Nijedan mirovni sporazum između Kosova i Srbije ne bi smeo da utiče na napore da počinioci odgovaraju za ratne zločine, kaže bivši tužilac i bivši američki ambasador za ratne zločine Klint Vilijamson.
Dok su se srpski predsednik Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti pripremali za nastavak dijaloga i dok se nizom događaja obeležavala godišnjica srebreničkog genocida, veteran međunarodne pravde na zapadnom Balkanu, Klint Vilijamson je rekao da će u bivšoj Jugoslaviji biti teško postići održiv mir bez neophodne odgovornosti za ratne zločine.
„Ne možemo dozvoliti da bilo koji mirovni proces sabotira napore da se stigne do odgovornosti”, istakao je početkom ovog meseca bivši tužilac Vilijamson tokom diskusije pod nazivom „International Efforts on Justice and Accountability in the Balkans: 1990s-Present”, u organizaciji Balkanske istraživačke mreže i Instituta McCain na Državnom univerzitetu u Arizoni, SAD.
Inicijativa o pozivanju na odgovornost, ukoliko se želi njen pozitivan ishod, traži stalnu podršku EU i SAD-a, iako je „sposobnost političkih institucija (bivših jugoslovenskih republika) da održe proces započet u Hagu – ograničena“.
Poslednji sastanak Kosova i Srbije, koji je trebalo da bude održan u Vašingtonu, otkazan je iznenada, kada je Specijalizovano tužilaštvo Kosova (STK) sa sedištem u Hagu 24. juna objavilo da je pripremilo optužnicu koja kosovskog predsednika Hašima Tačija, političara Kadrija Veseljija i druge pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Tači je u vreme objave saopštenja bio na putu ka SAD, ali se vratio.
Specijalni tužilac Džek Smit izjavio je da je smatrao nužnim da o optužbama izda saopštenje za javnost jer su Tači i Veselji vodili „sprovodili tajnu kampanju da bi se ukinuo zakon kojim su Specijalizovana veća osnovana, kao i da bi na drugi način opstruirali rad suda a sve sa ciljem da oni sami ne budu izvedeni pred lice pravde“. Optužnica je prosleđena na potvrđivanje.
Tačijeva optužnica dolazi kao poslednja faza razvoja događaja nakon što je 2011. Specijalni istražni tim Evropske unije, na čijem je čelu bio Klint Vilijamson, sproveo istragu navoda iz izveštaja specijalnog izveštača Saveta Evrope Dika Martija. Prema tim navodima, bivši pripadnici OVK su, tokom i posle rata na Kosovu 1998-99, učestvovali ubistvima, otmicama, mučenjima i organizovanom kriminalu.
Izveštaj istražnog tima doveo je do uspostavljanja Specijalizovanih veća Kosova (SVK), koji su deo kosovskog pravosudnog sistema, sa sedištem u Hagu. Jedan od ključnih razloga za formiranje ovog takozvanog Specijalnog suda je bila bezbednost svedoka, naglasio je Vilijamson.
„Imali smo osećaj da svedoci, sa kojima je razgovarano tokom istrage Dika Martija, nisu verovali da se može sprovesti pravično suđenje na Kosovu i da njihova lična bezbednost može biti zagarantovana, tako da oni nisu bili voljni da učestvuju u ovom procesu, ukoliko bi se on odvijao na Kosovu”, objasnio je Vilijamson.
Bezbednost zaštićenih svedoka, koji su govorili o zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu, predstavljala je problem svim institucijama koje su godinama učestvovale u procesuiranju takvih zločina – Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu, (UNMIK), Misiji EU za vladavinu prava na Kosovu (Euleks) i sudovima u Srbiji i na Kosovu.
Svako ko se usudio da govori o zlostavljanjima koje su počinile njihove vlastite snage smatran je izdajnikom svoje zajednice, a neki su zbog toga izgubili život. Kao rezultat toga, malobrojni su pristali da svedoče na suđenjima za ratne zločine, a za većinu je ovo bilo problematično iskustvo.
„Iz tih razloga smo u Briselu pokrenuli istragu (Specijalni istražni tim EU) koju sam ja vodio, sa veoma sofisticiranim bezbednosnim strukturama i merama, koje su uključivale lekcije naučene iz suđenja Haškog tribunala, UNMIK-a i Euleksa. Znam da je to i dalje pitanje koje zadaje najveće brige mom nasledniku Džeku Smitu“, rekao je Vilijamson.
Haški tribunal je „ogroman uspeh za pravdu”
Vilijamson, koji je bio američki ambasador za ratne zločine od 2006. do 2009. godine, bio je među prvim tužiocima koji su se 1994. godine pridružili novoosnovanom MKSJ-u.
„Na početku je vrlo malo ljudi davalo MKSJ-u nekakve šanse za uspeh – konsenzus je na početku bio da će tribunal moći da procesuira nekoliko niže rangiranih stražara logora i da će se nakon toga ugasiti”, seća se Vilijamson. „U vreme kada UN nisu mogle čak ni da garantuju isporuku humanitarne pomoći u Bosnu i Hercegovinu, ideja da će sud UN-a moći da dođe do vojnih i političkih vođa i da im sudi, mnogima se činila besmislena”, dodaje on.
„To što je Haški tribunal uspeo u ovome, ogroman je uspeh za koncept međunarodne pravde. On je zapravo prokrčio put sudovima koji su usledili. Doduše, rezultati Haškog tribunala su izmešani: sa jedne strane, uspeo je da ulovi većinu ‘krupnih riba’ povezanih sa ratovima 1990-ih, a sa druge strane koštao je neverovatno mnogo, a procesi su dugo trajali“, istakao je Vilijamson.
Budući da je broj zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije ogroman, a resursi MKSJ-a ograničeni, dosta slučajeva je predato nacionalnim sudovima zemalja u kojima su dela počinjena, objašnjava on.
„Tokom svog mandata, pokušao sam podstaknem bolju saradnju među ovim različitim entitetima, jer je prekogranična saradnja presudna za dostizanje odgovornosti. Kao što svi znamo, mnogi od najgorih počinilaca izvršili su zločine u jednoj državi i nakon toga pobegli u svoju matičnu zemlju, gde su našli utočište na osnovu zakona koji zabranjuju izručenje“, kazao je on.
„Prekogranična saradnja je donela neke pozitivne rezultate, ali i oni su ograničeni, naročito kada je reč o BiH, a takođe kada su u pitanju Srbija i Kosovo”, dodao je Vilijamson.
Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora uspostavile su određene nivoe saradnje između tužilaštava, ali još uvek međusobno ne izručuju osumnjičene i često preuzimaju ili odbijaju predmete na osnovu političkih odluka. Takođe tužilaštva nemaju dovoljno resursa i još uvek se ne usuđuju da podignu optužnice protiv visoko rangiranih počinitelja.
Prema Ivanu Jovanoviću, šefu Regionalnog projekta podrške suđenjima za ratne zločine, programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), Zapadnom Balkanu je i dalje potreban angažman međunarodne zajednice, naročito kada je u pitanju podrška tužilaštvima i institucijama koje su uključene u potragu za nestalim osobama.
„U narednih pet godina prestaje period u kome se može učiniti nešto značajno povodom pravde za žrtve, jer žrtve, ali i svedoci, kao i osumnjičeni, umiru, ili njihova sećanja na događaje iz prošlosti, naprosto, zbog protoka vremena postaju sve manje pouzdana za sud“, istakao je Jovanović na diskusiji koju su organizovali BIRN i Institut McCain.
„Nažalost, nacionalnim tužilaštvima je i dalje potrebna tehnička i politička podrška, pa su ovom regionu neophodni prvaci iz međunarodne zajednice i uticajnih zemalja da kombinuju hrabrost, podsticaje, pa čak i uslove u svojim odnosima sa vladama”, dodao je on.
Nesaradnja Kosova i Srbije osigurava nekažnjivost
Ipak, najteža situacije vezana je Srbiju i Kosovo, jer njihovi tužioci za ratne zločine uopšte ne sarađuju. Srbija takođe odbija da prizna legitimitet vlasti u svojoj bivšoj pokrajini koja je proglasila nezavisnost 2008. godine.
U poslednjih nekoliko godina broj krivičnih gonjenja za ratne zločine na Kosovu znatno je opao. Euleksu (koji je ranije bio zadužen za procesuiranje ratnih zločina), je prošle godine istekao mandat, pa su predmeti ratnih zločina preneti kosovskom tužilaštvu.
Međutim, EU nije uspela da obezbedi sporazum o ratnim zločinima između Kosova i Srbije, koji bi tužiocima ove dve zemlje omogućio da sarađuju bez obzira na političke tenzije između vlada u Prištini i Beogradu.
U ovakvim uslovima, kada izostaje oficijalni dogovor između tužilaštava, tužioci za ratne zločine sa Kosova imaju pristup samo žrtvama i počiniocima sa Kosova, dok se beogradski tužioci mogu baviti samo onima u Srbiji, što značajno ograničava mogućnost pokretanja novih i većih slučajeva.
U većini slučajeva počinitelji su u jednoj, a žrtve u drugoj zemlji.
Srbija takođe, u većini slučajeva, odbija da pruži dokaze i da sarađuje, čak i kada se prilikom zahteva sa kosovske strane kao posrednik javlja Euleks.
Kao rezultat toga, kosovsko tužilaštvo se može baviti samo relativno malim brojem slučajeva i fokusirati se na počinitelje koji se nalaze na njenoj teritoriji.
Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo (FHP) Kosovo, kaže kako ovo znači da Kosovo i Srbija doprinose nekažnjivosti za ratne zločine.
„Rezultati su poražavajući. Samo 41 osoba je pravosnažnom presudom proglašena krivom i osuđena na Kosovu (osam osoba pred Haškim tribunalom i 17 pred srpskim sudom), a manje od 70 ljudi osuđeno je za ratne zločine na Kosovu i, ako to uporedimo sa brojem žrtava, to je samo simbolična proporcija“, istakao je Blakaj tokom diskusije.
„Tražili smo da pitanje nestalih osoba i saradnja budu deo dijaloga (između Kosova i Srbije), ali se ove dve teme nikada nisu našle na dnevnom redu, tako da bi međunarodna zajednica trebalo da ovo pitanje stavi ‘na sto’”, dodao je on.
Blakaj smatra da bi međunarodna zajednica trebalo da investira u izgradnju lokalnih pravosudnih kapaciteta, jer bi oni mogli da ponude dugoročna rešenja problema nekažnjavanja.
„Mandat ad hoc sudova (poput SVK) je ograničen, ovi sudovi će se zatvoriti, ali će problem sa našim domaćim sudovima, posebno u slučaju Kosova, ostati”, objasnio je Blakaj.
Vilijamson je upozorio da će angažman međunarodne zajednice, posebno SAD-a, po pitanju procesuiranja ratnih zločina možda izostati, jer uspostavljanje odgovornosti nije u fokusu sadašnje administracije.
„Verovatno će SVK biti poslednji internacionalizovani proces u regionu, čime će se okončati vrlo jedinstven stepen angažovanja međunarodne zajednice u uspostavljanju odgovornosti”, rekao je on.
„Ako se optužnica (protiv Hašima Tačija i ostalih bivših pripadnika OVK) potvrdi, mi ćemo krenuti sa suđenjima i taj proces će verovatno trajati još nekoliko godina”, kazao je on i naglasio: „Sve u svemu, govorimo o 30 i više godina međunarodnih napora da se postigne pravda na Zapadnom Balkanu; posvećenost je bez presedana i vrlo je malo verovatno da će se ponoviti još negde u svetu”.
Diskusija sa Klintom Vilijamsonom organizovana je u sklopu nove inicijative Balkanske istraživačke mreže, Instituta McCain za međunarodno liderstvo na Državnom univerzitetu u Arizoni i Agencije Bakamo, koja ima za cilj da inicira otvorene debate o pitanjima, trendovima i događajima koji oblikuju politiku i društvo na zapadnom Balkanu.
Vilijamson prvi istraživao navode Dika Martija
Vilijamson, glavni tužilac Specijalnog tima Evropske unije za zločine na Kosovu od 1999. prvi je istraživao navode iz izveštaja nekadašnjeg izvestioca Saveta Evrope, Dika Martija, koji je vođe „OVK“ doveo u vezu s teškim zločinima na Kosovu i trgovinom organima. Ipak, Viliamson je 2014. godine tvrdio da sa svojim timom nije našao dokaze za pokretanje optužnice za trgovinu organima, istakavši i da se nalazi u izveštaju Specijalnog istražnog tima EU, koji je formiran nakon izveštaja Dika Martija „u potpunosti poklapaju.“ Ovaj tim je takođe došao do „neospornih dokaza protiv pojedinih vođa OVK“.
Navode iz izveštaja Dika Martija o navodnom nehumanom tretmanu i trgovini organima koji je 2011. usvojio Savet Evrope kao svoj zvaničan dokumentu saradnji sa Vilijamsonom ispitivalo je i srpsko tužilaštvo za ratne zločine, podsetio je u intervjuu za N1 bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević.
Dok je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine sarađivalo u istrazi Klinta Vilijamsona, u Ustaničkoj je ispitano 400 svedoka, od kojih je svedočenje oko 35 postalo deo predmeta, rekao je Vukčević jula prošle godine.
Vilijamson je i među prvim osobama koja je reagovala na objavu Kancelarije specijalzovanog tužilaštva o podnošenju optužnice protiv Tačija, Veseljija i drugih. On je pozvao „one koji bi da izazovu protivljenje javnosti optužnici“ na suzdržanost.
Vilijamson: Sud će razvejati oblak nad Kosovom
Klint Vilijamson: One koji bi da izazovu protivljenje javnosti optužnici pozivam na suzdržanost
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
