Dve decenije od NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Bombardovanje
Foto: Srđan Ilić/NATO bombardovanje SRJ

Danas se širom Srbije obeležava 20 godina od početka NATO bombardovanja nekadašnje SR Jugoslavije. Dan koji je u kosovskoj javnosti zapamćen kao „oslobođenje od Miloševićevog režima“ i „obustava etničkog čišćenja“ za mnoge Srbe je „agresija“,“zločin“ i „nepravda“, a obeležavaju ga kao dan žalosti posvećen stradalima tokom 78 dana vazdušnih napada koliko je bombdardovanje trajalo. 

Bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a, naletom 464 aviona iz 19 zemalja NATO-a i sedam zemalja koje su pružile podršku, 24. marta 1999. započelo je bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije – pre tačno 20 godina.

Slika Srbije u svetu pre marta 1999.

U produkciji RTS i Vreme filma pre nekoliko godina snimljen je dokumentarni film u tri dela o onome što je prethodilo bombardovanju, kao i samom ratu.

Bombardovanju je prethodilo stvaranje negativne medijske slike o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću, posebno u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji i prevashodno u zapadnoj javnosti. Opisivan je kao „diktator“, „balkanski kasapin“ i „novi Hitler 20-og veka“.

Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje pominjali su da se na Kosovu događa „genocid“ koji sprovode srpske snage, „masovne grobnice“, da se događa masovno ubijanje „preko 100.000 kosovskih Albanaca“.

„Do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca… Moguće je da su ubijeni“, jedna je od takvih izjava – tadašnjeg američkog ministra odbrane Vilijam Koena, za američku mrežu CBS.

Neposredan povod za bombardovanje bio je i dalje kontroverzan slučaj Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a -kvalifikovali kao masakr u Račku“.

Samom bombardovanju prethodili su – od 6. februara do 19. marta – pregovori u francuskom gradu Rambujeu. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum.

Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum.

Za srpsku stranu sporan je bio tzv. Aneks B sporazuma, koji se odnosio na mogućnost za NATO trupe da imaju slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se „prioritetno i svim raspoloživim sredstvima“ povinuju zahtevima NATO-a.

Bombardovanje

Broj letelica i intenzitet napada se tokom dva i po meseca pojačavao – na 1.150 aviona, koliko ih je bilo do 10. juna – neposrednog okončanja rata. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora. Na Srbiju je palo više hiljada kasetnih bombi.

Sa suprotne strane – drugačija slika: svega nekoliko ispravnih aviona. Piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti bili neispravni. Prema svedočanstvima vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29“, nisu imali „sa čim da lete“ i da dejstvuju, a posle rata su doživeli, kako su više puta opisali, ponižavajući odnos tadašnjih državnih vlasti prema njima.

Za kosovske Albance ovaj datum predstavlja „oslobođenje od Miloševićevog režima“ i „obustavu etničkog čišćenja“. O tome čitajte u posebnoj vesti Bombardovanje SRJ 1999: Zaustavljanje genocida ili NATO Agresija.

Uprkos ovakvoj slici i brojnim problemima na terenu, najveći deo vojnih potencijala tadašnje jugoslovenske države je bio i dalje spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva. Strategija tadašnjeg srpskog vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu. To se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Kako su vojne snage odolevale napadima, uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom.

Najžešće kopnene borbe su se vodile upravo u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći.

Kumanovo

Do kopnenog rata sa snagama NATO-a ipak nije došlo. Na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN, 9. juna potpisan je Vojno-tehnički sporazum (Kumanovski sporazum) Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa.

Slobodan Milošević je građanima „čestitao mir“.

Usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas marginalizovana, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.

Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost koju je priznalo više od 100 država, među njima vodeće zapadne sile. Nekadašnja Jugoslavija, bez Kosova i Metohije, raspala se nešto ranije u dve države – Srbiju i Crnu Goru.

Slobodan Milošević smenjen je 2000. godine, naredne je poslat u Hag. Preminuo je u Međunarodnom tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji 2006. godine, ne dočekavši presudu.

Crna Gora je danas članica NATO-a, Srbija je pristupila programu NATO-a „Partnerstava za mir“ 2006.

Žrtve

Prema zvaničnoj statistici, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara, a najkontroverznija tema o posledicama ovog bombardovanja jeste navodna „epidemija“ malignih oboljenja u Srbiji, pre svega u mestima koja su gađana osiromašenim uranijumom. Poznati lekari, advokati, ali i organizacije godinama su tražili formiranje državne komisije koja će se baviti ispitivanjem posledica i zaštitom zdravlja stanovništva. Pominjala se i tužba protiv NATO-a.

Prošle godine formirana je „Komisija za istraživanje posledica NATO bombardovanja“, ali ona još uvek nije započela sa radom a ni predlog nije predat vladi, koja je na osnovu toga trebalo da donese zaključak, kako je pokretač ove komisije, prof-dr. Danica Grujičić, nedavno rekla.

U više izveštaja do sada, upravo su godine posle 2015. navedene kao pik (peak) širenja malignih oboljenja u Srbiji.

Bez uvida široj javnosti o istraživanjima

O vezi osiromašenog uranijuma i malignih oboljenja nakon bombardovanja NATO-a u srpskoj javnosti se godinama vodi polemika, a bez da šira javnost ima uvid jesu li se sprovodila istraživanja na terenu. Tako se ova tema čvrsto ugradila u poslovičnu liniju podele na „patriote“ i „izdajnike“, dok se u delu javnosti doživljava kao politička propaganda različitih administracija na vlasti u protekle dve decenije.

Istovremeno, dok je, sa jedne strane, u medijima često prisutna tvrdnja da Srbija prednjači po broju obolelih od malignih bolesti, sa druge – zvanične statistike smeštaju Srbiju u globalni prosek pojave kancera i to onih oblika koji se uglavnom povezuju sa životnim stilom (pušenje, ishrana) i industrijskim razvojem („prljavi“ izvori energije, tretiranje otpadnih materija). Ono po čemu je Srbija u vrhu jeste stopa smrtnosti, što fokus stavlja na prevenciju, rano otkrivanje i lečenje malignih bolesti, odnosno na javno zdravstvo (pogledajte – Mape incidence i mortaliteta).

Srbija i NATO danas

Kao učesnica programa Partnerstvo za mir, Srbija je napravila izbor konkretnih aktivnosti saradnje sa NATO-om, a 2007. delegacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvuje i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO u statusu pridruženog člana. Potom 2015. godine Srbija usvaja Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), što je najviši okvir saradnje sa NATO kroz program Partnerstvo za mir, za države koje se nisu opredelile za članstvo. Tako su Srbiji, koja zvanično ne odstupa od vojne neutralnosti, NATO članice saveznici kroz brojne projekte, učešće u raznim misijama, vežbe i obuke srpskih vojnika i sporazume o saradnji, a upravo vojna saradnja Srbije i SAD „prednjači u ukupnim bilateralnim odnosima dve zemlje“.

Tokom prošle godine Srbija je učestvovala u više vojnih vežbi sa vojnicima NATO-a, poput „Platinastog vuka“ 2018, pre nepunih godinu dana na teritoriji južne Srbije; potom, par meseci kasnije iste godine-u vojnoj vežbi „Platinasti lav 2018“ u Bugarskoj; zatim, na jesen u vežbi „Vazdušno rešenje 2018“, u vazdušnom prostoru Srbije i Rumunije; kasno u jesen vežba „Regex“ na Banjici, i vežba „Srbija 2018“, kada je Srbiju posetio šef NATO-a Jens Stoltenberg. Prošle godine je takođe održana i NATO nedelja u Beogradu.

Kako navodi NATO, Kosovo je i dalje „ključna tema dijaloga“, s obzirom na prisustvo KFOR-a na Kosovu. NATO pozdravlja i „napredak koji je postignut kroz dijalog između Beograda i Prištine koji je omogućila Evropska unija, kao i posvećenost oba za normalizaciju odnosa“, istakla je ova alijansa. Dodaju i da u potpunosti poštuju vojnu neutralnost Srbije.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.