Piše: Milivoje Mihajlović
Potresne slike ratne drame u Ukrajini, bolno podsećajući na ono što smo preživeli pre dve i tri decenije u ovom našem okruženju, vraćaju strahove da je globalno profit značajniji od mira i da konflikt – pored žrtava, razaranja, nesreće i trauma, akumulira gnev i mržnju i zatvara prostor za civilizacijske pomake u budućnosti.
Ne iznenađuje poređenje ukrajinske krize sa Kosovom. Za Moskvu je Kosovo očigledno alibi za napad na Ukrajinu, dok je Zapad upadljivo izbegavao svaku analogiju.
Više puta smo se i u ovoj našoj prepisci složili da su „mali“ žrtve sukoba „velikih“. Na žalost, „veliki“ obožavaju da se sukobljavaju preko „malih“.
Već je jasno da je najveći gubitnik narod Ukrajine. Milioni ljudi u panici beže iz spaljenih kuća. Primirja se sklapaju da bi se oslobodili koridori kojima će ljudi što pre da pobegnu iz svojih domova koje su generacije sticale i gradile. Sve se to radi da bi, recimo, cene gasa i nafte „otišle u nebesa“, da bi se obezbedio izgovor za pokretanje trenutno najmoćnijeg oružja na tlu Evrope – energenata. Iza drame, pogibije, razaranja, etničkog čišćenja, sankcija i pustošenja – krije se neki gasovod, naftovod, globalni profit… Sve je već viđeno.
U do sada najžešćem medijskom ratu, koji se, doduše, vodi uz brojne amaterske greške, „pumpa“ se mržnja i seje seme zla. „Analize“ usmeravaju politički interesi. Jedni tvrde da je Rusija „morala“ ovako da zaustavi NATO, drugi – da je Zapad „prodao“ i „prevario“ Ukrajinu uvlačeći je u rat. Treći – da je jedini pobednik SAD, jer su na ovaj način „ponovo pokorile Evropu, svađajući je sa Rusijom“…
Nema nigde Ukrajine u tim analizama. A Ukrajina je školski primer – bogate, a siromašne zemlje. Kao da je svet znao šta čeka zemlju koja je u tranzicioni period ušla ekonomski mnogo jača od, recimo, Poljske i većine zemalja istočne Evrope, sa poljoprivrednim potencijalom da hrani 600 miliona ljudi, četvrta u svetu po vrednosti prirodnih resursa, bogata manganom, uranijumskim rudama, titanijumom…Tragični dani za bogatu, a opljačkanu zemlju.
Mi, na Balkanu, smo iz naših suludih ratova izašli sa teškim ranama i dubokim ožiljcima, prevareni i opljačkani, sa traumama, strahovima, stidom… svojim i tuđim stidom… i, možda, najbolje razumemo ljude u Ukrajini i znamo šta ih sve čeka i da će biti sve gore…Preskupa cena u sukobu NATO-a i Rusije.
Korupcija, organizovani kriminal, ugrožavanje ljudskih prava i sloboda ubijaju državu, jer država ne ubija njih. Tajkunske političke elite uništavaju normalno funkcionisanje država jer tako otklanjaju opasnost da se nađu na optuženičkoj klupi i odgovaraju za pljačku…
Tajkunske elite drže situaciju na ivici konflikta, jer je to stanje u kojem najbolje zarađuju. Najgori produkt ovih tranzicionih vremena je izmenjeni društveni karakter. Elita nameće određeni stil ponašanja u društvu, određeni sistem vrednosti, poseban način života… Spontan, a planiran, kao produkt iskorišćenog trenutka i socijalnog položaja, kao nametnut način života osiromašenih građana, kao surogat blagostanja… To je pornografski stilizovana „pinkova estetika“ oblačenja, muzičkih orijentacija, iščašene komunikacije, provincijalizovane stvarnosti, u ambijentu političkog radikalizma… Inadžijski, netolerantan, rogobatni vrednosni sistem, instrumentalizovnih nacionalnih osećaja, bez svetinja, alergičan na demokratiju, slobodu govora i javni interes.
Orijentacija političkih elita u sistemima u kojima živimo je pljačka, a instrumenti – laž, obmana i prevara. To su zemlje u kojima nema granice između državnog sistema i organizovanog kriminala. U kojima izbori nisu praznik demokratije, već inauguracija mafije. Vlade, parlamenti, sudstvo… ugušeni su pritiscima organizovanog kriminala. Podela vlasti je zapravo – podela plena.
Vlade su paravan za pljačku građana. Parlamenti – mesta poniženja i ponižavanja, povređivanja protivnika, grotesknog ubijanja dostojanstva, gde bolesne ambicije diktiraju tempo predstave u kojoj je vlast – šansa za bogaćenje, a provizija glavni „pokretač“ razvoja. Sudstvo i policija – u kandžama podzemlja.
To se u Ukrajini dešavalo pre sukoba, a balkanska iskustva upozoravaju da se posle rata nastavlja u još gorem obliku. Svojevrstan rimejk balkanske krize u Ukrajini.
Tako se razbija supstanca jedne države, uz „savetnike“ sa Zapada i „zaštitnike“ sa Istoka. Na kraju, „elite“, bliske i zapadu i istoku, izlaz za sebe nađu u sukobima koje sve vreme podgrevaju.
Svi smo pred dilemom šta će biti posle ovako trulih sistema, koji se raspadaju pod teretom korupcije i kriminala. Kakva je budućnost društava koje vlasti neprestano zadužuju, instaliraju prljave tehnologije, rasprodaju nacionalno bogatstvo? Ima li nade za nas i naše okruženje ako roditelji savetuju svojoj deci da što pre odu iz zemlje?
Iz Srbije godišnje se iseli po 60.000 mladih. Za nemačku vizu na Kosovu čeka 200.000 građana (među njima, kako se tvrdi, i pola pripadnika kosovske vojske). Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Albanija, Makedonija… svuda su mladi u „niskom startu“ čekajući šansu da odu na zapad.
Da li su ovakva društva bliža miru ili sukobu? Ukrajinski rat je, na žalost, još jedno upozorenje da kleptokratski režimi opstaju proizvodeći krize i sukobe.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
