Kako je Brisel postao Ahen: Vakuum u institucijama i promena suštine pregovora

Dragutin Nenezić
Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika.

Piše: Dragutin Nenezić 

Prošlo je otprilike tri nedelje od napuštanja institucija, te nepunih nedelju dana od (privremenog) rešavanja/smirivanja krize oko tablica, i može se reći da je došlo do velikog zaokreta u briselskom procesu, odnosno da je on suštinski promenio svoju prirodu, delimično i usled ovakve dinamike dešavanja na KiM. S obzirom tu dinamiku, kao i broj tekstova o napuštanju institucija, slobodan sam da u ovom tekstu skiciram širokim potezima upravo te suštinske promene, umesto bavljenja detaljima i pokušaja da u trenutku obradim neuobičajeno živu materiju.

Što se institucija tiče, od mog prethodnog teksta, neke stvari su postale jasnije – definitivno je celo pravosuđe na Severnom Kosovu napušteno, kao i carinska služba. S druge strane, reakcija Prištine je jasna samo formalno, dok je suštinski zbunjujuća – za početak, raspisani su izbori za gradonačelnike u sve četiri severne opštine, ali su samo dve od četiri raspuštene? Takođe, ima i dosta taktiziranja, jer pre svega u pravosuđu i policiji Priština pokušava da jednostrano odloži efekte napuštanja kreativnim tumačenjem propisa, nepostupanjem organa vezano za ostavke itd.

Ukoliko ne bude većih promena u politici Srba sa KiM, deluje da se stanje privremene zamene srpskih kadrova albanskim u nekom budućem trenutku lako može pretočiti u stalno, što bi za Kurtija bila konačna potvrda njegove vezanosti za Slobodana Miloševića, i podsetilo na vreme kada su po npr. tužilaštvima na AP KiM radili kadrovi iz Beograda, a SPS masovno pobeđivao u Drenici.

Istini za volju, pomalo taktiziraju i Srbi, koji su se formalno vratili u parlament, a poneki će, kako se može čuti, formalno možda i učestvovati na izborima. Ovakva situacija se može okarakterisati kao stanje formalno očuvane, ali suštinski delegitimisane prištinske ustavnosti, i to privremeno, a sa tendencijom potpunog delegitimisanja. Ako se pak ocenjuje stanje briselskog procesa, posle prošlonedeljnog saopštenja, može se reći da on definitivno više ne postoji u izvornom značenju.

O tome kakav je to proces bio, dovoljno govori to što je za promenu suštine nekoliko desetina dokumenata bilo dovoljno saopštenje od nekoliko rečenica. Postalo je jasno da „normalizacija“ ne može biti sveobuhvatna, već samo načelna, te da će se forsirati rešenje koje je okvirno, a detalji se mogu rešiti nekad ili nikad. S druge strane, briselski proces svakako više nije „tehnički“ već suštinski, jer se više ne bavi „tehničkim pitanjima“ (čime se takođe ponosi i Kurti), za koja su rezervisana saopštenja, već pitanjima državnosti, i to nezavisno od eksplicitnosti priznanja, a za koja je rezervisan Sporazum.

EU počinje i da sankcioniše, onoliko koliko može, pa je kao prva žrtva Kurtijeve nikad otvorenije antisrpske politike pala vizna liberalizacija, dok je za Beograd predviđena po svemu sudeći izmena merila iz poglavlja 35, koja su ionako najvećim delom obesmišljena napuštanjem institucija. Na briselskom novogovoru, interes regionalne stabilnosti je eufemizam za agresivno nametanje agende koja je tu zapravo od početka, samo je sada ogoljena stavljanjem tehničkih pitanja po strani.

Iz ugla zanimljive geografije, proces bi sada možda trebalo da se preimenuje u ahenski, po gradu u čijoj gradskoj kući su Francuska i Nemačka 2019. godine potpisali sporazum o saradnji. Kad sam već kod geografije, i ranije je bilo jasno da između SAD i EU postoje različite koncepcije rešavanja situacije na KiM, kao još jedno u nizu transatlantskih neslaganja. Sada je njihovo kosmetsko neslaganje dobilo novu dinamiku, i poprima oblike nadmetanja čiji je ishod neizvestan. Na prvi pogled, kriza oko tablica je pokazala nemoć EU, kao i svu snagu uticaja SAD na Prištinu, budući da je Priština promenila svoju poziciju posle zahteva ambasadora SAD u Prištini.

Međutim, i EU je pokazala zube kada je odgovorila na gore opisan način, a i sam dogovor oko tablica je na kraju postignut ipak pod okriljem EU. Ukoliko je to ikako bitno, izjave za javnost prištinskih zvaničnika odslikavaju ovu dinamiku – uloga SAD se gromko pozdravlja i podržava, dok se stav prema EU krije iza kurtijevskih floskula. Mislim da je rano oceniti kakav će biti ishod tog nadmetanja, ali je sada sigurno da će njegovi pouzdani indikatori biti sporazum ka kom se ide, brzina i uslovi njegovog postizanja, kao i način regulisanja srpskog pitanja na KiM, o čemu sam pomalo već pisao.

ZSO može biti koncept koji će, radi nominalnog
zadovoljenja beogradskih zahteva, podržati i SAD i EU.
Ipak, ostajem pri stavu da će to biti nefunkcionalni
mehanizam zaštite prava Srba, koji može da liči na
Zajedničko veće opština u Hrvatskoj, ili čak Savez
srpskih opština u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Da završim sa geografijom, zanimljivo je da će na samitu EU i Zapadnog Balkana u Tirani 6. decembra biti reči o svakom od ovih pitanja – i o novom pristupu pregovorima, i o odnosu EU prema SAD. Još je zanimljivije da se taj samit dešava otprilike nedelju dana posle zajedničke sednice dva parlamenta u istom gradu, kao još jednog u nizu koraka ka punom, formalnom ujedinjenju, o čemu sam takođe već pisao. Vezu ta dva dešavanja, pored lokacije i nekih od učesnika, valja tražiti u karakteru regionalnih integrativnih procesa, tj. „Otvorenog Balkana“ i Berlinskog procesa, koji se takođe nadmeću, ali će,
kao u nekakvom vicu, svakako profitirati Albanci.

Sasvim slučajno, pre zajedničkog zasedanja dva
parlamenta, albanski parlament je odobrio megaprojekat
revitalizacije luke Drač, koji će sprovoditi niko drugi do
Muhamed Alabar. Pored očiglednih sličnosti sa
Beogradom na vodi (osim što je Drač na moru), ovaj
megaprojekat je organski povezan i sa izgradnjom pruge
Drač-Priština, kao i NATO baze u Draču.

Konačno, jedan mogući rezultat svih ovih dešavanja može biti i objedinjavanje Srba sa KiM na realnim umesto političkim osnovama. Naime, napuštanjem institucija Srbi sa Severnog Kosova se polako približavaju Srbima koji žive južno od ibarskih mostova po svom položaju. Kada bi umesto (sada već nedefinisane) ZSO postojali efektniji mehanizmi institucionalne zaštite interesa Srba na KiM, oni bi mogli jednako štititi Srbe bilo gde na KiM oni živeli ili želeli da se vrate.

U suprotnom, Srbi na KiM će biti prepušteni Kurtijevom anti-srbovanju, koje već poprima razmere solidnog psihičkog poremećaja, i umesto individualne institucionalizacije, lako može da ima za posledicu pravnu institucionalizaciju kroz izmene prištinskog ustava. Drugim rečima, jedini izlaz iz trenutnog stanja deligitimizacije je izmena prištinskog ustava, i jasno je u kom pravcu ide Kurti.

S druge strane, jasno je i da pravac koji Beograd zagovara, ne odgovara interesima Srba na KiM, budući da im ne nudi jedinu zaštitu koju oni mogu imati u trenutnim uslovima. Konačno rešenje ovog spora će svakako neko diktirati, samo je pitanje da li će to biti na mestu koje će više ličiti na bazu Rajt-Paterson, ili na gradsku kuću u Ahenu.



Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.



O najnovijoj krizi na Severu informišite se na našim tematskim stranicama Napuštanje institucija i Tablice.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.