Destilat regionalnih strahova

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Iako je u svetskoj javnosti u senci rata u Ukrajini, “kosovski slučaj” se često spominje u kontekstu ove evropske krize. Od toga da Kremlj često Kosovo koristi kao alibi za najnoviji rat, do toga da sa Zapada čujemo uveravanja da je “Kosovo bilo specifičan slučaj”.

Od početka ukrajinske drame mnogi procesi na Balkanu su počeli da se ubrzavaju. Kosovo je dobilo signal da pokrene inicijativu za učlanjenje u Savet Evrope, što je podiglo političku temperaturu u Beogradu.

Mnogi poznavaoci prilika neće se libiti ni da “objasne” da je komplikovano “rešenje” statusa pravoslavne crkve u Severnoj Makedoniji, deo paketa pritisaka na srpskog predsednika da se opredeli “na koju će stranu”.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti su hitno otputovali u Berlin gde su posle razgovora sa novim nemačkim kancelarom Šolcom potvrdili svoju posvećenost dijalogu.

Ipak, sva je prilika da će i ovo leto proteći bez ozbiljnih pomaka u dijalogu Beograd – Priština. U Srbiji još “broje glasove”, a Vlada će biti formirana, verovatno, u poslednjem trenutku. Znači – na kraju leta.

Za predsednika Srbije formiranje vlade ne predstavlja veliki problem, obzirom na to da je u protekloj deceniji on odlučivao o svim bitnim pitanjima. Ili je bar njegov medijski tim to tako predstavljao u javnosti. Veći problem za njega su pritisci sa Zapada da uvede sankcije Rusiji.

Bojazan od toga kako bi Rusija na to reagovala nije vezana samo za cenu i isporuku nafte i gasa. Strahuje se od mogućeg političkog potresa, jer su mediji pod kontrolom vlasti godinama forsirali “prorusko opredeljenje”, pa sada groteskno deluje njihov pokušaj da “promene” stranu.

Srbija je dovedena u poziciju kada se od nje odgovori žele pre nego što joj se postavi pitanje. Odnos prema Rusiji i Ukrajini, je drugo ime za odnos prema Istoku i Zapadu, ili odnos prema budućnosti. I taj odnos zahteva, pre svega, pošten odnos prema svom narodu, sopstvenim nacionalnim interesima… A, najviše ozbiljnu procenu mogućeg razvoja događaja… Na žalost, u ovom regionu se politika uvek temeljila na ličnim interesima i borbi za opstanak na vlasti.

Očigledno je da rat u Ukrajini nije „blickrig“ i da će ova zemlja još dugo biti mesto stradanja naroda, trošenja zastarelog arsenala, rušenja gradova i ispitivanja novih vojnih „dostignuća“. Strah da u igri velikih sila nekome, iz taktičkih razloga, ne padne na pamet da „proširi front“ i pokuša da razvuče i oslabi protivničke snage, opterećuje sve nemirne regione. Balkan je jedan od njih. Mi smo „talentovani“ za sukobe, pa i u ovom našem regionu, razumljivo, raste strah. Ima mnogo razloga za to.

Ovo je prostor ogromnog nacionalnog naboja, nezalečenih ratnih rana, razorenih ekonomija, kriminalizovanih institucija i vladajućih struktura, sistemske korupcije. Sa druge strane, udružena regionalna mafija, ozbiljno snažna čak i na nivou svetskog podzemlja, takođe je važan faktor stabilnosti ovog područja. I uvek je spremna na veću zaradu, na bolju „saradnju“ sa delovima država, ali i međunarodnim centrima moći. A region je u prilično haotičnom stanju.

U Hrvatskoj gledamo rijaliti šou predsednika i premijera, dok dokazuju ko je “ruski špijun”, a ko je “udbašenković”. U ovom političkom ratu angažovani su ogromni timovi državnih institucija, javnost ( koja se u početku zabavljala) je potpuno podeljena. Iz “aviona se vidi” da je zemlja u krizi i da sukob čelnih ljudi države predstavlja paravan da se sakrije neuspeh hrvatske politike u BiH.

Kriza u Bosni i Hercegovini kao da nikada nije ni prestajala. U Crnoj Gori se i posle nove podele vlasti mnogi osećaju prevarenima, pa se situacija na može nazvati stabilnom. U Makedoniji se ponovo bude bugarske aspiracije (u istoriji su se uvek javljale pred sukobe). U Albaniji se ubrzano grade NATO baze…Region se dramatičnom brzinom naoružava i dramatičnom brzinom prazni – odlaze mladi i sposobni, a dolaze ruski i ukrajinski tajkuni…

Beograd i Priština su u stalnoj napetosti, pre svega zbog dijaloga u Briselu, razmenjujući optužbe ko je šta potpisao, ko nije ispoštovao dogovoreno… Vratili smo se deceniju unazad jer i sada lideri, po povratku iz Brisela, tvrde da se “nisu ni rukovali”…

Čini mi se da je u ovom momentu važnije od dijaloga da Beograd i Priština uspostave civilizacijski nivo komunikacije kako bi mogli da reaguju u kriznim situacijama, prilikom eventualnih incidenata i sprečavanju napetosti. Balkan je uvek bio meki trbuh Evrope, a Kosovo je destilat najvećih regionalnih strahova.

A, atmosfera je takva da svako može da izazove sukobe. U ovom trenutku bilo ko sa „treće strane“ bez većih napora može da napravi ozbiljne probleme.

Te opasnosti je, koliko vidim, svestan Brisel. Ne znam da li je nemački kancelar Šolc o tome pričao sa Aleksandrom Vučićem i Aljbinom Kurtijem, ali strahujem od izjava zapadnih političara koji tvrde da će, u kontekstu ukrajinske krize, „naoružati i zapadni Balkan“.

Ne treba mnogo nade polagati u efikasnost Brisela u sprečavanju eventualnih sukoba u ovom regionu. Tu „efikasnost“ smo videli u Ukrajini. Nivo „ludila“ koje je zahvatilo Evropu možda najbolje ilustruje podatak da EU izdvaja IPA fondove za – naoružavanje.

Potrebno je na regionalnom nivou pronaći recept za očuvanje mira, mehanizam za sprečavanje incidenata koji mogu da prerastu u nešto mnogo ozbiljnije. Na Kosovu imamo slučajeve koji podižu političku temperaturu.

U Štrpcu je, recimo, uhapšeno desetak članova opštinskog rukovodstva pod optužbom da su počinili kriminalna dela. Niko normalan ne može da osudi akciju protiv kriminala, ali je simptomatično da niko od uhapšenih već šest meseci nije ni saslušan.

Srbe u ovoj enklavi uznemiravaju vesti da je nekolicini vlasnika prodavnica određen pritvor od 48 sati zbog toga što su u magacinima imali po dve – tri boce koka-kole koje nisu bile popisane. To lokalni Srbi osećaju kao pritisak na nacionalnoj osnovi.

Uznemireni su i stanovnici opštine Zubin Potok jer je policija, u sklopu akcije protiv šverca, na seoskim (asfaltnim) putevima iskopala kanale, pa sada meštani u susedno selo idu – preko Novog Pazara?! To nije inteligentan način borbe protiv šverca.

Imamo nekoliko zabeleženih napada na policiju. Uz dilemu – da li je jedan napad bio bombama (kako je saopštila kosovska policija) ili petardama (kako se videlo na snimku) kod ostalih dileme nema – bili su vatrenim oružjem, a pucnjava u nacionalno mešovitoj sredini nosi lošu slutnju.

Za početak je važno da ove incidente rasvetli policija, a ne da mediji „lešinare“ na njima.

A najvažnije – da političkim elitama i lokalnim centrima moći ne padne na pamet da zapaljivu situaciju pokušaju da „iskoriste“ za učvršćivanje vlasti i počnu da se igraju oružjem.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.