Šta nudi Brisel Prištini i Beogradu za sporazum?

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Dijalog je preživeo prošlu nedelju. Štaviše, ako se uzme u obzir zvanično saopštenje visoke Predstavnice EU, Federike Mogerini, te izjave oba predsednika, Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića, izgleda da je ovoga puta ova runda dijaloga, koja zapravo predstavlja početak Velikog finala razgovora, koji se vode već gotovo šest godina na najvišem političkom nivou, donela novu dozu optimizma; da će se od sada pa nadalje raditi na poboljšanju političke atmosfere na obe strane, te na pronalaženju modela za postizanje pravno-obavezujućeg sporazuma.

Sada, ono što kaže i piše Dušan Janjić sigurno stoji: Poneki put se stiče utisak da razgovori između predstavnika Prištine i Beograda liče na televizijsku sapunicu koja, ipak, u svim verzijama, severno-američkim, latino-američkim ili turskim, ima isti završetak: Onaj srećni, iz bajke, gde pravda i dobro pobeđuje, gde oni koji se muče, stignu na cilj koji žele, a loši se kažnjavaju i gube sve.

Dijalog predstavnika Kosova i Srbije se vodi, uz male prekide, od 1998. godine do danas. Radi se o periodu od 21 godine. Sve se u međuvremenu promenilo. I mi, i Balkan, i Evropa, i Amerika, i svet. Ali mi smo ostali isti, barem u smislu da u međuvremenu, nije postignut sporazum između Kosova i Srbije, kojim bi se završila epoha teških i tragičnih godina, i koji bi zapravo označio nov početak u ovim odnosima.

Naravno, puno toga se od rata naovaomo desilo i na Kosovu, i sa Kosovom. Kosovo je nezavisna država, od februara meseca 2008. godine, i ova činjenica je nepovratna i nepromenljiva. Ali svaki albanski političar na Kosovu koji ima realan dodir sa stvarnošću, ovde, u regionu i u Evropi, zna da je sporazum sa Srbijom o normalizaciji odnosa, od velike važnosti za dugoročnu stabilizaciju Kosova, na unutrašnjem i spoljašnjem, međunarodnom planu.

Kosovo i Srbija, kada se radi o njihovoj budućnosti su politički taoci jedan drugog, i jedini način da se „oslobode“ ove čudne veze je da stignu do sporazuma o normalizaciji odnosa, kojom bi se uspostavila normalna veza sporazumevanja i dobrosusedskih odnosa.

Naravno, iskustva slične prirode u prošlosti, u poslednje vreme, i u sadašnjosti (slučaj sporazuma oko imena Makedonije između Vlada Makedonije i Grčke), govore u prilog šansi da se dođe do ovog Sporazuma, ili, pak, protiv tih šansi. Ko se danas seća, na primer, sporazuma iz Osla, iz daleke 1993. godine, između predstavnika Izraela i Palestine, kojim je trebalo da se završi tragedija na Bliskom Istoku? Bilo je tu i Nobela za mir za autore ovog sporazuma (Rabina, Peresa, Arafata), sledeće 1994. godine, ali 25 godina kasnije, nema ni govora o miru i stabilnosti u odnosima Izraela i Palestine.

Ali na drugoj strani, 1998. godine dolazi do sporazuma koji je u Svetu poznat kao „Good Friday Agreement“, koji je doveo do kraja sukoba u Severnoj Irskoj i do vrlo dobrih odnosa između Velike Britanije i Irske. Obeležavanje dvadesetogodišnjice svog sporazuma je potvrdilo kakvu vrednost predstavlja „Good Friday Agreement“.

Balkan, ovaj Zapadni, kako ga svi mi zovemo poslednjih godina (po svemu sudeći da Zapad bude već u imenu Balkana, kao odrednica budućnosti), ovog puta je stvarno na raskrsnici, i zaista puno toga, što se tiče dugoročne stabilnosti ovog dela Evrope, zavisi od potpisa na pravno-obavezujućem sporazumu između Kosova i Srbije.

Ali posle dosta jake doze optimizma da EU najzad namerava da otvori vrata za šest država Zapadnog Balkana, nakon što je obznanjena Strategija za proširenje EU u februaru ove godine, tokom Sofijskog Samita EU – Zapadni Balkan u maju, a i sada, kada je postalo jasno da će pregovori o učlanjenju Albanije i Makedonije u EU početi tek juna 2019. godine, postalo je očigledno da se jednom otvorena vrata sada polako zatvaraju, kao da se i ovde radi o načinu na koji Brisel i države članice EU, tretiraju izbeglice koje sa svih strana pokušavaju da nađu utočište u Evropi.

Nije jasno čak ni to da li će građani Kosova dobiti pravo do kraja godine da putuju bez viza u Šengen zonu Evrope, iako su, realno gledano, ispunjeni svi uslovi za viznu liberalizaciju.

Evropska unija je izgleda sama ušla u vrlo nejasan i nepoznat proces tranzicije, koja treba da ojača EU kao takvu i da omogući staroj Evropi da nađe svoje mesto u svetu koji je poslednjih godina doneo puno političkih zemljotresa, koji i dalje traju, i za koje nije jasno šta će sve srušiti od prethodnog međunarodnog poretka.

Što se tiče stanja u Evropskoj uniji, ili, pak, uopšte u međunarodnoj zajednici, situacija nikad nije bila gora i nepovoljnija za Prištinu i Beograd kako bi obe strane imale dodatnu motivaciju, podstrek, a bogami i pritisak kako bi se došlo do Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Jasno je da, kao prvo, predstavnici Kosova i Srbije, sami treba da budu voljni i spremni da dođu do pravno-obavezujućeg sporazuma. Ali sem ove obostrane volje, od samog početka ovog zadnjeg poglavlja dijaloga, koji je započeo u proleće 2011. godine, uvek se pisalo i pričalo o tome da se ovde zapravo radi o sporazumu koji je, ako tako može da se kaže, „password“ sa kojom se otvaraju vrata Evropske unije i Srbiji i Kosovu.

Vezanost i uslovljenost evropske perspektive Kosova i Srbije postizanjem sporazuma je zapravo glavna garancija postizanja ovog sporazuma.

Ovo je sigurno jasno i u Prištini, i u Beogradu. Ali izgleda da to više nije jasno u samom Briselu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.