Vučić američkom senatoru o sankcijama Rusiji: Zovi za 60 dana, proveri šta sam uradio

FOTO: Preuzeto sa vidiportal.ba

„Upravo sam se vratio s četvorodnevnog putovanja po Balkanu, i kao što je moj običaj nakon diplomatskog putovanja, napisao sam iskrenu priču o svom putovanju sa detaljima ‘iza kulisa'“, počinje američki senator Kris Marfi (Chris Murphy) svoj opis balkanskog putovanja.

Važnost Balkana

„Kako sam se tokom proteklih godina iznova i iznova vraćao na Balkan u ulozi člana Senatskog odbora za spoljne odnose, stekao sam uvid u to kako je regija – mesto gde često počinju globalni sukobi – ključna regija za Sjedinjene Države i sve više bojno polje između američkih i ruskih interesa.

Ubrzo nakon ruske invazije na Ukrajinu, senatorka iz Nju Hempšira, Jan Šahin (Jeanne Shaheen) – druga čelnica Senata za Balkan – i ja počeli smo raspravljati o važnosti kongresnog putovanja na Balkan. Dok smo gledali naše druge kolege s fokusom na Ukrajinu kako hodočaste u Poljsku i Baltik, znali smo da sledeća meta Rusije možda neće biti država NATO-a, već zapaljivi skup malih zemalja u jugoistočnom uglu Europe.

Balkan je sada više od dvadeset godina daleko od niza ratova iz devedesetih, ali tamošnji mir održavaju na okupu krhke niti, a kako uspeh Ukrajine u ratu čini Putina sve očajnijim, on će se verovatno okrenuti Balkanu – gde ima uticaj i opunomoćenike – da pokuša napraviti probleme Evropi i Sjedinjenim Državama.

Srbija – Hoćete li nastaviti da igrate za obe strane?

Naša prva stanica bio je Beograd, Srbija. Tokom godina razvio sam odnos s moćnim predsednikom zemlje Aleksandrom Vučićem – često ručamo kada on dolazi u Vašington. Kad smo stigli u predsednički kabinet, srdačno je pozdravio našu delegaciju. Ni Šahin ni Tilis nikada nisu upoznali Vučića, pa sam naš susret započeo tipičnim, dugim nizom diplomatskih opaski o dugom prijateljstvu između naša dva naroda. Dva minuta nakon mog uvodnog monologa Vučić me prekinuo.

“Kris, Kris, Kris… mi se predobro poznajemo. Prestani sa formalnostima. Šta želiš znati? Reći ću ti.“

“OK, Aleksandre”, odgovorio sam pomalo nervozno. “Želimo znati ovo – hoćete li stati uz demokratske nacije i sankcionisati Rusiju ili ćete nastaviti igrati na obe strane?”

To nas je uvuklo u dug i iskren razgovor o istorijskoj želji Srbije da, kako kažu na Balkanu, sedi na dve stolice. Jednoj u Evropi i jednoj u Rusiji. Vučić je godinama vešto upravljao tom ravnotežom, ali sada ga je invazija Ukrajine naterala na tačku odluke. Evropska unija – u kojoj Srbija želi postati – više neće pustiti Vučića da sedi na obe stolice. Moraće da izabere, a Vučića smo satima gurali na nekoliko kratkoročnih koraka koje je mogao napraviti prema pravom izboru.

„Nazovi me za šezdeset dana“, rekao nam je kad je sastanak prekinut. “Proveri jesam li učinio ono što sam ti rekao da ću učiniti.”

„Dogovoreno“, rekao sam mu.

BiH – Sedeli smo iznenađeni i slušali kako se predsednici vređaju

Tokom svojih brojnih putovanja po regionu, desilo se da nikad nisam bio u jednom od najčarobnijih balkanskih gradova – Sarajevu.

Smešteno u maloj dolini u Dinarskim Alpama, Sarajevo je očaravajuća mešavina austro-ugarske i osmanske arhitekture, koja predstavlja dve kulture koje i dalje privlače u ovaj međunarodni grad. Prolazeći gradom, možete videti dokaze njegove nasilne i nedavne prošlosti. Rupe od metaka uz glavnu gradsku saobraćajnicu, nazvanu „Aleja snajpera“ jer je bila okružena srpskim snajperskim gnezdima koje su pucale na Bošnjake koji su se kretali po opkoljenom gradu.

Niska oblačnost odložila je naš let za Sarajevo iz Beograda u sredu ujutru, pa smo do dolaska morali preskočiti jutarnje sastanke i krenuti pravo na najvažniji angažman u danu – susret s tri predsednika Bosne i Hercegovine. Naš izvrsni ambasador, Majkl Marfi (Michael Murphy), brzo nas je izvestio u vožnji kombijem od aerodroma, te smo s njim izradili strategiju kako pristupiti sastanku.

Otkako je pre više od dvadeset godina potpisan Dejtonski mirovni sporazum, najteže je održati mir u Bosni. Dok je većina država stvorenih nakon raspada Jugoslavije i ratova 1990-ih imala jednu dominantnu etničku skupinu, granice Bosne uključivale su veliku populaciju Srba, Hrvata i Bošnjaka – muslimana.

Dakle, Dejtonski sporazum zahtevao je formalni sporazum o podeli vlasti u kojem bi izvršna vlast uključivala tri predsednika – po jedan koji bi predstavljao svaku skupinu. Neko vreme su tri predsednika nevoljno nalazila kompromis koji je nužan kako bi nova nacija ostala u funkciji. Ali u poslednje vreme, ponajviše zbog tvrdoglavosti i separatističke retorike predsednika bosanskih Srba, Milorada Dodika, tročlana izvršna vlast zapala je u krizu, nesposobna donositi bilo kakve odluke.

Kao rezultat toga, Dodik je, uz podršku Rusije, počeo planirati uspostavljanje vlastitih vladinih institucija samo Srba. To bi moglo dovesti do građanskog rata i katastrofe za region – upravo onakav haos za koji bi Putin navijao i raspirivao.

Naša priprema za sastanak ispostavila se prilično nevažnom. Od ulaska, Dodik i hrvatski i bošnjački čelnici više su bili zainteresovani za međusobnu svađu nego za stvarni dijalog s nama.

Sedeli smo razjapljenih usta dok su se oni vređali i iznosili pritužbe, očito zainteresovani samo za pogoršanje postojeće krize.

Dali smo sve od sebe da im objasnimo kako se Amerika dugo borila s istim problemima s kojima se Bosna bori – obe naše nacije su multikulturalne i dele vlast između jake nacionalne vlade i jakih državnih vlada. Ali jedva su nas slušali, a mi smo napustili sastanak duboko zabrinuti za kratkoročnu stabilnost ove važne zemlje.

Dok smo se pripremali za konferenciju za novinare nakon sastanka, službenica za medije američke ambasade rekla nam je da imamo dve osetljive moguće teme koje treba pokrenuti u iščekivanju pitanja bosanskohercegovačkih medija.

Prvo je označila da je na audiozapisu uvoda na sastanku snimljeno jedno od nas kako Dodiku, koji je predmet američkih sankcija, kaže: „Drago mi je videti te, predsedniče Dodik“. Bila je zabrinuta zbog konotacije sugerisanja da je „dobro“ videti nekoga na američkom spisku sankcija. Nasmešili smo se i rekli joj da nema razloga za brigu.

Drugo, rekla nam je da bismo mogli dobiti pitanje o tvrdnji koju je Dodik nedavno izneo – da ga SAD i Britanija planiraju kidnapovati i zaključati u podrum bez prozora. Nasmejali smo se – a onda shvatili da je zaista ozbiljna.

„Kako bi bilo da pristanemo na jednu reč odgovora na to pitanje ako se pojavi“, rekao je Tilis. – „Apsurdno.“

Dok nam je u Srbiji cilj bio diplomatski napredak u ciljevima važnim za Sjedinjene Države, ovde je bilo jasno da će naša misija biti uglavnom utvrđivanje činjenica.

Senatorka Šahin, senator Tilis i ja proveli smo ostatak našeg putovanja razgovarajući o implikacijama našeg sastanka s predsednicima i našim drugim angažmanima u Sarajevu, i počeli smišljati strategiju kako bi se Kongres mogao pozabaviti rastućom krizom stabilnosti u Bosni.

Kosovo – Dva zadatka

Priština je jedan od mojih omiljenih gradova na svetu. Kosovo je mlada zemlja na dva načina: prvo, sama država ima samo trinaest godina, a uspostavljena je kao poslednja od novih postjugoslavenskih država; drugo, stanovništvo je takođe vrlo mlado, s više od 65% Kosovara mlađih od trideset godina. To malom glavnom gradu daje energičnu atmosferu kojoj se duboko divim.

U Prištini smo imali dva primarna zadatka. Prvi je bio revidirati program obrade avganistanskih izbeglica koji deluje iz kampa Bondstil, baze američke vojske južno od Prištine, te izraziti zahvalnost svim pripadnicima američkih službi i civilima koji žive i rade u teškim uslovima.

Sjedinjene Države pružile su važnu moralnu i političku podršku Kosovu prilikom uspostavljanja nezavisnosti, a prijateljstvo između naša dva naroda je duboko. Dakle, kada smo zamolili Kosovo da ugosti avganistanske izbeglice dok čekaju proveru i pregled pre ulaska u Sjedinjene Države, Kosovo je brzo prihvatilo.

Većina izbeglica već je napustila kamp Bondstil. Preostalo je samo oko 75 – osoba koje su označene u početnoj proveri i zahtevaju naknadni pregled. Ali za 75, ovo su nervozna vremena. Gledali su stotine izbeglica kako napuštaju kamp Bondstil za nove živote u Americi, a svaki put kada autobus krene, njihova imena se ne prozivaju.

Za neke, njihova prošlost može značiti da nikada neće biti primljeni u SAD. Razgovarao sam s čovekom koji je mesecima u kampu Bondstil sa svojim 13 i 14-godišnjim sinovima. Blisko je sarađivao s američkim snagama u Avganistanu, tečno je govorio engleski i objasnio mi je kako je teško celi život biti u limbu.

“Moja deca pate, ne znajući možemo li ikada otići”, rekao mi je. “Šta ako ne možemo stići u Ameriku? Nije sigurno da se vratimo u Avganistan. Šta nam je činiti?“

To je pitanje na koje mu nisam mogao odgovoriti.

Naš drugi zadatak bio je preneti snažnu poruku novoj kosovskoj vladi u našim sastancima s mladom predsednicom Vjosom Osmani i aktivistom koji je postao premijer Aljbinom Kurtijem. Kosovo bi želelo ući i u NATO i u Evropsku uniju, ali da bi se to dogodilo, Srbija i Kosovo moraju postići sporazum u kojem oboje priznaju pravno postojanje druge države. Dijalog u tom pravcu je u toku, ali ni srpska i kosovska vlada nisu postigle dovoljan napredak, a u poslednje vreme Kurtijeva vlada je posebno tvrdoglava u održavanju pregovora.

Na oba sastanka, Šahin, Tilis i ja bili smo rigorozno dosledni u našoj poruci o potrebi da se vratimo u ozbiljne razgovore sa Srbijom. Po mnogim domaćim stvarima lako bismo se našli na različitim stranama. Ja sam progresivni demokrata, senatorka Šahin je umereniji demokrata, a senator Tilis je konzervativni republikanac. Putovao sam mnogo puta sa Šahin, ali ovo je bio prvi put da nas troje radimo zajedno u inostranstvu. Naša hemija je bila prirodna, a u našim sastancima s Kurtijem i Osmanijem, mislim da su oboje bili zatečeni koordinisanom dvostranačkom porukom.

U subotu ujutru, krenuo sam na aerodrom na let kući, duboko zabrinut za budućnost Bosne. Kako nam je naš ambasador rekao dok smo bili u Sarajevu, “ako počne nasilje u Bosni, biće uvučen celi region”.

Drago mi je da smo senatorka Šahin, senator Tilis i ja dogovorili da se oformi dvostranački tim koji će raditi na ovoj potencijalnoj krizi. Uprkos predznacima u Bosni i Hercegovini, napustio sam regiju s nadom da je – uz pomoć kontinuiranog kongresnog angažmana – možda ovo trenutak kada se Srbija može pridružiti Evropi u čvršćoj politici prema Rusiji. To bi bio sjajan razvoj za Sjedinjene Države.“, završava Marfi opis svog balkanskog putovanja.

Uloga Kongresa u spoljnoj politici SAD

Jedna od ključnih obaveza Kongresa je nadzor rada izvršne vlasti, uključujući diplomatske aktivnosti Stejt Departmenta. Iako predsednik ima široka ovlašćenja kada je u pitanju spoljna politika, Kongres može ograničiti njegov prostor za rad kontrolom budžeta i istragama.

Unutar Kongresa, Senat, ili vrhovni dom, ima značajan uticaj na spoljnu politiku jer glasa o potvrđivanju predsedničkog spoljnopolitičkog kadra, uključujući ambasadore, te daje saglasnost za međunarodne ugovore, kao što je bio slučaj sa nuklearnim sporazumom sa Iranom. Stoga, nije slučajnost da su mnogi državni sekretari, američki ekvivalenti ministra spoljnih poslova, nekada služili kao senatori.

Održavanje saslušanja u Kongresu i međunarodne posete pružaju priliku senatorima da se bolje informišu o svom radu. Međunarodne posete, kao prošlonedeljna BiH, daju im priliku da na terenu direktno razgovaraju ne samo sa političarima, nego i osobljem ambasade, verskim liderima i ključnim građanima.

VOA

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.