Skara koja se nikad ne gasi: Kod Sejde

"Jesi video, 12 ljudi juče ubijeno u Berlinu?!" načuli smo razgovor dvojice mladića za susednim stolom. Iznad njihovih glava Zoran Stanojević sa velikog ekrana objašnjava, moguće – istu informaciju. Za desetak stolova u ne tako velikoj prostoriji, pedantno uređenoj, sede i drugi gosti – deca sa očevima, studenti, službenici, penzioneri, putnici iz enklava, poneka domaćica. Mnogi stoje za rashladnom vitrinom – improvizovanim šankom. U njoj uredno poređane čaše golijskog jogurta, na velikim tacnama i u činijama sveže naseckan i izložen luk, kupus, paradajz, krastavac, posložene paprike i sudžuk. Svi čekaju doručak. Mirišu ćufte. Kod Sejde.

Drugo jutro na Svetog Nikolu. Posna slava. Najpoznatija kod Srba. Stotine trpeza u gradu je sinoć mirisalo na posne sarme, ribu, kiflice na vodi i ulju. U najboljoj ćuftari u centru, jutros gužva. A došli smo u nadi da je posle svih posnih slavskih đakonija, alkohola i slavlja – neće biti. Već danima pokušavamo da razgovaramo sa Beharom i Albertom Alijom, Mitrovčanima, koji, pored Jonuza iz Novog Pazara, spremaju možda i najbolji juneći roštilj u Srbiji. Prevarili smo se. Gosti za stolovima smenjuju se na desetak do petnaestak minuta. Najveći broj njih kupuje hranu bez ostajanja. Vrata se stalno otvaraju. Jedni ulaze, drugi izlaze. Razgovor sa mlađim Albertom – o uspehu, kvalitetu i napornom radu ove uzorne građanske porodice, obavili smo isto tako ekspresno.

Tridesetdevetogodišnji Behar i 33-godišnji Albert treća su generacija u porodici Alija koja sprema roštilj. Njihov otac, Sejda, u Mitrovici je svoju prvu ćuftaru otvorio još davne '73 prošlog veka. Posle skoro 30 godina kvalitetnog rada, sa poslom je, kao i većina, posle rata '99 – posustao.

"Razmišljali smo tada i da odemo iz Mitrovice, ali smo onda odlučili da ostanemo i počnemo još jače i više da radimo," kaže Albert i objašnjava kako su prvo kupili nov, prostraniji lokal, na boljem mestu, uložili u sređivanje i opremanje, a potom, i u pokretanje sopstvenog lanca obrade mesa. Šezdesetosmogodišnji Sejda sada prati svoje sinove i dalje im pomaže u radu.

Sedmoro vrednih ljudi uslužuje prosečno 500 gostiju dnevno. Tri člana porodice Alija, sa rođakom i još tri radnika, rade 14 sati gotovo svakog dana.

"Radimo od jutra do sutra, od šest ujutru do deset uveče," brzo govori Albert i dodaje: "Puno je svakog dana. Svakog dana je nov izazov."

Koliko mesa pojedu Mitrovčani dnevno?

"Pa 50 kila, tona i po mesečno."

Tona i po mesečno?

"Pa da. Taj naš prepoznatljiv, dobar ukus, prepoznaju bukvalno svi, od bebe do penzionera, od starih Mitrovčana do ovih novih koji su posle došli, od radnika do funkcionera, onih koji se bave biznisom, politikom…"

Jedini dani u godini kada kod Sejde nema gužve jeste za Božić, i tada ova radnja ne radi.

Proslavljaju i svoje verske muslimanske praznike. Ipak, i tada rade do podneva, jer kažu, to je zbog gostiju koji kod njih svakodnevno dolaze. Ostatak dana se okupljaju porodično i proslavljaju.

Alija je stara i velika porodica iz Dragaša, sa Gore, u kojem danas ne živi niko od njihovih. Rasuti po svetu, marljivim radom, razvijali su svoje porodične zanate i postizali uspehe. Na drevnoj, mističnoj Gori, okupljaju se leti.

"Dugo smo se mučili dok smo stvarali ovaj imidž. I mislim da stari Mitrovčani prepoznaju ukus pravog roštilja," nastavlja Albert.

Ovaj posao ako ne volite, ne možete da ga radite

Za to vreme, stiže prava dobra kosovska espresso kafa. Zveckaju oprano posuđe – escajg, čaše i tanjiri. Čuju se užurbani koraci radnika. Nose se korpe sa mirišljavim, na četvrt i polovine rasečenim lepinjama, jogurt, tanjiri s vrelim ćuftama, sudžukom, piletinom. Unosi se novo meso. Šušte papiri i kese u koje se brzo pakuje roštilj. Tihi i opušteni žamor gostiju koji sede, glasno se pozdravljaju mušterije sa timom na skari – bilo sa "komš'o", "komšinice", ili obraćanjem jedni drugima sa svojim imenima i prezimenima. Sve kao na pokretnoj industrijskoj traci, ali toplo, ljudski – komšijski.

"Ovaj posao, ako ne volite, ne možete ni da ga radite. Bez ljubaznosti i ljubavi ovaj posao ne može da opstane," Albert prekida našu fokusiranost na atmosferu.

Je li teško opstati u okruženju u kojem naporan rad nije na lestvici vrednosti, u vremenu u kojem se juri zarada na brz i lak način?

"U ovom poslu ne može da se zaradi za jedan dan. Mora da se radi svaki dan, dugo godina – da bi se došlo do ovog nivoa. Da biste svakog dana dolazili ovde, mora da ima nešto da vas privuče, i cena i kvalitet, i čistoća, sve mora da bude na svom nivou. Nije samo danas da uzmemo pare i da sutra odemo na drugo mesto, nego mi radimo tako da se, ko god dođe, oseti prijatno u ovoj radnji. Jednostavno, da vam bude kao kod svoje kuće."

Je l' gasite nekad skaru?

"Ne."

Kad u deset uveče završe posao, na nju stave dva džaka ćumura.

"Ujutru sam u šest u radnji. Dovoljno da nađem dva zrnca toplog ćumura da raspalim opet skaru," ozbiljno i skromno, ali istovremeno i  s neskrivenim ponosom govori ovaj mladi čovek.

Za njega je važno da, pre dolaska na posao,  sedmogodišnju Lenu i šestogodišnjeg Kana, dok još uvek spavaju u toplom krevetu njegovog doma – poljubi. Sa svojom decom provodi malo vremena u toku dana. Dok čeka da se ćumur u skari raspali, Albert se trudi da uhvati jedine mirne trenutke novog dana i popije kafu.

"Ako stignem. Ako ne stignem, onda ništa. Prvi gosti mi nekada već u pola sedam ujutru dođu. Budu to uglavnom zaposleni u bolnici, ili oni koji idu u to vreme već u neku posetu u bolnicu, ili školarci…"

Pitamo ga da li mu se desilo da ne želi da ode na posao, da mu se ne radi. Neočekivano za disciplinovane Gorance, Albert odgovara potvrdno:

"Desilo se puno puta. Stigne me umor često. Nekad' samo zato što sam neispavan. Legnem u dva, tri ujutru, a već ustajem u zoru. Ali ustanem, jer je jednostavno tako. Posao mora da se obavi."

Ovaj posao nema gazdu

Inspiraciju za ovu priču pronašli smo upravo u tome da pokažemo ljude koji mogu kvalitetno da žive od tog požrtvovanog, poštenog rada. Šta ovaj Mitrovčanin kaže na to?

Čestitke za Novu godinu: Poradimo više na čistoći grada

"Svojim sugrađanima bih prvo poželeo puno zdravlja, srećne praznike. Želim nam da ostanemo ovde, da više poradimo na čistoći grada, na njegovom urbanizovanju. Poželeo bih da se ove ulice srede više i urede parking mesta, stvarno je gužva i ne može da grad dobro funkcioniše."

"Može da se živi dobro. Mora da se radi puno. Ljudi znaju u gradu da smo sve ovo stekli samo svojim znojem, da nismo ni od koga uzimali. Striktno se bavimo svojim poslom i radom. Zadovoljni smo onim što danas imamo. Imamo naš porodični posao. Lepše se osećamo zbog toga, nego sada da radimo na drugim poslovima. Drugačije je."

Albert priznaje da je bilo i drugačijih saveta.

"Uvek ima tih predrasuda – da budeš gazda, da budeš ovo, da budeš ono. Gazda može biti svako, ali ovaj posao nema gazdu, ovde smo isključivo svi radnici, a gazde smo samo kada dajemo platu. Prvenstveno smo ovde kolege svi i želeo bih da tako i ostane, iskreno," u jednom dahu objašnjava svoju radnu i životnu "filozofiju".

Prenosi je na svoju decu, kao i, dodaje, stariji brat Behar na – 12-godišnjeg Tarika, 9-godišnju Hanu i 8-godišnju Iman. Svoju decu braća Alija uče da budu vredni i pošteni ljudi, što je, smatra, najbitnije.

"Da znaju da poštuju sebe i druge, da se ugledaju na nas. Da u svom životu budu mirni i kulturni ljudi, pravi građani," kaže Albert.

"Teško je u ovom gradu za decu, baš teško. Za njih ne vidim neku veću perspektivu," prvi put zabrinuto je zazvučao, brzo dodajući, potom, da "za sada" ne planiraju da decu "šalju dalje", nadajući se "boljim vremenima".

Želeo bi da deca nastave porodičnu tradiciju, kao što su on i brat učinili, a pre njih njihov otac.

Najteže nabaviti kvalitetno meso

Šta mu najteže u ovom poslu pada?

"Danas je najteže nabaviti kvalitetno meso. Svuda imamo problema sa tim da se meso dovozi smrznuto i da nije istog kvaliteta kao sveže pripremljeno meso. Ne može čovek, bukvalno, da prepozna na oko. Mi smo uspeli da pronađemo sada već stalne dobavljače, u Lešku i Vučitrnu i Prištini, sa kojima već duži niz godina sarađujemo i zadovoljni smo."

Radnja se održava kao da postoji kontrola tržišta

Iako ih je sanitarna inspekcija posetila svega jednom, kada se u jednom poznatom ugostiteljskom objektu u gradu, pre više godina, dogodilo masovno trovanje salmonelom, Albert kaže da se oni ponašaju kao da sve inspekcijske službe funkcionišu.

"I tada, kao i danas, svakog dana, mogu da dođu. Mi radimo kao da ima zakona. I sutra i danas, da nemamo čega da se stidimo."

"Iskreno, voleo bih da nastave mojim i bratovljevim putem. Ja i brat smo već treća generacija u našoj porodici koja se bavi ovim poslom. To je i očeva želja. Da li oni to vole onako kao što bismo mi voleli, to za sada ne znam. Eto, trudićemo se."

Mitrovički Mc Donald's

Sada se trude da uvedu HACCP standard. Za samu radnju su pripreme već dovršene, trenutno ulažu u radionicu za preradu mesa. Ove godine su kupili novu hladnjaču u kojoj se može uskladištiti dve tone mesa. Pored hladnjača, u radionici iza radnje, nalaze se mašine na kojima se meso melje, meša.

"Nemoguće je danas raditi bez mašina. Moramo da držimo korak sa vremenom," Albert objašnjava, dok nam pokazuje mašine, čija imena teško pamtimo. Koristili su i prilike koje su se na Kosovu posle rata ukazivale kroz donacije i kredite.

Mlad ste, vredan i uspešan čovek, koji ulaže u svoje profesionalno obrazovanje. Stvarate u društvu u kojem se takvim ljudima ne odaje priznanje, ali ga vredni ljudi i ne traže. Gde sebe vidite za 20 godina?

"Ja i brat smo razmišljali da od ovog posla napravimo sopstveni prodajni lanac. To nam je neka tajna želja. Da bude i po Kosovu i po Srbiji, jednostavno, kao Mekdonald's. Za to nam je potrebna veća pomoć. Prvo smo hteli da kupimo jedan plac, ali je u ovom gradu nemoguće naći plac veličine koja nam je za tako nešto potrebna. Potrebna nam je hala za proizvodnju mesa i da odatle posle distribuiramo naš proizvod, najpre u Beograd, jer smo tamo stvarno traženi kod naših starih Mitrovčana, ali i onih ljudi koji su makar jednom probali naše ćufte" – Albertove oči su zasijale.

Iako brza hrana, njihov roštilj se, ipak, ne ubraja u junk food. Junetina je čista, kao i ostalo meso, pečeno na skari, prave sopstveni sudžuk, bez aditiva, lepinje su domaće umešene, tu su mlečni proizvodi – jogurt sa Golije, domaći kajmak, nezaobilazne tucana paprika i feferonke, salate…

Skoro svakog dana Sejdine ćufte u Beograd

Kod Sejde kao u Americi

Kada bi neko pogađao u kojem mestu se zatekao posmatrajući Sejdine goste, šta bi pomislio?

"U Americi," kao iz topa odgovorio je Albert:

"Ovde imate društvo svih klasa. Od radnika, doktora, političara, pa i nekih drugih, od biznismena do domaćica, dolaze i mali i veliki ljudi, od dece do penzionera, a oni poslednji su mi nekako i najdraži. Oni su naši najvredniji gosti i uvek su nekako i najzabavniji. Njima bih stvarno poželeo puno zdravlja. Ovaj grad bez njih ne bi bio to što jeste."

Novi Mitrovčani su brzo prepoznali mesto gde se jedu najbolje ćufte, ali i oni koji u prolazu svraćaju u grad. A nekadašnji Mitrovčani nisu zaboravili ćufte kod Sejde.

Od Sejde se roštilj skoro svakog dana šalje u Beograd, u proseku po 30 do 40 komada mesa.

Ko su ljudi koji sa 325 km razdaljine poručuju spremljen roštilj?

"To su uglavnom oni koji su poreklom iz Mitrovice, ali i Beograđani koji su, makar, jednom probali naš roštilj. Sledeće nedelje 30 kg roštilja spremamo za Bađija. Ima proslavu."

Ko je Bađi?

"Pa Stanko Nedeljković – Bađi, poznat pevač. On je, inače, sa Kosova. Dolazio je kod nas još u staru radnju, od kad' vodimo ovaj novi posao, nije."

Roštilj se šalje redovnim prevozom, ali neko za Sejdine ćufte i sudžuk šalje i svog vozača.

Albert, Behar i Sejda redovno šalju roštilj i Srđanu Đokoviću.

"Baš pre nekih četiri-pet dana je došao Srđanov vozač, ili prijatelj, već šta mu je. Naruči i vozi se ispred njegovog restorana. Kaže, moram da izbacim skaru napolje, da zamiriše, da komšije vide šta je roštilj."

I baš kod roštilja, razgovor je morao da stane. Mašice kojima se na skari neprestano prevrću ćufte, već desetak minuta čekale su Alberta. U radnji je gužva sve veća, a meso se dimi… 

Posan je dan. Da nije, platili bismo Sejdi 180 dinara za pola i dve, dosta crnog luka i tucanu papriku.

(Priča je podržana od strane Misije OEBS-a  na Kosovu. Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.