KoSSev pokreće novi serijal emisija pod nazivom „Kako si, komšija?“, koji će svedočiti o životu manjinskih zajednica u okruženju. Prva priča govori o situaciji u kojoj se nalaze Srbi u Cernici, multietničkom selu u okolini Gnjilana, u kojem trenutno živi oko 3,000 Albanaca i oko 120 Srba.
Odnosi sa komšijama Albancima su relativno dobri, tvrde meštani, ali i kažu da njihovo pogoršanje često izazivaju političari. Nezadovoljni su zbog nedostatka posla ili niskih plata i penzija. Ipak, optimizam postoji, nadaju se boljem životu, tvrde da ne mogu jedni bez drugih. Mladi, uprkos poteškoćama, planiraju budućnost u ovom selu i pozivaju sve koji su ga napustili da se vrate.
U Cernici je nekada živelo oko 700 Srba, međutim, loša posleratna ekonomska situacija i krhka bezbednost, naterali su većinu da napusti ovo selo.
Jedan od tamošnjih Srba, Milivoje Nisić u razgovoru za KoSSev priseća se događaja kroz koje su ljudi prolazili tokom rata na Kosovu.
„Ovo je teška priča, ja o njoj ne volim da pričam. Ponekad, i rasplačem se. Znate kako, pretrpeli smo teror ovde. Od 99. godine, od jula meseca do 2004. godine poginulo nam je sedmoro ljudi. Ni krivi, ni dužni. Svi na svojim pragovima. Poginuo nam je mali Miloš, četiri godine. Dželat ga je ubio pogotkom u glavu, to je bilo stravično. Niko do danas nije snosio nikakve posledice za te zločine. Strahovito je bilo. Znači, 40 ljudi je ranjeno, desetak kuća oštećeno od miniranja, od paljenja i svega“, podseća Nisić.
Navodi da sada žive mirno, međutim, požalio se na prilično nizak životni standard, za razliku od života ranije kada su, tvrdi, ljudi živeli lagodnije.
Osim u školi, koja je u ovom mestu, kako kaže, jedini izvor prihoda, deo meštana, i Srba i Albanaca, bavi se i poljoprivredom. Za tako nešto je neophodna međusobna saradnja.
„Mi smo vezani jedni za druge, naš život bez naših komšija, ali i njihov bez nas, mislim da je nemoguć. Znate kako, uvek ti treba komšija o bilo kakvoj priči da se radi. Trgovina je tu, jedni sa drugima trgujemo. Mi moramo da živimo, mi sve životne namrinice nabavljamo tu u Gnjilanu, kod Albanaca normalno, pošto oni drže te markete i sve to. Naše proizvode moramo da plasiramo njima, jer nisu naši kupci samo Srbi. Sve što ljudi proizvedu od poljoprivrdne proizvodnje, normalno da se oslanjamo na trgovinu sa našim komšijama Albancima“, kazao je Nisić.
U ovom selu nalaze se čak tri crkve i jedna džamija.
„Mi ovde nikome ništa nismo uzeli, živimo na svojim ognjištima, živimo pored svoje crkve, nikome nikad nažao i zlo nismo učinili. Mi i danas ne želimo nikome zlo, volimo da živimo sa ljudima, sa komšijama da se sretnemo i da pričamo, da imamo komunikaciju, da jedan drugome poželimo dobar dan, dobro jutro i da ne gledamo jedni na druge kao na neprijatelje“, ističe meštanin.
Isto potvrđuje i drugi sagovornik, Goran Đorđević, direktor O.Š. „Branko Radičević“ u ovom selu. Smatra da je bez komšija nemoguće živeti.
„Naše komšije su i pre 1999. godine živele sa nama. Ja sam živeo u Gnjilanu gde sam imao prijatelje, imam i danas prijatelje Albance sa kojima se družim, sa kojima pijem kafu, nikakav problem, ali mislim da polako i oni postaju svesni da su izmanipulisani sa nekim obećanjima koja nisu bila realna“, kaže Đorđević.
Srpska deca u Cernici nastavu pohađaju po nastavnom planu i programu Ministarstva prosvete Republike Srbije, ali u uslovima neadekvatnim 21. veka. Usred sela, ni nalik pravom školskom objektu, u iznajmljenom prostoru, u kući ćerpičari smeštena je škola, nasuprot velikoj školskoj zgradi koju pohađaju deca iz većinske albanske zajednice.
Đorđević ističe da su pre 1999. godine uslovi u ovoj školi bili idealni za đake.
„Šta da vam kažem, kada je u tom periodu škola imala kabinetsku nastavu, imala je školsku salu, tuševe i sve ostalo što i najbolje škole u centralnom delu Srbije imaju. Danas je malo situacija drugačija, od 1999. godine mi boravimo i funkcionišemo u iznajmljenim, privatnim objektima koji su trenutno ovde i vi vidite u kakvoj situaciji radimo i funkcionišemo“, kazao je direktor dodajući da se, uprkos tome, trude da đaci ostvaruju dobre rezultate i steknu predznanje za dalje školovanje.
U većini odeljenja je jedan nastavnik i jedan đak, na šta su se deca, kako kaže direktor, već navikla.
„Mi se trudimo da im to objasnimo ovako, taj rad individualni koji oni imaju svakodnevno i iz svakog predmeta, po planu i programu naše države, verujte mi, svuda van teritorije Cernice se on plaća, a ovde nastavnici imaju fokus tokom celog časa na učenike“, kaže.
I tu je prednost ovog rada, kako tvrdi, nastavne jedinice se obrađuju do detalja.
Mlađa populacija Srba, kao i stariji misle da mesta u Cernici ima za sve i pored nedostatka svega što imaju mladi u 21. veku svuda u svetu.
U selu imaju samo prodavnicu, a izlaze u neka od susednih sela – Parteš, Kusce i Šilovo. Kažu da su na to navikli.
„Pa navikli smo. Navikli smo i sada je ono normalno. Nama nedostaje svašta nešto, nedostaju nam izlasci, nedostaju nam kafići, nedostaje nam grad gde možemo da odemo, prošetamo, družimo se i sve to. Ali sve je to nekako sastavni deo ovog našeg života i onda, nedostaje, ali opet na neki način smo, može se reći, zadovoljni“, kazala je Marija Stojanović, nastavnica fizičkog vaspitanja.
Uprkos svim poteškoćama, mladi Cerničani kažu da ostaju na svojim ognjištima i da ne žele da odu. Za to ih, pre svega, vezuju i žrtve i njihovi grobovi.
„Moji planovi su da ostanem ovde, uopšte da čuvamo te svoje žrtve, nažalost žrtve, tako da kažem i njihovi grobovi nas vezuju za ovde i oni su temelj ovog sela, koji nas je zadužio da mi njih čuvamo i da istrajemo ovde dokle god možemo“, kazao je nastavnik ruskog jezika, Lazar Petrović.
Dok planiraju svoju budućnost u rodnom selu, pozivaju sve koji su otišli, da se vrate, pa i Albance koji su takođe bolji život potražili van Kosova.
„Vratite se ovde, budite tu sa nama i mislim da ćemo se bolje snaći kada nas je više i kada smo zajedno. Ja se nadam iskreno da će to vreme da dođe, da će ljudi da shvate da mi jedni drugima ne pravimo probleme, da ova teriotorija Kosova, da ovo naše mesto, Cernica, je stvorena i za jedne i za druge. Niti mi njima smetamo, niti bi oni nama trebalo da smetaju“, ističu meštani.
Da bi se život građana u Cernici poboljšao, zavisi od centralnih i lokalnih vlasti.
Zabrinjava to što je za opštinu Gnjilane, prema njihovim rečima, srpska zajednica nevidljiva.
Pokušali smo da proverimo šta lokalna samouprava čini kako bi se poboljšao život manjinskih zajednica, odnosno Srba u Cernici ali iz opštine Gnjilane, odgovor nismo dobili.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
