Snovi i nadanja, rekao bi Čomski

Jelena Petković
Jelena L. Petković je slobodni novinar. Do 2018. radila je u Frankfurtskim Vestima, sarađivala sa dnevnim listovima Danas i Novosti, diplomatskim časopisom Kord i Njuzvikom, Radio Beogradom, bila je glavni i odgovorni urednik lista Student. Organizator okruglih stolova, autor je nekoliko istraživačkih projekata na temu nestalih, kidnapovanih i ubijenih, imovine Srba na Kosovu, jezičkim pravima: Pravo na jezik i Kosovo izgubljeno u prevodu, „Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti“, kao i istraživanja o ubijenim i kidnapovanim novinarima. Autor je nekoliko filmova i saradnik na filmu „Milica“. Dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada, između ostalih i “Laza Kostić” Udruženja novinara Srbije i međunarodnog festivala reportaže – Interfer. Vlasnik psa Bri.

Draga Una,

Nada je opasna reč, jer ona znači i čekanje. Mnogo je svedoka naših nadanja, neki su birali šta će reći, od drugih smo izvlačili ono što su možda hteli da zataje, a treći nas suočavali sa nama samima.

Te večeri u hotelu Sirijus u Prištini, uz dobrodošlicu servirali su nam, možda se nadajući da nismo spemni, priliku za 15-minutni intervju sa Martijem Ahtisarijem. Ali, kažu, može da ga uradi samo jedan novinar od nas 15 iz raznih redakcija. Nisam se nadala, možda sam i zato dobila najveću nagradu kojoj novinar može da se nada, da se kolege odreknu te šanse u moju korist.

Otac kosovske nezavisnosti, u lepo osvetljenu prostoriju ambasade Finske u Prištini, kročio je kao pobednik. Za reverom je imao i funkciju predsednika Finske, višedecenijski status diplomate, medijatora i Nobelovu nagradu. O Kosovu je imao čvrste stavove, a ja spremne primere kako njegov plan te jeseni 2012. u praksi ne funkcioniše i ponešto znanja o istoriji njegove otadžbine.

„Neki vas smatraju najvećim diplomatom u svetu, a Vaš plan za Kosovo nije prihvatio Savet bezbednosti“, instirala sam.

„U proleće 2006. „Fajnenšel tajms“ je nakon posete ministra spoljnih poslova Rusije Vašingtonu pisao da će Rusija i Kina apstinirati u Savetu bezbednosti. Uvek sam smatrao da je pogoršanje odnosa Amerike i Rusije dovelo do toga da Rusija blokira proces u Savetu bezbednosti. Tako da to nema puno veze sa Kosovom, već sa bilaterarnim odnosima ove dve države.“

„Znači, ciljate na to da je Srbija u rukama Rusije?“

„Ne, ne. Ne kažem to, uopšte. To ste vi rekli.“

Ne znam da li se Ahtisari nadao da će poslednji intervju tog sparnog dana, sa “predstavnikom srpskih medija” biti kratak, ali meni se u nekom trenutku učinilo da čuveni Finac neće da ode od stola dok me ne ubedi.

“Nije moj plan kriv Srbima”, isticao je. Vreme je curelo, asistenti su podsećali, a daleko više od planiranog okvira našeg jedinog susreta zaokružio je i rečenicom – trebalo bi da nastavimo.

Ljutio se posle šef foto službe u mojoj redakciji – „pa, pobogu, zar niko da ne napravi jedan izraz licem tokom celog intervjua?“ I tako je izabrao da sa naslovnice Ahtisari otpija čašu vode, kao da smo razgovor vodili u kafani.

Ne znam da li mu je bilo lepo u Prištini, da li je bio zadovoljan uslovima rada i platom, ali činilo mi se da je Piter Fejt, holandski diplomata koji je nadgledao kako se razvija Kosovo, uvek imao neki blagi smešak na usnama. I kako se ispostavilo tog dana, na kraju razgovora u prištinskom “Svis dajmondu” – sportski duh.

„Da li biste prijateljima preporučili da investiraju na Kosovu?“

Verovala sam da je važno da odgovori, dok se u superlativima spremao za konačni odlazak. Malo je zastao, izgleda se pitanju nije nadao, diplomatski natuknuo da bi preskočio, ali ga je na odgovor bodrio član njegovog tima.

„Postoji veliki potencijal da se investira u Kosovo. I ohrabrio bi ih, ali moraju da pogledaju uslove. Ipak, mislim da ima prostora za mnogo interesantnih projekata…“ rekao je Fejt.

„Iako je indeks Transparensi internešenela o korupciji na Kosovu izuzetno visok“, prekinula sam.

„Moji prijatelji takođe se interesuju za investicije u Srbiji i da li ima osiguranja da ne moraju da koriste novac za druge svrhe. To je nešto sa čim se privatni sektor bori. Ali važnije je da na Kosovu postoji potencijal za investiranje“, hitro se nadovezao.

Bedžet Pacoli, u zgradu kosovske vlade ušetao se u savršeno skrojenom graorastom odelu. Te 2011. godine nije odgovorio ni na jedan mejl, poziv ili poruku moje tadašnje redakcije.

„Jeste li imali dobar broj“, pitao me je, kao da mu je čudno. U ruke sam mu stavila moj telefon na kome je pored njegovog imena stajao i kućni broj u Luganu.

„… ponavljao sam da rušimo granice i stvaramo veće tržište! Granice nam smetaju! I nemamo nikakvog razloga da pokazujemo dokumenta kada idemo iz Beograda za Prištinu, ili obratno… Čim omogućiš ljudima da rade i da se kreću, oni ne misle više o državnosti. Doživećemo taj dan, kada će države propasti. Što pre, to bolje! Ovaj narod traži da se kreće, da ima bolji život i na to ima pravo. Albanca koji živi u Prištini ne mogu lišiti da ide u Beograd i traži posao, i obratno“, dao je široko objašnjenje Pacoli, kasnije tog dana, uz žen-šen kafu ističući primat ekonomije nad politikom.

Snovi ili nadanja, pitala bih ga sada, kao i u ideji o severu kao bescarinskoj zoni, za koju je, kako mi je tada rekao, lobirao i kod međunarodne zajednice.

Jedna cigareta koju je Edita Tahiri izašla da zapali, moje “ne javljate se srpskim novinarima”, doveli su do intervjua sa naslovom “I Sever će priznati Prištinu”. To je bio oktobar 2012. godina, ona je pedantno ponavljala desetinu puta izrečeno, a ja insistirala – da li zaista verujete da će na severu srpski i albanski policajac sedeti i raditi zajedno?

Šef foto službe sada je bio zadovoljan neobično lepim snimcima nasmejane Tahiri, pa je tako ceo događaj ostao i u sećanju kolegi fotografu. Baš je našao da me podseti, dva meseca kasnije, dok sam cupkala da se ugrejem posmatrajući kako na strahovitom minusu radnici razlivaju malter za prvi “kontejner” na prelazu Jarinje.

„Ne bih bio u koži Srba“, poručio mi je još početkom te godine, komandant KFOR-a general Erhard Drevs, koji nije umeo da priča kao političar, ali se mnogo Bosne u životu nagledao. Bore na čelu bi mu se na sekund stisnule i izrazile, ma baš kao da je izgubio nadu, dok sam sklapala intervju za serijal “Boks meč Beograda i Prištine”.

Kazao je još, da je mlađi, otišao bi, ali da ni slučajno ne želi da se njegov lični stav shvati kao poruka Srbima.

Depresija, nezadovoljstvo, frustracija, tako je oslikao tadašnje raspoloženje Srba sa severa zbog moguće odluke Beograda da ukine institucije, zavrne slavine za opštinske plate i minimalce u firmama:

„Nedavno sam pričao sa jednim Srbinom koga sam usput sreo. Rekao mi je: „Mi smo siročići! Nećemo prihvatiti Prištinu za oca, a sada nas i majka Beograd napušta“.

„A jesi li pročitala moju knjigu“, pitao bi me pre skoro svakog intervjua Momčilo Trajković. Da me unapred podseti da je sve odgovore dao još 80 i neke ili da su ceo ljudski vek uvek ista pitanja.

„Kosovo je politički prostor gde bi Srbija trebalo da pokaže državno opredeljenje, a umesto toga imamo partijsku politiku“, ispričao je u jesen 2016. Trajković, a mi smo intervju naslovili sa – Poslednji putnici kosovskog Titanika.

Ove 2019. godine lako je zaključiti ko je izašao u prvoj luci, navukao prsluke za spašavanje i iskočio, ili jednostavno, otplovio dalje. Ali, nisu li važniji ovi drugi, koji su uz ove reči, ili uprkos njima, ostali sa nadom. Iako to znači čekanje.

Zdravlje,

Jelena

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.