Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Čitam kako našu prepisku, za promenu, vodiš izvan balkanske avlije. I dobro je da je tako. Decenijama se vrtimo u istom krugu, izlaz ne nalazimo, a malo je toga novog što se još može reći. Čak i kad bi nam sinulo briljantno rešenje, reči su danas slabo sredstvo: svi pišu, malo ko čita. Ne zatvaramo se samo u sve manje državice, već i u granice sopstvenog znanja – ili neznanja.
Psihologija mase nas uči da, kada se nađemo u gomili, struja uvek vuče ka dnu, ne ka vrhu.
Znam da bi popularnije bilo pisati o dnevnim političkim izjavama, o nevažnim simbolima i ličnostima, o beskrajnim kombinatorikama izbornih lista. Ali ne mogu i neću da zatupljujem ni sebe ni druge.
Zato te pitam: jesi li, za Međunarodni dan ljudskih prava 10. decembra, pomislio šta se s njima danas zapravo dešava – ne samo kod nas, nego i u svetu?
Ne samo da se ljudska prava masovno i sistematski krše; dovedena je u pitanje i sama civilizacijska ideja da svaki čovek ima neotuđivo dostojanstvo i da je država dužna da ga garantuje. Ako to ne čini, ona prestaje da bude država i postaje tamnica. Hoće li ljudska prava budućim generacijama ostati samo legenda iz prošlosti?
I, još konkretnije: hoćemo li mi koji se ljudskim pravima bavimo nastaviti da radimo sve isto, kriveći isključivo druge za porazno stanje, ili ćemo konačno pogledati u sopstveno dvorište i priznati da je deo problema i u nama?
U osnovi krize ljudskih prava, pored spoljnih faktora, leži jednostavna istina: sistem je postao prevelik, prekomplikovan i sve udaljeniji od stvarnosti. Sve češće služi sam sebi. Na papiru se neprestano pojavljuju nova „prava“, često kroz tumačenja ekspertskih tela, bez stvarnog političkog konsenzusa i bez ozbiljnog promišljanja o primeni. Ponekad izgleda kao da se akademske konstrukcije i lične opsesije predstavljaju kao međunarodno pravo i obaveze država.
Takva inflacija razvodnjava fokus i relativizuje i ona osnovna prava ljudskog dostojanstva koja svaki čovek intuitivno razume i oseća kao svoja.
Istovremeno, institucionalna arhitektura zaštite ljudskih prava naduvala se do tačke apsurda.
Umesto jačanja organa koji su tradicijom i rasprostranjenošću dokazali smisao svog postojanja – nezavisnog sudstva i ombudsmana – neprestano se stvaraju nova tela i mehanizmi koji proizvode sve više procedura, izveštaja i samopromocije, a sve manje stvarne zaštite građana. Sistem je sve skuplji, a ljudi su sve manje u njegovom fokusu.
Ovaj obrazac jasno se vidi i u takozvanom „procesu normalizacije“ odnosa Beograda i Prištine. U jednom od najposmatranijih političkih pitanja u Evropi, ljudska prava su sporedna tema ili sredstvo pritiska. Ljudi uhvaćeni u te makaze već decenijama su taoci beskonačnog „procesa“. Njihova prava se relativizuju ili suspenduju prema dnevnim političkim potrebama.
A ako garancije ljudskih prava ne važe upravo tamo gde su najpotrebnije – čemu onda sva saopštenja, konferencije i ritualne osude?
Zaključak je neprijatan, ali neizbežan: mi koji verujemo u ljudsko dostojanstvo, slobodu i demokratiju – na Balkanu i šire – ili ćemo nešto suštinski promeniti, ili ćemo nestati iz istorije kao relevantna ideja.
Moramo vratiti fokus na ograničen, ali suštinski skup fundamentalnih prava oko kojih postoji širok društveni i politički konsenzus. Prava koja ljudi istinski osećaju kao svoja i bez toga da prvo moraju da prođu kroz ispiranje mozga.
Moramo se vratiti institucijama sa autoritetom i tradicijom i dati im stvarnu moć, i odgovornost, umesto da beskonačno stvaramo nova tela i iznova prolazimo njihove dečje bolesti.
A pre svega, potrebna nam je hrabrost stručne zajednice da izađe iz zone komfora, prizna da je postojeći sistem neodrživ i prestane da traži rešenja od onih koji probleme proizvode. Tek tada će i poneki savesni političari, danas zarobljeni u opštem preziru prema politici, možda imati na šta da se oslone da bi se nešto zaista promenilo.
Iskreno,
Saša
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
