Tajfuni zla oduvali narod

Darko Dimitrijević
Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“ na Kosovu i Metohiji. Živi i radi u istoimenom metohijskom mestu. Dugogodišnji je novinar, Foto: KoSSev

PišeDarko Dimitrijević

Versioni i tij në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU

Dragi kolega Zekirja,

Mene je tvoja priča iz detinjstva iskreno dirnula, uspeo si da me podstakneš da se stavim u poziciju, da razmišljam iz tvoje perspektive. Nije bilo lako odrasti u jednom takvom okruženju. Kao čovek koji za sve traži objašnjenje počeo sam da kopam, između ostalog, i po svojoj prošlosti, kako bih sagledao ta zla vremena.

Potpuno se slažem da je nacionalistički pristup za sve kriv. Ja bih dodao i separatizam kao jedan od uzroka ove naše tragedije.

Za razliku od tebe, prijatelju moj, ja sam imao veoma srećno i veselo rano detinjstvo, okružen toplinom porodice, rođacima, našim porodičnim prijateljima… Među tim prijateljima bilo je i dosta Albanaca.

Sećam se, kao kroz maglu, da sam ponekad nakon što bih odgledao omiljeni crtani film, pred drugi dnevnik televizije Beograd, često uhvatio njegov početak. I u to vreme se govorilo o Kosovu i Metohiji, često su se mogle videti demonstracije Albanaca. Onda su došle devedesete… Moj drugi deo detinjstva postaje brižan, kao i tvoj, oslikan u licima mojih roditelja, baka i deka.

Živeli su u jednoj velikoj državi, imali su prijatelje svih nacionalnosti i veroispovesti. Nisam to tada shvatao ali sam razumeo da je uzrok zabrinutosti bilo ono što bi čuli i videli na televiziji. Njihova država se raspadala. Zajedništvo vera i nacija koje je do tada postojalo rušilo se kao kula od karata. Kao mnogi pošteni i čestiti ljudi nisu se snašli u novonastaloj ratnoj, političkoj i ekonomskoj krizi. Moj otac je pored svog posla morao da se ‘snalazi’, slično kao tvoj, pa je majstorske poslove obavljao za dnevnicu kojom nas je podigao. To je u to vreme za normalne i poštene ljude bilo potpuno normalno i uobičajeno. Oni drugačiji bavili su se politikom, ratom i igrali se stvaranjem država, koje su danas utemeljene na krvlju svih naroda i nacija.

Sećam se dana kada su me roditelji odveli da se upišem u školu, veliku žutu zgradu u centru Goraždevca, koja je do tada meni bila nepoznata. Umesto da mi dan kada sam prvi put kročio u školu ostane u lepom sećanju, pamtim ga po većoj grupi đaka koji su ispred škole, na pragu devedesetih uzvikivali “Kosova republika”! Kasnije su napustili našu školu, neprihvatajući sistem postojeće države. Tako je svuda počelo i tako se svuda, na neki način, završilo.

Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor, odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije, ne izlazeći na izbore, ni na popis. Od tada su Albanci počeli da organizuju paralelne državne institucije, kao što su škole, poreski sistem, sudstvo i policija.

Oni Albanci koji su iskreno želeli da sačuvaju neke normalne vrednosti nisu napustili svoj posao, niti ih je neko terao, tu se naši očevi razlikuju. Moj otac je radio u opštinskom odeljenju u kome su svi osim njega i još jednog kolege bili Albanci koji su tu radili sve do 1999. godine. Odelo, košulja, kravata, izrazit karakter, intelekt u prvom planu… Često su dolazili kod nas i ostali su mi u veoma lepom sećanju ti dragi ljudi.

Moj otac je mnogima od njih i njihovim porodicama pomogao da sačuvaju glavu na ramenima tokom poslednjeg rata na Kosovu i Metohiji. Zbog ovoga sam veoma ponosan na svog oca, koji je i nakon rata nastavio da održava svoja međunacionalna prijateljstva. Nažalost, mnogi od tih divnih ljudi iz Peći danas nisu među živima.

Zašto ja sve ovo pišem? Nisam jugo-nostalgičar, daleko od toga! Hoću samo da ukažem na činjenicu da su nas težnje za razjedinjenjem i separatizmom udaljile hiljadama svetlosnih godina kao nacije, ali i kao hrišćane i muslimane. Narodi nisu bili spremni da se bore protiv gospodara rata. Na žalost, malo je danas takvih, ili skoro da ih nema, kakav je bio moj Ćale i sva ta njegova družina, koja nije bila zadojena otrovom politike, separatizma, razjedinjenja, zdravog razuma. Oni nisu ni danas, a šta je sa našom omladinom? Fale nam ljudi koji su realni i razmišljaju svojom glavom. Zato sve do danas ovim narodima upravljaju gospodari rata, koji su počeli da kuvaju čorbu kojom se i danas hranimo.

Na žalost, takvu situaciju danas imamo u većini država na Balkanu. Najgora situacija je, međutim, u “južnoj srpskoj pokrajini-Republici Kosovo”.

Ovde su mnogi zločini na obe strane ostali nerasvetljeni, za neke ozbiljne su čak svi svedoci umrli pod čudnim okolnostima. Za neke, koji me najviše bole, kao na primer kada je stradao moj školski drug Ivan, dok se kupao na Bistrici, istraga je obustavljena. Moja baka Milica, koja je poginula u svom dvorištu nakon rata, nikome ništa nije skrivila, ali je neko hteo da joj uskrati starost. I mnogi Albanci su stradali na sličan način, kao na primer naše kolege albanski i srpski novinari, dok su časno obavljali svoj posao…

Dragi moj kolega Zekirija, da li je iko preuzeo odgovornost za masovno paljenje srednjovekovnih srpskih crkava i za stvaranje novih izbeglica u martovskom nasilju 2004. godine? Da li je kosovska javnost spremna da se suoči sa uništavanjem jednog ovakvog istorijskog bogatstva? Kome je to smetalo?

Kome smeta to da mi živimo i osećamo se slobodno svi zajedno na jednoj teritoriji? Prema činjenici koju si saznao, da na Kosovu nikada nije živelo 200.000 Srba, podsetiću te na jedan zvanični podatak. Komesarijat za izbeglice je marta 2000. godine, u saradnji sa Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), organizovao popis interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, kada je registrovano 187.129 lica, među kojima sam bio i ja, a u periodu od 2000. do 2005. godine sa Kosova i Metohije došlo je još više od 20.000 lica.

Mogao bih ja još da nabrajam i pobrojavam sve ove blagodeti koje nam je donelo novo okruženje oličeno u “Republici Kosovo”, ali dovoljno je samo da se kaže da se ovde ne poštuju osnovna ljudska prava. Između ostalog, ni to pravo da se dobije lična karta. To su suštinska pitanja od kojih zavise sva druga. Da ovde nije zapelo, mi bi se danas preko portala KoSSev verovatno dopisivali o temama o kojima sada ne možemo ni da sanjamo.

Mnogi su maštali o državi, misleći da im ona donosi prosperitet, sigurnost i bogatstvo. Prevarili su se. Na žalost, donela je nešto skroz suprotno od toga: bezakonje i administrativni haos iz koga danas beže upravo ti mladi Albanci, glavom bez obzira na zapad. Spasava se ko može. Sećam se susreta sa jednim starim Albancem u Drenici od pre par meseci, kod koga sam bio sasvim slučajno, sa svojim prijateljem. Čovek (ime meni poznato) sedi na livadi ispred velelepne kuće, čuvajući krave, sa brigom na licu, kao da će da zaplače. I zaplakao je kada ga je moj pratilac pitao šta ga muči? Otac sedam sinova, više od desetak unučadi, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu je šest sinova otišlo za Nemačku a da će uskoro i onaj najmlađi, koji je brinuo o roditeljima. Povešće, kaže, ženu i dete, jedino unuče čije odrastanje je mogao da gleda. Ostaje sam, kao da nema ni jedno dete i proklinje sve kuće koje su izgradili.

Ovde bih ti postavio pitanje: Da li je i za ovo kriv nacionalizam, oličen u nemoći nesposobnih institucija da reše i najosnovnije probleme, da li to navodi da mladi odlaze sa Kosova, da beže od sistema u kome niko nije srećan?

Znam da i ti, kao i ja, sanjaš neka bolja vremena koja nisu zadojena nacionalizmom, koji i dalje truje milione mladih mozgova na ovim prostorima, koji nakon što se razočaraju, odlaze na zapad. Osim toga, takav nacionalistički pristup stvara predrasude, najviše zahvaljujući pogrdnom jeziku političara, lažnim, tendencioznim i pristrasnim vestima koje dolaze sa svih strana. Našim predsednicima to odgovara jer je to njihovo prirodno političko okruženje. Na žalost, ja se u tome ne snalazim, i na žalost, pripadam ogromnoj manjini.

Jednostavno, moje poverenje ne zaslužuje jedan takav sistem u kome može da radi ko šta hoće bez posledica, odgovornosti, gde ne postoje jednake šanse za sve i zbog čega nam mladi sve više odlaze na zapad.


Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“ na Kosovu i Metohiji. Živi i radi u istoimenom metohijskom mestu. Dugogodišnji je novinar. Od 2008. do 2014, bio je direktor Kosovske medijske asocijacije. Programski je direktor u NVO „Centar za prava manjinskih zajednica“ i član Savetodavnog veća za zajednice u dva mandata. Nagrade: “Milan Pantic” za hrabrost, koju dodeljuju Večernje Novosti, nagrada “Dimitrije Davidovic”, za uređivanje, koju dodeljuje UNS.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.