Mi smo Tu, a Vi?

Piše: Dušan Janjić

Bljerim Šalja, kolumnu, od 30. juna 2018. godine, započinje u duhu obnovljenog optimizma: “Dijalog je preživeo prošlu nedelju. Štaviše, ako se uzme u obzir zvanično saopštenje visoke Predstavnice EU, Federike Mogerini, te izjave oba predsednika, Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića, izgleda da je ovoga puta ova runda dijaloga, koja zapravo predstavlja početak Velikog finala razgovora, koji se vode već gotovo šest godina na najvišem političkom nivou, donela novu dozu optimizma; da će se od sada pa nadalje raditi na poboljšanju političke atmosfere na obe strane, te na pronalaženju modela za postizanje pravno-obavezujućeg sporazuma”.

U više navrata, tokom, našeg dopisivanja, složili smo se da su Mogerini, Tači i Vučić znali, i u najtežim situacijama, da nam donose ‘političke blagovesti’. Čak i kada su Tačijevi i Vučićevi  najbliži sradnici, a i oni sami – započinjali zamorne i neproduktivne rasprave. Želim da verujem da će se Mogerini u dogledno vreme suočiti sa papirom na koji će strane konačno ispisati ono što imaju da kažu o samoj stvari.

Iako su mnogi ovakav stav protumačili kao veliki rizik, posebno ako bi se pojavio “zajednički papir” sa predlogom da se komšije razdele po tim famoznim linijama ili granicama koje sve učestalije spominju; pogotovo od kad je izgovoreno vašingtonsko “apsolutno Ne”.

Ivan Vejvoda, u beogradskom Ekspresu, tvrdi da su “sve opcije na stolu” i kako, ukoliko komšije utvrde novu među, nema tu ko šta da se pita. Najverovatnije, Vejvoda zna nešto što je meni promaklo. Sigurno da iz ove tvrdnje izbija i miris “lobisitčkog spina” ali i mnogobrojna “ako”. I nema šta tu da se mnogo prigovori. Svako može da pokuša da “progura šta želi”. Uostalom i toliko sam puta i sam, tokom nekadašnjeg “unutrašnjeg dijaloga” ukazivao na potrebu da se u javnosti Srbije povede rasprava, zasnovana na argumentima oko ideje etničkog i teritorijalnog razgraničenja. Međutim, inicijator ovog neformalnog dijaloga ili nije čuo, ili nije želeo da se to dogodi. Kako se to nije dogodilo, može i Vejvoda da nas vraća na sam početak. Ali, da li to može sebi da dozvole strane i posebno Brisel?  Iskustvo uči da ne može da prođe ono oko čega se strane, u prvom redu Priština i Beograd, a u drugom redu fasilitatori i pomogači – ne usaglase.

Prateći naslov Šaljine kolumne “Šta Brisel nudi …” ponovio bih da je jedna od ponuda: Izađite na svetlo dana sa jasno definisanim svojim stavovima i to na papiru!

Siguran sam da time EU Mogerini ne rizikuje ništa ako se pojavi ta famazona formula “konsenzusa” u kojoj se udaraju novi koci na novim međama; ne rizikuju previše ni oni koji “stave svoje zamisli na papir”.  Naravno, pod uslovima “ako” ne zaborave poruku Olivera Ivanovića da iza linija na kojima bi zabijali koce – međaše, žive ljudi i “ako” ne potcene ono “apsolutno Ne”.

Sad, sa probuđenom znatiželjom očekujem da se javnosti saopšti rezultat “svakodnevne bitke za Kosovo” koju, po tvrdnji premijera Srbije, vodi njen predsednik. Kao i da predsednik Kosova vrati u skupštinu Kosova osveženu političku platformu za pregovore. A, o tom-potom!

Do tada ćemo se Šalja i ja lako složiti, kao što smo se i do sada slagali, da nam Brisel omogućava da se uputimo putem “normalizacije” i “evropske budućnosti” ne bi li nam bilo bolje.

Slažemo se nas dvojica i oko toga da do pravno-obavezujućeg sporazuma, kao važne stanice na našem putu u bolju budućnost, i nije tako teško doći kako se to predstavlja javnosti Srbije i Kosova. Ali, složićemo se mi i da “kao prvo, predstavnici Kosova i Srbije, sami treba da budu voljni i spremni da dođu do pravno-obavezujućeg sporazuma”, koji je „’password’ sa kojom se otvaraju vrata Evropske unije i Srbiji i Kosovu”, kako je napisao Šalja.

Lako ćemo se složiti da sa “normalizacijom” odnosa dobijamo svi. Naravno, ako se ispuni jedno od brojnih “ako”. To je da se naše vođe zadovolje zaista “istorijskim dostignućem”: rešenje koje omogućava da se, narednih dve do tri decenije, u miru okrenemo ostvarivanju održivog razvoja; da otimanje oko metara i kilometara teritorije  nad kojom će se imati vojno – policijska kontrola, zamenimo mirom, stabilnošću i razvojem.

U nadi da će se upravo u ovom pravcu potruditi strane, fasilitatori, pomagači i posmatrači, želeo bih da se izjasnim, i ako nije vreme a i niko me nije pitao: Ja sam pesimista!

Pri tome imam u vidu dve stvari:

Prvo, odrednica “pesimista” se, često, odnosi na obaveštenog optimistu. Da Šalja, ja, podstrekači na dijalog iz KoSSeva i mnogi drugi nisu nepopravljivi optimisti, ne bi bilo ovoliko ovakvih kolumni objavljenih na “KoSSev” portalu;

Drugo, teško je vođama da se jasno odrede, odnosno da se oslobode ili odreknu nekih od obaveza koje ih sputavaju. Ima mnogo, a biće i sve više onih koji se trude da “naplate svoja očekivanja”. Za sada, nisu naše vođe pripremile javnost koja može da ih podrži u tome. Za sada, barem u Srbiji, a, po mom saznanju, ni na Kosovu, nije stvorena interesna i politička koalicija za izlazak iz “igre krivice” i odbrane “osvojenih” prava, moći i statusa. Ako ikada krenu putem realnosti, ostvarivanja potreba njihovih građana za boljim životom, vođe ne bi trebalo, kao što nisu ni do sada, da brinu za Šalju, mene i nama slične. Mi smo tu. Možda bi im pomoglo da malo zastanu i razmisle šta je to “tu” gde smo mi.

I na kraju, dok marljivo spremaju svoj “domaći zadatak”, dok ispisuju redove budućeg pravno-obavezujućeg sporazuma, neka se podsete i na poruku Baraka Obame, da u sticanju novih prijatelja, u oslabađanju od brojnih neprijatelja i problema pomaže oslobađanje od starih prijatelja i saradnika koji su ih doveli do stanja u kome se oni, a i mi s njima, nalaze.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.