Piše: Danijela Dronjak-Joković
Moj jedanaestogodišnji sin Đ.J., inače đak osnovne škole "Vuk Karadžić" u Sočanici, više meseci trpi vršnjačko nasilje. Za sve sam saznala kada sam došla do video zapisa na kojem ga vršnjaci ismejavaju, a potom se čuje i rečenica "Udri ga!".
Primetila sam da je moj jedanaestogodišnji sin poslednja dva-tri meseca previše povučen, primetno je izgubio apetit, bio je u neprestanom grču, kao da je u strahu. I noću je u snu vikao iz nekog nama tada neobjašnjivog straha. Zaticali smo ga kako gleda u jednu tačku. Suprug i ja smo čak zakazali i sastanak sa privatnim dečjim psihologom, jer nije bilo drugog načina da nam kaže šta se događa i u čemu je problem.
Međutim, dečak iz naše ulice mi je ispričao da postoji video snimak sa mojim sinom. Zamolila sam, takođe, devojčicu iz ulice, inače divno i vaspitano dete – da mi prebaci snimak. Nakon što sam ga odgledala, bila sam u šoku. Moj Đ.J. je ismejavan, čula se i rečenica "Udri ga!", a decu koja su vršila nasilje nad njim su mi poznata – L.J. (12), i rođena braća – V.A. (12) i V.A. (13).
|
Škola: Ne možemo da utičemo jer se to nije dogodilo u školskom dvorištu i školska godina je završena? Obavestila sam i razrednog starešinu odeljenja koje pohađa moj sin o tome šta se dogodilo, na šta sam dobila odgovor da škola ne može da utiče na tako nešto, jer je to bilo kod crkvenog, a ne školskog dvorišta, a i školska godina je završena. |
Pozvala sam majku jednog od dečaka, njen komentar je bio – "Moje dete je isprovocirano i zato tako reaguje".
Shvatila sam da razgovor neće pomoći. Otišla sam juče u policijsku stanicu i oko 11 časova prijavila slučaj. Oni će, kako mi je rečeno, preduzeti sve mere i slučaj uputiti Centru za socijalni rad, kako bi i ova institucija reagovala.
Vratila sam se kući i moj sin je pitao: "Mama, jesi li prijavila?". Odgovorila sam da jesam i on je, uz blagi osmeh, koji nisam videla već duže vreme – rekao: "Hvala Bogu, konačno će da prestane ovo mučenje". Uzdah koji je ispustio je bio uzdah olakšanja zbog tereta koji je nosio.
Moje dete je, nakon što sam došla do snimka, počelo da priča, ali je još uvek u strahu, jer samo on zna šta je preživljavao i koliko to sve traje. Inače je astmatičar, leči se pet godina, često je u terapiji koristio i kiseonik, ili primao urbazon (lek protiv gušenja), uz rezultate koji su uvek bili uredni. Izgleda da je to bio emocionalni stres.
Bojim se da je slučajeva vršnjačkog nasilja mnogo, ali roditelji iz nekog razloga ćute. Svi brinemo o svojoj deci, jer su ona naša svetlost, brinemo o njima i tako što ne pristajemo na ćutnju.
Roditelji reagujte dok ne bude kasno, vršnjačko nasilje je samo jedan vid nasilja koje svakodnevno trpe naša deca!
(Potpisnica teksta je majka jedanaestogodišnjeg Đ.J., Danijela Dronjak-Joković)
Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, u okviru rubrike "Građani pišu", potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
