Piše: Dragutin Nenezić
Pre nekoliko nedelja sam za ovaj portal napisao tekst o nečemu što sam nazvao „Kurtijeva doktrina“, i nadao sam se da o tome više neću pisati. Međutim, nisam mogao da izdržim a da ukratko ne prokomentarišem intervju koji je Kurtijev zamenik i šef pregovaračkog tima, Besnik Bisljimi, dao ovom portalu i to baš na 17. mart, s obzirom da se u njemu vidi kako sva potencijalna razornost “Kurtijeve doktrine“, tako i sva impotencija aktuelne kosovske politike Beograda. Nedugo potom, sa druge strane administrativne linije je postalo jasno da se na teritoriji Kosova i Metohije po svemu sudeći neće održavati beogradski predsednički i parlamentarni izbori, pa je tako u nepunih nedelju dana Bisljimijev intervju potvrdio svoj značaj za razumevanje kako „Kurtijeve doktrine“, tako i mogućih ishoda briselskog procesa, za čiji temelj se na istom mestu moglo čuti da je umro. Konačno, neposredno pre nego što bi tekst trebalo da bude objavljen, oglasio se i Kurti, i to na prilično neuobičajen način, čime je napravio najbolji mogući uvod za finalnu verziju ovog teksta.
„Kurtijeva doktrina“ i izbori
Intervju sa Bisljimijem počinje ekskluzivom – on otkriva detalje o briselskom procesu koje beogradski pregovarači prećutkuju, poput modela za rešavanje problema registarskih tablica. Dakle, transparentnost je veća sa prištinske nego sa beogradske strane.
Slično važi i za održavanje beogradskih izbora na teritoriji Kosova i Metohije. Bisljimi je u intervjuu predočio pod kojim uslovima se izbori mogu održati, da bi Beograd to potvrdio tek kad je postalo jasno da ne postoji alternativno rešenje. Još jednom se potvrdilo da Beograd izlazi u javnost sa punim informacijama o odnosu sa Prištinom samo u situacijama koje se u javnosti percipiraju kao krizne.
U pogledu održavanja izbora, još je indikativnije navodno Kurtijevo pismo EU, iz koga se može videti da je problem oko održavanja izbora semantičke prirode – nikome, pa ni Beogradu, nije sporno da je za održavanje izbora na Kosovu i Metohiji neophodna saglasnost Prištine.
Međutim, transparentnost nije primarna karakteristika „Kurtijeve doktrine“, već je to potpuno odsustvo volje da se deluje u korist Srba na Kosovu i Metohiji, pa čak iako se time direktno krše ugovorene obaveze. To se najbolje vidi kad Bisljimi kaže: „Ako je postignut sporazum tada, onda je on tada odgovarao.“, ili kad kaže „Kada vlade donose odluke, nije pametno koristiti argument da postoji tradicija koja je dobro funkcionisala jer nije svaka praksa koja dobro funkcioniše takođe i legalna, a verovatno nije ni najbolja. Zato se i vlade menjaju. To je možda jedan od razloga za to što imamo drugu vladu jer ljudi nisu verovali da je to rešenje ispravno.“
Dakle, sporazumi su tu ne da bi se sprovodili, nego zato što su nekada odgovarali onome ko ih je tada ugovorio tj. tadašnjoj prištinskoj vladi. Ukoliko ne odgovaraju onom koji sada treba da ih sprovodi tj. sadašnjoj prištinskoj vladi, oni neće biti sprovedeni, nego će se pristupiti ugovaranju novih. Načelno, ovaj stav ne bi bio problem kada bi ga obe strane delile, ali je odnos prema ugovorenom upravo ono što ih razdvaja – Beograd insistira na bezuslovnoj primeni ugovorenog, dok Priština zahteva reviziju.
Na ovoj liniji je i stav Kurtija prema već sprovedenom razgraničenju između Prištine i Podgorice – njegovoj novoj vladi taj sporazum ne odgovara, pa će sa novom vladom u Podgorici (ukoliko bude formirana na način na koji on zamišlja) da postigne novi sporazum.
Dalje, Beograd to radi jer je (barem nominalno) ono što je ugovoreno u interesu Srba na Kosovu i Metohiji, dok Priština to odbija sa sledećim obrazloženjem: „U slučaju da postoji sporazum, održaće se. Što se nas tiče, ne postavlja se pitanje toga da mi želimo da se postaramo da nikada ne ograničimo glasanje građana koji imaju pravo glasa na tim izborima. Već da se oni uvek održavaju u okvirima kosovskog Ustava i sporazuma koji jasno ističu teritorijalni integritet i jasno navode da se izbori održavaju za građane van teritorije Srbije koji imaju pravo glasa.“, odnosno jer stavlja svoj ustav i teritorijalni integritet iznad interesa Srba na Kosovu i Metohiji. Tu se vidi koliko je Beograd u neprirodnom položaju, budući da je zanemario svoj ustav i teritorijalni integritet zarad obezbeđivanja interesa Srba na Kosovu i Metohiji, dok sa druge strane Priština ima prednost jer se drži svog (pretpostavljenog) suvereniteta, iako on, objektivno gledano, i ne postoji. U skladu sa tim, krajnji rezultat je takav da stav Prištine preteže, kako se može videti na primeru izbora, te da interes Srba na Kosovu i Metohiji nikako nije zaštićen.
Drugim rečima, manji je problem „Kurtijeva doktrina“ od toga što Beograd na nju pristaje time što sa zastupnicima te doktrine i dalje pregovara, iako je u intrinsično goroj pregovaračkoj poziciji. To se može objasniti kontinuitetom vlasti u Beogradu u proteklih deset godina, usled čega, barem iz ugla te vlasti, nema potrebe za revizijom ugovorenog, ali to nikako ne može opravdati dubinsku nejednakost koja sada postoji između Beograda i Prištine u briselskom procesu.
Metohija i jezik „Kurtijeve doktrine“
Sledeći nivo na kom se „Kurtijeva doktrina“ očitava u Bisljimijevom intervjuu je nivo jezika. Bisljimi problematizuje korišćenje reči „Metohija“ na sledeći način: „Što se nas tiče, sve dok Srbija govori da je ’Kosovo deo Srbije,’ ’Kosovo i Metohija’, imamo pravo da svakog štitimo tu. To je trajna pretnja destabilizacije. Jednom kada to definišete kao trajnu pretnju, onda, naravno, sa racionalne strane takva trajna pretnja u pogodnom trenutku postane stvarna.“
Dakle, korišćenje određenih reči i sintagmi predstavlja pretnju destabilizacije, pa se stoga jezik „Kurtijeve doktrine“ može smatrati osetljivim, ali u odnosu na šta? Odgovor je jednostavan – na bilo kakav trag Srba u istoriji prostora kojim Kurti pretenduje da vlada, vladajući pritom i nad Srbima na tom prostoru. Postoji nekakvo “pravo da svakog štite tu“, pa tako verovatno i Srbe, od korišćenja reči koje simbolizuju istorijsku prisutnost Srba „tu“. Deo jednog naroda koji je, uprkos svemu, ostao da živi na određenoj teritoriji se štiti od spomena naziva dela te teritorije koji se koristi u jeziku tog naroda. Narod se štiti od sopstvenog jezika.
Ovakav stav je na korak do otvorenog rasizma, ali se brani patronizirajućim odnosom prema sagovornici: “Prvo, nije fer, jer sam Vam ja spomenuo sve izvore destabilizacije. Međutim, Vi ne vidite šumu od drveta.” To je još jedan dokaz da je zajednička odlika svih zagovornika “Kurtijeve doktrine” ovakav opskurantizam/pseudointelektualizam, koji je zasnovan na uverenju u sopstvenu superiornost, bilo kao političke stranke koja je napokon preuzela vlast od neke druge stranke koja „verovatno nije ni najbolja“, bilo kao naroda koji jednom teritorijom želi da vlada neograničen pravima drugog naroda s kojim tu teritoriju deli (pa makar i pravom tog naroda da tu teritoriju zove onako kako se ona na njegovom jeziku zove).
“Kurtijeva doktrina“ kao odnos prema Srbima
Upravo takav odnos prema Srbima bi po meni i bila suština “Kurtijeve doktrine” u Bisljimijevom izvođenju: “Razumem Vašu liniju razmišljanja, ipak, mogu da Vas uverim da se i vlada i predsednica osećaju liderima svih građana na Kosovu. Ali građana Kosova, ne građana u Beogradu. Dakle, kada god gospođa predsednica, ili premijer, ili neko drugi da izjavu u vezi sa Srbijom, to je za one građane koje oni ne predstavljaju. Nikada nismo krivili srpsku zajednicu na Kosovu za teške zločine na Kosovu 1999. Nikada nismo krivili građane Kosova, već srpske snage.” Za Bisljimija, Srbin na Kosovu i Metohiji može biti građanin, ali samo u prištinskom sistemu. Kurti, kao potvrdu ovoga, svoj obraćanje počinje sa: „poštovani građani“, iako je jasno da je ono namenjeno Srbima – za početak, obraća se na srpskom uz titl na albanskom, a to se zatim vidi i iz sadržaja, jer obraćanje uopšte nema smisla ako se shvati drugačije osim kao obraćanje Srbima.
Takođe, Kosovo i Metohija su odvojeni od Srbije, i to kako na nivou državnosti, tako i na nivou jezika. Zapravo, reč „Metohija“ se ne može koristiti, jer je ona rezervisana za destabilišućeg drugog, pa je samo pitanje vremena kada će njeno korišćenje biti i formalno sankcionisano. Na toj liniji je i trenutni stav prema održavanju beogradskih predsedničkih i parlamentarnih izbora – oni se mogu održati samo ukoliko Priština to dozvoli (a dozvoliće samo ako to bude dogovoreno iznova i na način koji njoj odgovara, odnosno isključivo ako se u zahtevu Beograda koriste za Prištinu odgovarajuće reči), jer na taj način potvrđuje svoj pretpostavljeni suverenitet nad teritorijom Kosova i Metohije, i demonstrira svoj diskriminatorski odnos prema Srbima na toj teritoriji.
Ipak, Bisljimi velikodušno dozvoljava Srbima ponešto: “I zato kažemo da dijalog sa Srbijom nije ono što će rešiti problem Srba na Kosovu, jer su njihovi problemi u potpunosti drugačiji. Dva puta se mesečno sastajem sa srpskim NVO iz Mitrovice, Gračanice, Goraždevca, itd.”. Dakle, Briselski proces je tu da nauči onog drugog koji destabilizuje da je Priština suverena, i da ga natera da to prizna. Za Srbe na Kosovu i Metohiji su zato rezervisane konsultacije sa nevladinim sektorom, jer se tako rešava “problem Srba”. To što prištinski ustav, kome se u “Kurtijevoj doktrini” pridaju maltene magijska svojstva, predviđa da Srbi imaju predstavnike u prištinskom parlamentu i vladi je Bisljimiju manje bitno, jer: “(oni) nisu koalicioni partneri. Oni su deo vlade jer Ustav tako zahteva. Ja bih hteo da imamo partnera koji sa mnom razgovara o problemima Srba sa Kosova kao naš koalicioni partner.“ Drugim rečima, samo Srbin koalicioni partner je za Kurtija i Bisljimija dobar Srbin, odnosno iznad njihovog ustava postoji samo njihov politički interes.
Kurtijevo obraćanje je pak kratko, ali dovoljno da se iz njega jasno može uvideti ova suština „Kurtijeve doktrine“ – Srpkinja, predsednica osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici je suspendovana zbog prisustvovanja sastanku u Beogradu, ali Kurti kaže da „to ipak znači da nije otpuštena“. Kurti se zahvaljuje što je protest Srba bio na miran, „ali mora(m) reći, bilo bi verodostojno kada bi protestvovali, na primer, za socijalnu pravdu, brži razvoj i protiv organizovanog kriminala i korupcije“. Kurti moli da se ne potpada pod uticaj Beograda, jer „njih ne zanimaju prava i dobrobit Srba na Kosovu“, i poziva „drage građane“ da imaju „više poverenja u Vladu Kosova“, koja je posvećena „unapređenju prava i blagostanja svih građana Kosova bez obzira na etničkju ili versku pripadnost“.
Dakle, Kurti se obraća Srbima, ali ih ne spominje – osim kada kritikuje Beograd. Objašnjava da nije sve tako kako građani (čitaj Srbi) vide, na isti način na koji Bisljimi uporno objašnjava urednici ovog portala razne stvari, ili na isti način na koji se zahtev Beograda za održavanjem izbora lektoriše. Beograd predstavlja kao zlonameran, a sebe kao suprotnost – veoma šmitovski za jednog marksistu-lenjinistu koji pretenduje da drži lekcije o demokratij. Nudi svoju politiku kao anacionalnu i sekularnu – iako je jasno da je ona duboko nacionalistička, te da je zasnovana na aparthejdu na svim nivoima, počevši od jezičkog. Konačno, besramno traži više poverenja za ovakvo nasilje nad logikom i poštenjem (na nivou jezika), odnosno pravnom sigurnošću, bezbednošću i životom Srba na Kosovu i Metohiji (na nivou rezultata). Čini se da je sudbina Srba na Kosovu i Metohiji po Kurtiju određena upravo ovakvom semantikom.
Zaključak
U trenutku dok ovo pišem deluje da će konačan ishod ove situacije oko izbora biti to da se oni neće održati na teritoriji Kosova i Metohije. Srpska lista je još jednom stavila u izgled da će napustiti prištinske institucije, pa se zatim „samosuspendovala“ (što je verovatno još jedno sredstvo političke borbe iz istog arsenala iz kog i ranije najavljivani „reciprocitet“), a Beograd će izvesno nastaviti sa politikom koju sprovodi već deset godina, u kojoj centralno mesto ima briselski proces, iako je rečeno da je tzv. „Briselski sporazum“ mrtav. S obzirom na stav Prištine, kao i mlaku reakciju EU na takav stav, možda treba razmisliti o tome da se ne napuštaju institucije (uz ogradu da je upitno da li se to zaista dešava), već da se konačno napusti briselski proces. Napuštanje institucija, čak i ukoliko se desi, Prištinu neće pogoditi jer ona te institucije ionako tretira kao formalnost, dok se čini da će napuštanje briselskog procesa u trenutnim međunarodnim okolnostima proći relativno bezbolno po Beograd (ili bar manje bolno nego ukoliko se sa njim nastavi). U suprotnom, konvergencija EU i Prištine će samo dublje ukopavati Beograd i njegovu aktuelnu kosovsku politiku u živo blato u kom se trenutno nalaze. Mislim da postoji čitav spektar alternativa ostajanju u briselskom procesu, te da je to jasno svim političkim akterima, ali su razlozi ostajanja u tom procesu očigledno jači od interesa Srba na Kosovu i Metohiji i zaštite njihovih prava, što se opet krije iza semantike. U tom smislu, čini se da je sudbina Srba na Kosovu i Metohiji određena nekakvom semantikom nezavisno od toga ko pretenduje da se za tu sudbinu pita.
Za anticipaciju reakcije EU je dovoljno „zapratiti“ tviter nalog @IsEUConcerned koji u potpunosti demaskira briselski novogovor. EU svakim danom i svakom pogledu pokazuje da može samo da bude zabrinuta, te da eventualno razradi neke dodatne vizije, smernice ili alate, kao što je slučaj sa sada aktuelnim tzv. Strateškim kompasom, ali je, barem kada je u pitanju Kosovo i Metohija, jasno da neće zaustaviti Kurtija u sprovođenju njegove doktrine.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
