali isto tako mislim da to neće predstavljati stav država članica EU ukoliko im politički diktat nalaže da glasaju za prijem Prištine (a takođe, te države ne brinu o zaštiti prava srpskog naroda).

Stoga, debata oko članstva Prištine u ovim organizacijama fokus ima pre svega na uslovu državnosti, i to nije sporno čak ni prištinskim autorima. Uobičajeno stanovište bi bilo da se ne može govoriti o državnosti Prištine dok ne dođe do priznanja njene jednostrano proglašene nezavisnosti od strane 4, 5 ili 9 država koje to još nisu učinile. Na toj liniji je i stav zvaničnog Beograda.

Međutim, moje mišljenje je da u postojećim okolnostima, postoji opasnost da se nađe oslonac u teorijama međunarodnog javnog prava koje ne zahtevaju priznanje kao uslov za državnost. Primera radi, usled opasnosti koju Rusija može, prema sudu Zapada, predstavljati za (zapadnocentrični) međunarodni poredak, pojedine države mogu zaključiti da prijem Prištine u neku međunarodnu organizaciju ojačava taj poredak, pa glasati za tako nešto uprkos tome što nije došlo do priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti (uz npr. stavljanje određene rezerve). To svakako ne bi bio prvi put da se principi međunarodnog prava tumače u skladu sa političkim interesima. I aktuelna dešavanja pokazuju u kojoj meri je međunarodno pravo izgubilo značaj u međunarodnim odnosima, kao i u kojoj meri se trenutno svodi na fasadu kojom se prikrivaju interesi čiste sile. Ukoliko više ništa čvrsto ne važi, ništa ne bi trebalo ni previše da nas čudi. To što se Beograd još uvek – makar nominalno – vezuje za međunarodno pravo ne znači baš ništa ukoliko to ne prati adekvatna sila, koju po svemu sudeći Beograd nema ili ne želi da je upotrebi.

U tom ključu treba posmatrati i domete reakcije Beograda na eventualni prijem Prištine u ove organizacije. Zvanični Beograd najavljuje tzv. „otpriznavanje“ ukoliko dođe do dodatnih priznanja, ali to teško da može zaustaviti prijem Prištine, pogotovo ako se značaj samog priznanja relativizuje.

Umesto zaključka

Ovde bih pokušao da predvidim koje su šanse da Priština uđe u ove međunarodne organizacije, imajući u vidu ne samo shvatanje njene državnosti koje sam obradio u tekstu, već i širi politički i bezbednosni kontekst bratoubilačkog rata u Ukrajini.

Mislim da prijem Prištine u NATO trenutno nije prioritet te organizacije. NATO je ionako vojno prisutan na KiM, te su KiM sa svih strana van tzv. administrativne linije okruženi NATO članicama, pa mislim da ovo zapravo nije ni tema, osim kada su u pitanju apeli političara.

Priština tek treba da dobije statusa kandidata za članstvo EU, a tome prethodi vizna liberalizacija. To je redovni tok pristupanja EU, i mislim da će se EU držati tog toka. Međutim, ne vidim mogućnost da se sam postupak pristupanja ubrza van tog redovnog toka, a na toj liniji su i izjave zvaničnika koje se ovih dana mogu čuti. Kako sam već pisao, mislim da će se „ukrajinski efekat“ kada je u pitanju EU ticati pre svega njenog većeg zalaganja u briselskom procesu za rešenja koja su u interesu Prištine.

Bojim se da postoji realna mogućnost da Priština zameni Rusiju u Savetu Evrope, s obzirom na to da je jedno mesto upražnjeno, a odsustvo Rusije može značajno uticati na odlučivanje država koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Prištine. Ovo se ponegde anticipira još od 2018. godine, imajući u vidu situaciju sa članstvom Rusije od 2014. godine. U takvoj situaciji, eventualne koristi od prijema Prištine u Savet Evrope (s obzirom na veliki broj imovinskih sporova koji se onda napokon mogu izneti pred – pretpostavljeno neutralni – Evropski sud za ljudska prava, za šta se nadam da je Beograd spreman) su prilično zanemarljive, iako predstavljaju zakasnelo zadovoljenje pravde.

Prijem Prištine u Savet Evrope bi dodatno osokolio, kako Prištinu, tako i njene međunarodne pokrovitelje, za nove kandidature za članstvo u drugim međunarodnim organizacijama, počevši od onih u koje je Priština već neuspešno pokušala da uđe (poput Interpola i UNESCO). Moguće je da će promena statusa Rusije u tim organizacijama imati isti efekat kao i na članstvo u Savetu Evrope. To bi bili krupni koraci za prištinsku državnost, koji bi dodatno pogoršali položaj Beograda u ionako teškim međunarodnim okolnostima.

Već postojeća neophodnost revidiranja kosovske politike će tada postati neminovnost u cilju opstanka Srbije kao države koja smatra KiM svojim delom. U suprotnom, zaokruživanje prištinske državnosti će postati izvesnost, i bez priznanja Beograda.

Pročitajte još:

Pravni okvir za Srbe na KiM po meri Prištine (četvrti deo): Regionalne i/ili albanske integracije

Pravni okvir za Srbe na KiM po meri Prištine (treći deo): Kakva ih budućnost čeka?

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine: ZSO

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (drugi deo): Energetika

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.