Kapuzela: Da li su „srpske“ crkve srpske? Kritika jednog ne baš mudrog izbora

Crkva Svetog Spasa Prizren
FOTO: KoSSev

Vest je ažurirana

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Andrea Lorenco Kapuzela

12. i 19. septembra ove novine su objavile dvodelni članak dr Bedrija Muhadrija, istoričara, o srednjovekovnim crkvama i manastirima na Kosovu. Smatram da objavljivanje ovog članka nije bio mudar potez i želeo bih da objasnim zašto to mislim.

Nisam kompetentan da govorim o tvrdnjama dr Muhadrija kada je u pitanju istorija ovih objekata. Međutim, moja kritika je ograničena na njegove zaključke, i njome se ne osporavaju te tvrdnje.

Moja glavna briga je projekcija ovakvih zaključaka u trenutnoj situaciji koja objektivno proizilazi iz naslova datog u članku 1. „Prisvajanje srednjovekovnih arberijskih spomenika na Kosovu od strane Srba“. Dakle, počinjem sa kontekstom u koje su ove reči stavljene, prenosi Koha.

Nezavisnost Kosova je nepovratna. Međutim, njeni građani imaju više razloga za brigu nego pre nekoliko godina, jer su zapadne prijateljske zemlje više podeljene, mnoge od njih su započele da snažnije zahtevaju dijalog sa Beogradom, a neke podržavaju ideju razmene teritorija.

Zaista, u prvom pasusu svog prvog članka dr Muhadri se žali na to da ideja o „daljim gorkim ustupcima“, mimo Ahtisarijevog plana, ponovo kruži.

Iako je i dalje uglavnom odvojena u enklavama, srpska manjina na Kosovu je često meta za iskazivanje neprijateljstva, a ponekad čak i napada. Ova zabrinutost raste srazmerno sa brojkama. To se događa od 1999. Kad god bi zabrinutost zbog nezavisnosti ili međunarodnog položaja rasla, to bi se često usmeravalo na verske objekte koje posećuju Srbi.

Među njima, čini se da manastir Dečani – slika crkve se nalazi iznad naslova u prvom članku – pobuđuje naročito neprijateljstvo. Tokom nereda 2004. godine jedva je izbegao sudbinu crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, zatim je pretrpeo nekoliko napada, mada, ne toliko ozbiljnih; neprijateljski grafiti često su ispisivani na njegovim zidovima ili u blizini; spor oko zemlje koja ga okružuje i dalje je aktuelan, uprkos ponovljenim sudskim presudama u korist manastira; i radovi na izgradnji puta duž njegove Zaštićene zone nedavno su započeti, uprkos tome što su bili očigledno ilegalni i ubrzo su zbog toga obustavljeni.

Štaviše, Vučićev režim je žestoko kritikovao njegovog igumana (prim. red. manastira), zbog protivljenja razmeni teritorija. Čini se da je na desetine ovih monaha zaglavljeno između dve vatre. Zaista, oni su i dalje pod direktnom zaštitom NATO-a.

Vraćam se na članak dr Muhadrija. Reč je o „hrišćanskim kultnim spomenicima, koji se danas smatraju srpskim pravoslavnim“ *2. Na spisku je šest – uključujući manastir Dečane i Gračanicu, Patrijaršiju i glavne prizrenske crkve.

Ukratko, on tvrdi (1) da su „svi“ ovi spomenici izgrađeni tokom 13. i 14. veka, na temeljima ranijih crkava; (2) da su potonje bile „ilirsko-arberijske“ i „katoličke“; (3) da su kosovski Albanci tada bili katolici; (4) da Srbi u to vreme „nisu imali tradiciju građevinarstva“ *3; (5) da su stoga spomenike koje danas vidimo gradili nesrbi; (6) da je, posebno „albanski katolički sveštenik“ iz Kotora projektovao crkvu u Dečanima i nadgledao njenu izgradnju; (7) da su albanska plemena štitila ove spomenike tokom poslednjih vekova, baš zbog toga što su ove crkve nekada bile njihove.

Iz ovoga Muhadri izvodi dva zaključka: da su ove spomenike Srbi „uzurpirali“ *4 i da oni „nisu dokaz srpske kulture“ *5.

Hajde da prihvatimo sve njegove tvrdnje (1-7). Da li ovo omogućava razgovor o „uzurpaciji“?

Najveća greška koju istoričari prave, anahronizam, jeste projektovanje naših kategorija i vrednosti na prošlost. Inače, osvajački i ratovi za porobljavanje su sada ilegalni, a pljačka gradova je ratni zločin. Ali u prošlosti su ova ponašanja bila legitimna i česta. Tako je, pišući u 17. veku, veliki pravnik Grotuis, priznao pravo osvajanja grada koji odbija da se preda. Konstantinopolj se odupreo hrišćanskim vojnicima i avanturistima predvođenim Venecijom u Četvrtom krstaškom ratu, 1204. godine i opustošen je; pružio je otpor vojsci Mehmeta ll Fatiha, 1453 godine, i opljačkan je. Bilo bi anahrono i samim tim, ne samo pogrešno, već i besmisleno – reći da je ovo bilo zločinački ili surovo: savremenici nisu to ocenili kao takvo.

To je razlog zašto niko ne traži da se plen Venecije, sada uglavnom u Svetom Marku, ponovo vrati u Aja Sofiju, koju su do temelja opljačkali. I niko ne raspravlja o tome da Aja Sofija – izgrađena od strane Justinijana, kao veličanstvena hrišćanska crkva, konvertovana u džamiju Mehmeta II, u muzej od strane Ataturka i ponovo u džamiju od strane Erdogana – treba ponovo da se pretvori u crkvu.

Ceo članak možete pročitati u štampanom izdanju Koha Ditore


Autor teksta, Andrea Lorenco Kapuzela, u međuvremenu je na svom Tviter nalogu objavio ceo tekst na engleskom.

Drugi deo teksta koji je izvorno preveden sa engleskog prenosimo u celosti.

Srpski prinčevi koji su preuzeli kontrolu nad Kosovom nisu bili optuženi ni da su ga opljačkali, koliko sam ja upoznat, niti da su porobili ili masovno ubijali njegove stanovnike, kao što to Cezar s ponosom navodi da je učinio u Galiji. Optužba glasi da su oni „uzurpirali“ njegove crkve pretvarajući ih u svoje verske objekte. To se dogodilo i sa bezbroj drugih verskih objekata, kada god se promeni politička moć ili vera. Dakle – ili dva milenijuma istorije predstavljaju beskrajan spisak „uzurpacija“, ili oni (prim.red. srpski prinčevi) to nisi učinili.

Vratiću se drugom zaključku dr Muhadrija. Hajde da ponovo prihvatimo tvrdnje od 1 do 7 u njihovoj celosti: da li one podržavaju njegovu izjavu da Dečani, Gračanica, Patrijaršija i crkve u Prizrenu ’nisu dokaz srpske kulture?’

Niko ne može ozbiljno da negira da su u proteklih 700-ak godina ti spomenici uglavnom bili ‘srpski’. Pod tim mislim da su, stavljajući osmanske intervencije na stranu, verski obredi koji su tamo održavani (uglavnom) bili deo tradicije koja je evoluirala u ono što danas nazivamo Srpska pravoslavna crkva.

Ovi spomenici pripadaju čovečanstvu, naravno, i celokupnom stanovništvu Kosova. Ali u užem smislu, oni pripadaju srpskoj tradiciji. A ta različita tumačenja, šira i uža, validna su i međusobno su kompatibilna, jer na te crkve gledaju iz tri različite perspektive; njihova estetska i istorijska vrednost pripada čovečanstvu; nalaze se na Kosovu i imali su kontakt sa njegovom istorijom; njihove freske prikazuju srpske svetitelje i prinčeve, a njihovi natpisi su napisani na jeziku koji koriste (uglavnom) ljudi koje sada identifikujemo kao Srbe.

Vidljivo, opipljivo pogrešno je reći da oni „nisu dokaz srpske kulture“. Ako postoji nešto što se može opisati kao „srpska kultura“, to je kultura koju ti spomenici pretežno odražavaju. Ne isključivo, naravno, jer nijedna kultura nije samostalna; a kako se te crkve nalaze na teritoriji koja ima složenu političku i demografsku istoriju, normalno je da one takođe nose tragove albanskog naroda i kulture. Ali dominantna nijansa je očigledno srpska.

Dakle, oba glavna zaključka dr Muhadrija su neodrživa. Iz toga sledi da je objavljivanje njegovog članka bez preispitivanja tih zaključaka, kao i štampanje članka pod tim naslovom i sa tom slikom, nije bilo mudro: jer u kontekstu koji sam rezimirao, davanje tim zaključcima kredibilitet ovih novina verovatno će ohrabriti one koji osećaju neprijateljstvo prema Dečanima, srpskoj crkvi ili srpskoj zajednici.

To je ono što sam želeo da kažem i to sam uradio ne osporavajući nijednu tvrdnju dr Muhadrija (1-7). Međutim, radi kompletnosti, želeo bih da bacim neke sumnje na njih.

Tvrdnja broj 1 deluje preširoka. Nisam našao nikakve naznake da su crkve Dečani i Patrijaršija izgrađene na temeljima ranijih crkava, kako tvrdi dr Muhadri. Moje istraživanje je, naravno, bilo kratko i amatersko, ali dr Muhadri indirektno potvrđuje moja otkrića: jer on opširno raspravlja o građevinama na čijim su temeljima građene crkve Gračanica i Bogorodica Ljeviška, ali ne nudi detalje u slučaju crkava Dečani i Patrijaršije – propust koji je posebno upadljiv u pogledu Dečana, jer dr Muhadri naglašava da je ovu crkvu „obnovio, a ne izgradio“ Stefan Dečanski.

Ali čak i u slučaju crkava Gračanica i Bogorodica Ljeviška, za koje postoje dokazi o ranijim crkvama, jednačina dr Muhadrija – starija građevina = katoličko-albanska građevina (tvrdnje 2-3), u odsustvu dodatnih dokaza, deluje slabo. Jer se u tom periodu raskol između katoličanstva i pravoslavlja još uvek nije dogodio; identiteti poput „srpskog“ i „albanskog“ bili su daleko manje jasni nego što su postali nakon uspona nacionalizma, u 19. veku; a odanost je i dalje bila promenljiva (kao što znamo, na strani obe vojske koje su učestvovale u bici 1389. godine učestvovali su i „Srbi“ i „Albanci“).

Tvrdnju broj 4 osporava dr Muhadrijevo pominjanje crkava koje su sagradili srpski prinčevi u Raški tokom 13. veka, poput Studenice i Sopoćana. Prema tome, i tvrdnja broj 5 pada u vodu. A što se tiče tvrdnje broj 6, možemo li zaista da projektujemo poreklo, jezik, etničku pripadnost ili veru arhitekte koji je projektovao crkvu u Dečanima na samu tu građevinu? Zimsku palatu u Sankt Peterburgu i delove Kremlja, na primer, dizajnirali su italijanski arhitekti, što ih ne čini ništa manje ruskim.

Na kraju, tvrdnja broj 7 je samo hipoteza i nije jedina koja bi mogla da bude samo pretpostavka. Nije nemoguća, naravno, ali ponašanje onih kosovskih Albanaca koji su napadali te spomenike 2004. godine i još uvek povremeno pokazuju neprijateljstvo prema njima, teško da joj ide u prilog. Dr Muhadri bi možda želeo da razmotri ovu očiglednu kontradikciju.

Pročitajte još:

Koha: „Srbi su gradili na osnovama starih ilirskih i arberijskih hramova“

Koha: „Prisvajanje srednjovekovnih arberijskih spomenika na Kosovu od strane Srba“

Drugi povezani članci:

Koha: „Ne prestaje debata u Srbiji posle pisanja u kulturnom dodatku Kohe“

Muhadrijevi autorski tekstovi izazvali su reakciju Eparhije raško-prizrenske. Više o tome u vesti: Naše svetinje su pravoslavne i to će ostati dok god ovde živi poslednji monah i vernik.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.