Kurti: Zašto da žurimo u dijalogu sa Srbijom?! Mi smo nezavisna zemlja

kurti
Foto: Kallxo.com

„Zašto žurimo i zašto da žurimo? Mi smo nezavisna zemlja. Vreme koje prolazi mora da promeni stvarnost u Srbiji, donese prihvatanje njihovih zločina i prizna našu nezavisnost, a ne da promeniti stvarnost nezavisnog Kosova“, kazao je danas u Skupštini Kosova Aljbin Kurti.

Pred susret sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem u okviru obnovljenog političkog dijaloga u Briselu, kosovski premijer je danas izvestio poslanike o dosadašnjem napretku u dijalogu.

Predstavio je „Izveštaj o dosadašnjem napretku pregovaračkog procesa sa Srbijom“. Za dokument kaže da je „početna tačka“ za analizu procesa, ne i platforma za dijalog na kojoj insistira opozicija, a koju je Kurti prethodno obećao tek nakon susreta u Briselu, jer ga vidi kao pripremu za „naredni dijalog“.

Predstavlja svojevrsni vremeplov  – onako kako je aktuelni kosovski premijer sa svojim timom video ono što se u dosadašnjem procesu dijaloga Beograda i Prištine i pripremi za isti, a pod posredstvom EU, događalo proteklih godina.

Broj registrovanih sporazuma, koje je Kurtijev kabinet popisao u arhivi različitih dokumenata iz dosadašnjeg dijaloga i u vezi sa njim, varira od 15 do 53, a očekivanja prilikom njihovog donošenja, bila su velika, podseća: Da će se izbeći srpske intervencije na Kosovu, ukinuti sve paralelne strukture na Severu, unaprediti regionalna, NATO i evropska integracija, ekonomski razvoj i postići konačni sporazum sa Srbijom.

Sporazumima kojima se „nije nužno odražavala situacija na terenu“, stvorila se iluzija da je dijalog Kosovo i Srbiju vodio ka normalizaciji, tvrdi Kurti. A zapravo se sa spoljašnjih pitanja u dijalogu, kako je objasnio, prešlo na pitanja unutrašnjeg uređenja Kosova, te je tehnički dijalog postao politički, a pažnja se skrenula sa konačnog sporazuma.

Srbija je označena kao strana koja je „dosledno podrivala zajedničke napore za uspeh“, što se prema Kurtijevoj ekspertizi, navodno vidi u velikoj većini dosadašnjih sporazuma.

Istovremeno, kašnjenja u njihovoj primeni „stvorila su plodno tle za opasnu degeneraciju paralelnih i koordinisanih agendi pregovaračkih strana“, tvrdi Kurti.

Ta se „degeneracija“ izvodila u fazama preko incidenata na terenu, kao što su atentat na Olivera Ivanovića, „značajno odstupanje izbornog procesa“ u četiri opštine na severu Kosova, „moguće orkestrirano“ hapšenje Đurića, srpsko-ruski voz i „šetnje Gazivodama“.

„Time se stvarao utisak da se normalizacija može postići samo odvajanjem Kosova, koje je tada upakovano za stanovništvo Kosova kao ideja za razmenu teritorija“, kazao je Kurti.

Kurti je kritikovao i ono što je video kao greške u pripremi za dijalog, a čija je osnova za kosovskog premijera inicijalno bila jasna i neupitna kada je u pitanju „nezavisnost Kosova“.

To što je evropski posrednik označen kao statusno neutralan, za Kurtija je jedan od primera takve štete. Takođe, kao grešku je označio i to što je dijalog započeo „bez eksplicitnih principa“, naročito kada su u pitanju očekivanja od ishoda, već se umesto toga primenio pristup „korak po korak“.

Greška je i to što se izašlo u susret pet zemalja EU, kako bi bile deo procesa, a posebno to što se „sa tehničkih pitanja“ prešlo na, kako to Kurti vidi, politička pitanja o unutrašnjim poslovima Kosova.

Još jednu grešku EU Kurti vidi u „asimetričnom pristupu“ – povezivanju dijaloga sa evropskim integracijama Kosova.

Konačno, za Kurtija je pogrešna žurba Kosova u dijalogu.

„Pa zašto žuriti? Kada je proglašena nezavisnost, u Srbiji nikome nije padao na pamet da je prizna. Zašto ova zavisnost nezavisnog Kosova od priznavanja naše nezavisnosti od Srbije? Nezavisnost nije proglašena da bi se nekadašnja zavisnost od Srbije zamenila zavisnošću naše države od priznanja Srbije“, objasnio je, naglasivši na kraju: Mi nikome nismo dužni,  ali oni su nama mnogo dužni.

Kurti je ubrzo i napustio sednicu, a pošto se ni nakon pauze nije vraćao, poslanici opozicionih stranaka su iz tog razloga odlučili da ne nastave više rad.

Sednicu je u prvom delu obeležila snažna kritika upućena premijeru Kosova od strane upravo opozicionih lidera.

Oni su ga kritikovali da na dijalog odlazi nepripremljen, da ima pogrešan pristup dijalogu i da ide bez platforme i strategije, kao i da se „krije od Srbije i međunarodnih saveznika“.

O tome šta je opozicija detaljnije poručula, čitajte u posebnoj vesti.

U nastavku objavljujemo izvorni prevod govora Aljbina Kurtija. U prenosu, nije bilo prevoda na srpski.


Poštovani predsedavajući Skupštine Republike Kosovo, Gljauk Konjufca,
Uvaženi kabinetu Vlade,
Poštovani članovi Skupštine,
Poštovani građani,

Vlada Republike Kosovo predložila je ovu tačku dnevnog reda kako bi zajednički analizirala trenutni pregovarački proces sa Srbijom pod posredovanjem Evropske unije, radi razgovora o dostignućima i izazovima u primeni.

Da se suočimo sa istim očekivanjima od sebe samih i svojih međunarodnih prijatelja, da ih uporedimo sa sačinjenim izveštajima i što je najvažnije, da pokušamo da (se) povežemo – od naučenih lekcija do predloga i važećih zaključaka na putu pred nama, radi naše buduće posvećenosti.

Kancelarija za strateško planiranje pri Kancelariji premijera Republike Kosovo sastavila je izveštaj o dosadašnjem napretku pregovaračkog procesa sa Srbijom i distribuirala ga u vaše poštanske sandučiće. Ovaj dokument služi kao polazna osnova za ovu preko potrebnu analizu procesa.

Dokument započinje predstavljanjem okvira u kojima je započeo proces dijaloga (rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 9. septembra 2010. godine) i mandata Evropske unije kao posrednika između strana. Zatim se navode sporazumi postignuti i u takozvanoj fazi tehničkog dijaloga (mart 2011. – septembar 2012.) i u političkom dijalogu (od oktobra 2012.) Tokom ove dve faze potpisan je niz dokumenata koji različito naslovljeni i koji ne proizilaze nužno iz važnosti samog dokumenta ili oblasti koja ga reguliše. Za potpisane (ponekad nepotpisane) dokumente, javne ili čak neobjavljene, koriste se različiti izrazi kao što su: Sporazum, dogovoreni zaključci, zaključci predsedavajućeg, memorandumi o razumevanju; aranžmani, protokoli, smernice i slično. Obično, u zavisnosti od vrste klasifikacije, broj registrovanih sporazuma varira od 15 do 53.

Razrada sporazuma se po pravilu vrši prema dve perspektive: prema fazama dogovora (sporazumi koji proizilaze iz tehničkog dijaloga i oni koji su rezultat političkog dijaloga) ili prema oblastima koje regulišu (IBM integrisano upravljanje granicama; Sloboda kretanja; trgovina / carina; matične knjige, katastarski registri; izbori u severnim opštinama, telekom, energetika, kancelarije za vezu, policija, sudstvo, civilna zaštita; uzajamno priznavanje diploma; zvanične posete; udruživanje).

Od ovih sporazuma očekivale su se velike koristi za zemlju u raznim oblastima. Očekivalo se da će kao rezultat potpisivanja sporazuma biti izbegnute srpske intervencije na Kosovu, ukinute su sve paralelne strukture na severu Kosova paralelno sa integracijom pripadnika srpske manjine u javnu administraciju i kosovski procesi integracije bi bili unapređeni na regionalnom nivou kao i sa Evropskom unijom i NATO-om; i naravno da se računalo na ekonomske koristi za građane. Bilo je onih koji su verovali da će se takva vrsta dijaloga bez principa završiti mirovnim sporazumom sa Srbijom. Tako je, na primer, u izveštaju od 27. avgusta 2015. godine ministra za dijalog Vlade Republike Kosovo, gđe Tahiri, između ostalog, navedeno da će ekonomske koristi Kosova od sporazuma o pozivnom telefonskom broju biti sjajno, što bi poboljšalo kvalitet usluga i veoma značajno smanjilo operativne troškove javnog preduzeća Telekom Kosova.

Izveštaji koji nisu nužno odražavali razvoj događaja na terenu stvorili su iluziju da je dijalog Kosovo i Srbiju odveo na pravi put ka normalizaciji i sprečavanju ove situacije. To je onda neizbežno uticalo na podsticanje ideje da se može nastaviti sa fragmentiranim odnosom prema rešenju problema, uglavnom na unutrašnjim poslovima Kosova, i skrenulo je pažnju sa velike teme konačnog sporazuma.

Tako se u programu Vlade Republike Kosovo za Briselski dijalog u periodu 2014-2018 (podnet vladi sredinom januara 2015) i u periodičnim izveštajima Ministarstva za dijalog u periodu 2015-2017. mogu naći sledeće formulacije:

„Važno je napomenuti da je u svim oblastima u kojima su postignuti Briselski sporazumi Srbija priznala nezavisnost Kosova, jer su sporazumi zasnovani na specifičnim jurisdikcijama svake države i bili su u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Kosovo “. (strana 7 programa).

Interno je prijavljeno da je država Kosovo ojačana zahvaljujući uspehu dijaloga, proširenju i učvršćivanju državnog suvereniteta na severu. Izveštaj ministarstva za dijalog za 2016. godinu između ostalog zaključuje:

„Kao rezultat Briselskih sporazuma postigli smo ukidanje paralelnih struktura Srbije u oblasti pravosuđa, raspuštanje ilegalne strukture ‘civilne zaštite’, raspuštanje kancelarija za izdavanje nelegalnih dokumenata, dok sprovođenje sporazuma o uklanjanju ilegalnih registarskih tablica počinje od upotrebe i ukidanja kancelarija itd.“

Ili čak drugo:

„Vlada smatra da se zahvaljujući ovom intenzivnom četvorogodišnjem mirovnom procesu, uz dosledno posredovanje Evropske unije i punu podršku Sjedinjenih Američkih Država, odnosi dve zemlje, Kosova i Srbije, sa neprijateljskom prošlošću, transformišu u Evropski model saradnje “.

Sporazum o udruživanju izvestio je da se srpska strana složila da se Asocijacija uspostavi u potpunosti u skladu sa Ustavom Republike Kosovo. Takođe je rečeno da Asocijacija nema etnički karakter i to je potkrepljeno obrazloženjem da u opštinama za koje se očekivalo da će biti deo Asocijacije žive i druge nacionalnosti, osim srpske. Istim sporazumima navodno je okončana podela grada Mitrovice, kao i nelegalna gradnja Srbije na severu zemlje. Sve ovo nakon odluke Ustavnog suda Kosova o nespojivosti dokumenta o Asocijaciji i Ustava Republike Kosovo, nakon kraja decembra 2015.

Važno je napomenuti da je srpska strana dosledno podrivala zajedničke napore za uspeh. To se primećuje u velikom delu sporazuma, poput energetike, integrisanog upravljanja granicama, ukidanja paralelnih struktura, slobode kretanja, carinskih pečata, regionalnog predstavljanja i slično. U većini slučajeva, zloupotrebom nejasnoća predviđenih sporazumima, ali i očiglednim nedostatkom troškova neispunjavanja obaveza.

Kašnjenja u primeni i utisak vrlo sporog i izazovnog tempa normalizacije odnosa stvorili su plodno tle za opasnu degeneraciju paralelnih i koordinisanih agendi pregovaračkih strana. Kroz kontrolisane, koordinisane i fazne terenske incidente (kampanje protiv pripadnika KBS-a iz srpske zajednice, atentat na Olivera Ivanovića, značajno odstupanje izbornog procesa u četiti opštine na severu Kosova, moguće orkestrirano hapšenje Đurića, koji je pušten bez ikakvog novčane kazne na kraju, čuveni srpsko-ruski voz koji je polazio za Kosovo prekriven neprihvatljivim sloganima, šetnje Gazivodama i slično), bio je namenjen svima njima, stvarajući utisak da se normalizacija može postići samo odvajanjem Kosova, koje je tada upakovano za stanovništvo Kosova kao ideja za razmenu teritorija. To je praćeno sastancima izvan Brisela na marginama konferencija ili, i uz česte dvosmislene izjave. Naravno, značilo je veliki udarac na kredibilitet procesa, kredibilitet posrednika i posebno predvidljivost glavnih pregovarača.

Generalno se može reći da su dosadašnji proces dijaloga pratile neke odlike koje su možda direktno ili indirektno sprečavale postizanje ciljeva proisteklih iz mandata rezolucije Generalne skupštine UN-a. U nastavku želim da se usredsredim na neke od njih za koje smatram da su značajniji:

1. Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 9. septembra 2010. označila je početak dva važna trenutka: zahtev iz oktobra 2008. Međunarodnom sudu pravde o kompatibilnosti deklaracije od 17. februara 2008. sa međunarodnim pravom, a zatim i samo mišljenje ovaj sud koji je utvrdio da je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa istim zakonodavstvom.

Zatim je pozdravio spremnost Evropske unije da posreduje između Srbije i Kosova, odnosno između dve suverene države o temama koje promovišu mir, bezbednost i stabilnost u regionu. To znači da je mandat Evropske unije ograničen na ove teme od zajedničkog interesa, a ne na unutrašnje teme Kosova.

Naknadno uključivanje u dnevni red razgovor u potpunosti unutrašnje teme, čak i poput rehabilitacija mosta preko reke Ibar, premašuje mandat proizašao iz ove rezolucije. Ovo je u suprotnosti sa principima 1, 3 i 4 o kojima se ne može pregovarati, kao deo platforme kosovske strane za međudržavni tehnički dijalog izrađene u martu 2011. godine, koja je naglasila da je status Kosova rešen, da je unutrašnje uređenje suverena nadležnost državnih institucija i da je Ahtisarijev plan platforma prava i garancija zajednica. Od početne ideje rezolucije UN i principa o kojima se ne može pregovarati sa kosovske strane u procesu normalizacije međudržavnih odnosa, proces se postepeno sveo na dijalog o položaju samo jedne manjine na Kosovu i unutrašnjem uređenju zemlje, dok prava i interesi Albanaca Medveđe, Preševa i Bujanovca, uopšte nisu bila uključena u dnevni red.

2. Položaj posrednika kao statusno neutralnog nije samo pogrešan, već i štetan. U početku je proces dijaloga Evropska unija poverila Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, i u ovom kontekstu uopšte nije važno da li postoje zemlje u EU koje Kosovo ne priznaju kao nezavisnu državu. S obzirom na to da je EU bila samo fasilitator, a ne direktna stranka, tada je stav Evropske unije nebitan, ali kada se koristi kao sastavni deo procesa, neutralnost postaje pristrasnost, tačnije, statusna neutralnost se prevodi kao ne-priznavanje statusa, nepotrebno stvarajući nejednakost za stolom.

3. Dijalog između Kosova i Srbije započeo je bez eksplicitnih principa, posebno zbog očekivanja od procesa. Prelazak sa strategije „korak-po-korak“ baronice Ketrin Ešton, na ideju dogovaranja o glavnim političkim pitanjima, a kasnije i na potrebu iznošenja sveobuhvatnog sporazuma ili pravno obavezujućeg sporazuma, podrazumeva prihvatanje pristupa pogrešno u preliminarnoj fazi. Čak i sam proces „normalizacije odnosa“ nikada nije preveden u sadržaj koji bi trebalo da ispunjava uslov ozdravljenja kao takav. Paradoksalno, čak i sada kada su SAD izašle javno sa očekivanjima od procesa dijaloga, definisanog kao uzajamno priznavanje, Evropskoj uniji nedostaje volje za izričitu listu neophodnih elemenata i očekivanja od takozvanog konačnog sporazuma. Obrazloženja koja se često sreću u ovom kontekstu su neuverljiva.

Činjenica da pet država EU nije priznalo nezavisnost Kosova ne može se koristiti kao argument, ali zapravo zahteva izričitu predodređenost konačnog rezultata. Većina nepriznatih zemalja uslovile su priznavanje Kosova napretkom u dijalogu, koji se može protumačiti na sledeći način: Angažovati se u dijalogu za priznanje od strane Srbije, kao preduslov za priznanje od naše zemlje. Dakle, to znači da je istim državama jasno da se dijalog odvija radi uzajamnog priznavanja. Prelazak sa tehničkih pitanja između dve zemlje na politička pitanja o unutrašnjim poslovima Kosova – na ideju teritorijalne razmene, stvorilo je ideju da je status Kosova još uvek nerešen i da Kosovo još uvek nije u potpunosti nezavisno. Ovo je direktno uticalo na prestanak priznavanja od strane država koje bi to mogle da učine, jer kako mogu da znam zemlju koja vidi da ste i vi posvećeni rešavanju statusa i koja se prema tome smatra nesamostalnom.

4. Procesu dijaloga očigledno nedostaje precizniji vremenski horizont, u okviru kojeg bi se trebalo kretati ka konačnom sporazumu. Postavljanje takvih okvira zatim određuje brzinu u srednjim koracima. Nedostatak vremenskih okvira, koji se potom pretvara u odugovlačenje, naštetio je procesu endogeno, jer ga je izložio političkim promenama van sfere uticaja regiona, a ponekad i EU.

Stavovi tipa, sada je vreme za dogovor, sada je otvoren zgodan prozor da se požuri sa procesom; sada je problematično jer izborni ciklus započinje u važnim centrima za donošenje odluka, što sam proces čini vrlo ranjivim i nepredvidljivim. Ali istovremeno stvaraju ideju da se Kosovu žuri da reši svoj status?

Zašto žurimo i zašto da žurimo? Mi smo nezavisna zemlja. Vreme koje prolazi mora promeniti stvarnost u Srbiji, doneti prihvatanje njihovih zločina i priznati našu nezavisnost, a ne promeniti stvarnost nezavisnog Kosova. Pa zašto žuriti? Kada je proglašena nezavisnost, u Srbiji nikome nije padao na pamet da je prizna. Zašto ova zavisnost nezavisnog Kosova od priznavanja naše nezavisnosti od Srbije? Nezavisnost nije proglašena da bi se nekadašnja zavisnost od Srbije zamenila zavisnošću naše države od priznanja Srbije.

5. Dijalog je masovno oštećen asimetričnim pristupom same Evropske unije u povezivanju procesa dijaloga sa napredovanjem ka agendi evropskih integracija. Iako Srbija nema prepreka u ovom procesu i može slobodno da odlučuje u trenutku kada želi da konstruktivno započne dijalog, koji je povezan sa unutrašnjim napredovanjem ka EU, za kosovsku stranu integracija je direktno diktirana činjenicom da 5 država EU ne priznaje svoju nezavisnost. Asimetrija bi se naravno eliminisala ubeđivanjem 5 država koje nisu priznale da promene svoj stav. Međutim, pritisak EU trebalo bi da bude na Srbiju iz 22 zemlje koje priznaju Kosovo, a ne na Kosovo koje je na kraju procesa integracije i uslovljeno sa 5 država. Dakle, 22 je više od 5, a kada ste bliže članstvu imate veće zahteve. Međutim, dešava se upravo suprotno.

6. U određenim slučajevima sporazume prate problematični, neprofesionalni, a u nekim slučajevima i kontradiktorni paragrafi, kao i duh i najbolji standardi same Evropske unije. Na primer, u dokumentu sastavljenom 16. septembra 2014. godine, pod naslovom „Zaključci o slobodi kretanja i licenciranja“, prva tačka drugog stava navodi da kompanije koje su osnovane u severnim opštinama pre 17. januara 2013. – a to je datum potpisivanja sporazuma o naplati carinskih prihoda – uopšte nije potrebna registracija. Problematično je promovisati ili sankcionisati održavanje neformalne ekonomije međunarodnim sporazumom ili sporazumom i pod kišobranom EU. Neformalna ekonomija održana je međunarodnim sporazumima.

Sporazumom od 25. avgusta 2015. godine pod nazivom „Zaključci posrednika EU o primeni sporazuma o energetici iz 2013. godine“, u početku je određen rok od 7 dana za registraciju operatora iz Srbije u severnim opštinama Kosova, što je potpuno beznačajan, dok za glavni postupak izdavanja dozvola u RUE nisu predviđeni rokovi. Ovo je doprinelo višegodišnjem odlaganju sprovođenja od strane Srbije. Isti dokument precizira ime kompanije koja treba da ima dozvolu za snabdevanje energijom u opštinama na severu Kosova, iako je to u suprotnosti sa bilo kojim osnovnim zakonom o konkurenciji EU. Daje se ime pobedničke kompanije.

U sporazumu o regionalnom predstavljanju Kosova, ili kao što je poznato, fusnoti, postoje tri glavna nedostatka: iako dizajniran da reguliše regionalno predstavljanje Kosova, u poslednjoj rečenici paragrafa 10, tekst koji uključuje fusnotu u bilateralnim sporazumima sa Evropskom unijom; iako paragraf 11 definiše ovaj sporazum privremeno odobrenim, on ostaje u upotrebi i nakon približno 10 godina; i iako je razlog za stavljanje fusnote bila činjenica da 5 država EU i Srbija ne priznaju nezavisnost Kosova ili Kosovo kao Republika, fusnota nije dobila izraz Republika već naziv Kosovo. Fusnota se daje imenu Kosovo, a ne reči Republika.

Šteta koju su prethodne vlade prouzrokovale je to što su 22 države EU koje danas priznaju našu Republiku prinuđene da se potčine volji 5 država članica. Na neki način, sramotu i tugu koju je imala većina zemalja EU sa ovih 5 država koje nas ne priznaju, uklonili smo prihvatanjem fusnote za sebe. Tako smo uklonili unutrašnji pritisak koji bi na njih mogla da vrši većina država članica. Otežali smo za 22 države članice Evropske unije, koje priznaju nezavisnost Republike Kosovo, da izvrše pritisak na 5 država koje ih ne priznaju.

7. Od samog početka razgovora o tehničkim pitanjima, volja za prihvatanjem dvosmislenosti u tumačenju iskristalisala se kao prilika za olakšavanje postizanja sporazuma. To se potom izrodilo u potpuno drugačije tumačenje istog sporazuma na Kosovu i u Srbiji, u zavisnosti od domaćih potreba i interesa. Takve probleme imamo u velikom delu postignutih sporazuma, uključujući sporazum o osnivanju Udruženja opština sa srpskom većinom.

Najzanimljiviji slučaj je sporazum, ili zaključak posrednika EU za energetiku od 25. avgusta 2015. godine, za koji je gđa. Tahiri u svom dokumentu o državnim koristima Republike Kosovo od paketa sporazuma od 25. avgusta 2015. godine navela sledeće: „U ovom sporazumu Srbija je priznala označenje Republika Kosovo i odustala od upotrebe fusnote u dokumentu, što je potpisao i premijer Srbije“. Istina je da se denominacija Republika Kosovo koristi samo na drugoj stranici koja uopšte nema potpise i da se u delu dokumenta koji se naziva odricanje odgovornosti, gde pored mesta gde se pominje označenje Republika Kosovo, nalazi i ova rečenica: Srbija smatra da je u skladu sa domaćim i međunarodnim zakonodavstvom ili rezolucijom 1244, imovina na teritoriji Kosova u vlasništvu Srbije.

8. U dijalogu su nedostajali precizniji mehanizmi za praćenje sprovođenja sporazuma, mehanizmi za preciznu identifikaciju nesaradjujuće strane, kao i mehanizmi za eventualno sankcionisanje istih.

U zaključku, koje bi trebale biti glavne pouke iz dosadašnjeg napretka procesa dijaloga?

Veoma je važno da strane uključene u pregovore od samog početka osmisle komponente procesa koje garantuju približavanje konačnom cilju. Ovo bi trebalo da obuhvati makro okvire o suštinskim komponentama sporazuma (na primer, „uzajamno priznavanje, priznavanje od pet država EU, članstvo u UN-u; uzajamna zaštita prava odgovarajućih zajednica, mehanizmi za sprovođenje i praćenje). Strane za stolom moraju se osećati ravnopravno u svakoj fazi pregovora. Postignuti sporazumi o nerešenim pitanjima takođe moraju da prođu test usaglašenosti sa zakonskim normama i najboljim standardima Evropske unije. I, unutrašnje jedinstvo je važno za povećanje pregovaračke pozicije Kosova.

Na kraju, dozvolite mi da kažem da je važno postići konsenzus po ovom pitanju. Kao što vidite, vlada i ja kao premijer, ali i zamenik premijera za evropske integracije, dijalog i razvoj, podnosimo izveštaje skupštini i odborima pre nego što dijalog započne. Pozvao sam lidere opozicije da usaglase naše stavove. Znate naš pristup dijalogu, jer sam ga već ponovio nekoliko puta. Govorim o tome koji bi principi trebali biti. Prihvatanje realnosti nezavisnog Kosova od strane Srbije; priznavanje zločina Srbije na Kosovu; jednakost predstavnika i građana kao krajnjih korisnika su naša vodeća načela u dijalogu.

Ono oko čega bih želeo da imam konsenzus je da našu zemlju ne tretiramo kao taoca spora sa Srbijom, jer je reč o veštačkoj vanrednoj situaciji koja je nanela izuzetnu štetu i još uvek nam nanosi štetu. Ponašajmo se i ponašajte se onako kako jesmo, poslanici i vlada Republike Kosovo, nezavisne i suverene države.

Mi nikome nismo dužni, ali oni su nama mnogo dužni.
Hvala vam.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.