„Kako si, komšija?“ – Bošnjaci i Srbi u Leposaviću, primer dobrih odnosa

Na 20 kilometara od Leposavića, u ataru mesne zajednice Vračevo postoji više sela u kojima vekovima žive zajedno Srbi i Bošnjaci. Dobra komšijska saradnja je vidljiva na svakom koraku i do sada nije zabeležen ni jedan međunacionalni sukob. Dele i dobro i loše, pomažu jedni drugima, i decenijama deca zajedno idu u istu školu.

U selima Rvatska, Kaljin, Vrba i Vračevo, odvija se težak seljački život i stočarstvo je u ovom kraju, do skoro, bila primarna delatnost. U selu Rvatska postoji i novoizgrađena džamija, a na samo par kilometara odatle nalazi se i manastir Vračevo. Pripadnici i jedne i druge zajednice se hvale tradicijom dobre saradnje.

Mirsad Husković kaže njihova zajednica može biti primer multietničke saradnje, te da se vekovima ništa nije menjalo.

„Bili su i ratovi, bilo je svega i svačega, a mi smo imali dobru saradnju, komunikaciju, što se i dan danas sprovodi. Odlazi se jedni kod drugih, i na Bajrame, i na slave i na veselja, i nažalost, i one zajedničke trenutke delimo jedni sa drugima, i pomažemo se koliko to može i da je to jedna dobra saradnja i dobar odnos“, poručuje Husković.

Selo Kaljin broji više desetina stanovnika i predstavlja pravi primer multietničnosti i suživota koji je najbolja zaostavština generacijama koje dolaze. Srbi u ovom kraju su upućeni na komšije Bošnjake i nikada se nisu delili po verskim osnovama.

„Mi smo ovde mešovito mesto i komšije i muslimani i Srbi, to, brate mili, lepo se slažemo, jedni kod drugih idemo, oni kod nas dolaze i mi kod njih idemo, i o veseljima, i o žalostima, ima i žalosti, kad ima radosti mora da bude i žalosti. Lepo se odazivamo i oni kod nas i mi kod njih, o slavama o Bajramima, jedino ova nesreća što zaredi po svetu, korona, pa eto što se ne obilazimo“, kaže Stanislav Čolović.

„Dobro, nije loše. Ne mogu da kažem, sa komšilukom smo dobro, sa svima, nemam reč da kažem. Sad za sad je dobro. Po igrankama, imalo je tad, u Lešak, pijačni dan, omladina se skupljala, nedeljom, omladina se skupljala, sabori najviše…“, kaže Angelina Čolović.

Jedan od poslednjih čobana u ovom kraju je i deda Mahmut, koji se, svedoči nam, od svog stada ne odvaja 7 decenija. I ovog prolećnog dana smo ga zatekli pored krava, na prostranstvu koje pleni, i vrlo nam je ushićeno ispričao o svojim komšijama, Srbima.

„Mnogo se dobro družili i muslimančad i srpčad. Nikakve nije imalo svađe, nego smo svi zajedno čuvali stoku po šumama, gore, i lepo smo živeli“, poručuje Mahmut Salković.

Još, u ovom kraju postoje zabrađene žene koje se od marama ne odvajaju od devojaštva. One su i najbolje svedokinje o vremenima prošlim, kada su sabori, igranke i prela bili jedini vid zabave i druženja.

„Nikada nismo imali, sa njima, recimo, neku nezgodu. Dolazili su i na slavu, i na sve. Moj Desko se družio sa njima, oni su dolazili na slavu, ispred prodavnice gde su se sastajali, oni sve zajedno“, kaže Jevrosima Radosavljević.

Jovanka Radosavljević kaže da nikada nisu bili u lošim odnosima i da su išli i na nadnice jedni kod drugih.

Dobro smo sa ovima gore, i oni sa nama i mi sa njima. Nikada nismo bili loše. Išli smo i u nadnicu, i oni kod nas, i tako.

„Nekada bilo, sad se samo spominjalo. Nekada je bilo mnogo lepo, dobro, i sabori i 8. mart, skupimo se u školi u Vračevo, i to niko nije gledao dal sam ja muslimanka, da l’ je onaj Srbin, ko je koja vera, to se družilo, pevalo, igralo“, priseća se Rabija Usković dodavši da sada nema takvih okupljanja jer njima nema ko da prisustvuje.

Da sećanja na lep život u siromaštvu, ne pamte samo stariji, primerom nam pokazuje i Besim Đerlek, pripadnik sredovečne generacije, koji se sa puno emocija osvrće na detinjstvo, ali i lepotu zavičaja koja ga danas posebno privlači. Rado se priseća mnogih događaja, ali nam potvrđuje da iz Novog Pazara, gde živi, dolazi često.

„Tu sam rođen, tu sam, što ono kažu, najlepše moje detinjstvo sam proveo ovde. Živeo sam u takvoj sredini, mešovitoj, da sam se više družio sa pravoslavcima, nego sa svojima. Išao sam u školu u Vračevo, završio sam Osnovnu školu, u Leposaviću sam završio srednju, i stvarno sam bio, po pitanju tih Bošnjaka i pravoslavaca, nikada nisam imao tenziju, nikad u životu“, poručuje Đerlek.

Đerlek kaže i da su se nekada skupljali na fudbalskom terenu, ali sada se oseća „kao u tunelu kada poseti rodni Novi Pazar“.

„Nikada ni neku zamerku, uvek smo lepo živeli, i na svadbe, ispratnice, slave, i na rođendane, to smo sve obilazili, sve zajednički. Ja sam sa te strane prezadovoljan. Tu smo se nekad sakupljali, imali smo gore jedan fudbalski teren, tu smo svi išli, uveče kad se sve namiri, tu smo se sastajali, išli smo po posedaka. Tu je svega imalo, igranke, proslave, obilazili smo se. Danas kad dođem ko da dođem u neki tunel, tako se osećam“, tvrdi Besim Đerlek.

Priču o dobroj saradnji žitelja sela u Vračevskom ataru meštani ne žele da potenciraju, smatrajući da se to podrazumeva i da duga tradicija suživota potvrđuje dobre manire i čestit odnos prema komšijama. Napominju da se kafa i dalje pije, kao ranije, i da predstavljaju pravi primer kako se može dobro živeti sa različitostima.

„Pravo da vam kažem, ja na tu temu ne bi. Mislim da je to jedan problem na koji se ne treba ni osvrtati. To je više puta i dokazano i o tome ne treba polemisati što se tiče Bošnjaka i Srba, to je na jednom super nivou, ne znam ni sam kako da se izrazim, na jednom visokom nivou i poželeo bih svakoj sredini da ima takve odnose, kao što su naši“, kaže Zaim Muminović.

„Šta da ti kažem, nema naroda, tu deveri i jetrve, okupljamo se mi. Idemo tu kod komšiluka, u Tomoviće, dole u Postenju kod Tanaskovića, družimo se, idemo obilazimo se. Po Lešku, Leposaviću, tu smo, u Radovanoviće u Kaljin idemo. To nema, kakvi, tu nema razlike, to ne postoji, to je sve ko jedno, kakvi. Mnogo se lepo živi, sramota bi bilo da nešto kažem“, poručuje Nurija Salković.

Meštanin Kaljina Predrag Čolović takođe kaže da se komšije međusobno posećuju te da su svi kao jedna porodica.

„Mi smo mešovita sredina, Kaljin kao selo, pripadamo Leposaviću, normalno, ali od vajkada, oduvek smo živeli, i naši dedovi, pradedovi, naši roditelji, sa njima, to je bila kao jedna kuća i dan danas. Idemo jedni kod drugih, posećujemo se, idemo jedni kod drugih, izuzev ove situacije, korona i tako to, a inače kuće su sa jedne strane, kao jedna porodica. Više se cenimo i poštujemo, nego iko“, kaže Čolović.

U selu Rvatska izgrađena je džamija u kojoj se vernici muslimanske konfesije okupljaju jednom nedeljno, a o velikim praznicima i češće. Izgrađena je zahvaljujući slozi tamošnjih meštana, ali i uz pomoć komšija pravoslavaca. Pripadnicima mlađe populacije, kojih je sve manje, verski objekat mnogo znači.

„Mnogo nam znači što smo dobili, jer nije postojao ovde objekat verski, morali smo da idemo dalje, u Novi Pazar ili Mitrovicu, tako da smo sada tu počeli da održavamo neke aktivnosti, petkom obavezno dolazi efendija iz Novog Pazara i održavamo džumu namaz“, kaže Edin Muminović.

Mahmut Salković pak kaže da zbog starosti u džamiju ide samo ponekad.

Bogami sam ja ostario, nekad idem, nekad jok, a neko dolazi ko može.

Haris Salković kaže da su izgradnjom džamije meštani dosta toga dobili jer su se pre okupljali po kućama.

„Kao i svaki narod, i svaka zajednica, tako i mi imamo potrebu za duhovnošću, ispovedanje vere, tako da smo izgradnjom ove džamije dosta toga dobili. Ranije smo se okupljali po kućama, bilo je dosta otežano, sad je lakše. Okupljamo se u džamiji za vreme nedeljne molitve, džume, petkom, a u toku meseca Ramazana dolazi imam iz Novog Pazara, koji je tu mesec dana, organizujemo te iftare, bude i zajedničkih iftara i okupljanja. Lepo je“, poručuje Salković.

Međutim, i jedni i drugi imaju veliki zajednički problem. Odseljavanje. Mladih u selima je sve manje i Bošnjaci su, mahom, okrenuti ka Novom Pazaru, dok se Srbi iseljavaju u Rašku, Kraljevo, Kragujevac i druge gradove u Srbiji. Pustoš ih jednako pogađa i sa velikom tugom pričaju o tome.

„Evo kako je bilo. Na primer, u mojoj kući nas je petorica braće bilo, pa eto ti svi tako, nije imalo blizu da se zaposle, da se tu zadrže, nije imalo puta, nije imalo ni struje, bogami, kod fenjera, kod lampe, kod gaščeta, što bi se reklo, i morali su da idu. Nas dvojica smo se tu zaustavili, eto, hvala Bogu, imam sina i ćerku, i eto mi smo se zadržali. Jesu stari vikali sedi, sedi kod nas, i tako ostasmo“, kaže Stanislav Čolović.

„Ja imam tamo u Pazaru kuću za decu, koja se tu još uvek okreću oko mene, ali ja im ne dam tu da budu. Nema tu ništa. Da se muči kao ja, nema potrebe“ kaže Latif Ejupović.

Nurija i Mahmut Salković takođe kažu da su mladi otišli za boljim životom.

„Otišli, bogami, sve otišlo za boljim životom. Niko nema posao, dosta narod teško živi, ko radi radi, ko ne radi snalazi se i tako“ zaključila je Nurije Salković.

Nazim Islamović je prisutan na ovdašnjim pijacama ka poljoprivredni proizvođač i ističe da neprestano sarađuje sa Albancima i Srbima a naglašava da problem u nacionalnim odnosima postoji kod političara, dok ga u običnom narodu nema. Smatra da će ekonomska situacija učiniti da život i na ovim prostorima, globalno, dobije drugačiji oblik.

„Apsolutno, kod nas nikada nije bio problem. Ja verujem, na celom Balkanu, da je 85 procenata nacionalno čisto, kod običnog naroda. Jer idem po pijacama, nosim rasad, Kosovska Mitrovica, Leposavić, Lešak, Novi Pazar i Tutin. Jer ako može narod u severnom delu Mitrovice na zelenoj pijaci da uslužuje i da se smeje jedan drugom, i Albanac Srbinu, i Bošnjaku, i obrnuto, i da funkcionišemo normalno, šta tu fali? Fali da se ne gleda komšiji preko puta, nego da vidimo kakvo je moje dvorište. Ko sam ja i kakav sam. Nađi sebi društvo, biraj bolje. Tako, ja verujem, ne verujem, to je neophodno, to je neminovno, da se uzmemo u pamet, od najmanjeg do predsednika, tih, ne znam više, na celom Balkanu. Dosta je bilo“, kaže Islamović.

Svi stariji meštani u ovom kraju će reći da dobar komšija zlata vredi, da je često bliži, nego najbliži rođak, i da se komšijski dobri odnosi izgrađuju decenijama, a mogu se porušiti za jedan dan. Upravo iz tog razloga svi oni poštuju tradiciju od predaka nasleđenu, čuvajući komšiju kao malo vode na dlanu.

Ovo je šesta emisija u serijalu „Kako si komšija“.

Prva emisija govorila je o situaciji u kojoj se nalaze Srbi u Cernici, multietničkom selu u okolini Gnjilana, u kojem trenutno živi oko 3,000 Albanaca i oko 120 Srba. O tome čitajte ovde.

Druga epizoda govori o životima Srba u selima Suvo Grlo, Banje i Crkolez u metohijskom podgoru. O tome čitajte ovde.

Treća epizoda svedoči o životu Srba u Babinom Mostu, multietničkom selu u opštini Obilić. O tome čitajte ovde.

Četvrta epizoda govori o životu Roma u takozvanoj romskoj mahali u južnom delu Mitrovice. O tome čitajte ovde.

Peta epizoda bavila se životom Goranaca na Gori i njihovoj tradiciji proslavljanja Đurđevdana. O tome čitajte ovde.