Sanda Rašković-Ivić: Briselski sporazum je kao pacijent zreo da bude sahranjen

Na iznenađenje mnogih, Demokratska stranka Srbije, koja je gotovo nestala ne samo iz medijskog prostora u Srbiji, već i kao parlamentarna stranka, i čiji se do juče neprikosnoven lider – duhovni i programski otac stranke, a za neke, posle Ćosićeve ere i novi 'otac nacije' – Vojislav Koštunica, u potpunosti povukao iz javnog života – ponovo osvaja taj isti medijski prostor. Iako u javnosti prepoznata kroz svoju tesnu saradnju sa Koštunicom, odanost stranci, posao nekadašnjeg jugoslovenskog komesara za izbeglice, šefa Koordinacionog centra za KiM, te ambasadora Srbije u Italiji, a iznad svega za nju važno – kroz to da je ćerka Jovana Raškovića, novi lider ove, za mnoge – izrazito mačističke stranke, Sanda Rašković-Ivić, svojim šarmom, obrazovanjem i sofisticiranošću ponovo dobija udarne termine i mesta u srpskim medijima. Nakon što je nedavno izabrana za lidera DSS-a, stranci je u potpunosti okrenuo leđa njen tvorac – Vojislav Koštunica, optuživši svoju dojučerašnju najbližu saradnicu za izdaju programske odrednice o neutralnosti Srbije, zarad ideje o suverenizmu i formiranju šireg nacionalnog bloka, koju je ona predstavila. Za njim su istupili i dojučerašnji stranački prvaci. Stranka je, kako sama nova predsednica kaže, "razvaljena" – van parlamenta, bez odbora u jednoj trećini Srbije, sa dugom od 800.000 evra, i sa prihodima isključivo iz samofinansiranja. Snažna podrška za nov nastup i aktiviranje stranke upravo je stigla sa Kosova i Metohije. Tokom njene dvodnevne posete KiM-u, Rašković-Ivić je bila u potpunosti otvorena za razgovor sa medijima, uprkos intenzivnim unutarstranačkim aktivnostima koje su bile pred njom. Razgovor koji smo sa predsednicom DSS-a vodili u našoj redakciji u više navrata su prekidale njene stranačke kolege, očekujući je na drugom mestu usled mnogo posla koji je, kako kažu, sada pred njima na terenu.

Juče ste bili u poseti manastiru Visoki Dečani. Kakvu poruku nosite odatle?

Pričala sam sa igumanom Savom Janjićem. Od njega sam dobila poruku da je situacija jako teška i ozbiljna, da niko od albanskih zvaničnika u vezi sa događajem oko isticanja zastava velike Albanije u Beogradu nije pokazao imalo kajanja, samokritike, izvinio se. A sa druge strane, u vezi sa grafitima o ISIL-u, kosovski ministar unutrašnjih poslova dao je jednu, po mom mišljenju, zaista sramotnu izjavu – od toga da su to uradili sami monasi, do toga da su to uradila mala deca.

Dečanski monasi i Vladika su i kod kosovskih Albanaca i kod međunarodne zajednice viđeni ne samo kao najumereniji deo srpske zajednice ovde, već i uopšte, srpskog naroda. Sa njima se rado sarađuje. Jeste li i o tome pričali?

Iguman Sava zaista je uvek zastupao pomirljivu politiku. Sećam se njegovih pomirljivih nastupa i za vreme rata. Albanci su tada našli utočište u manastiru. Složili smo se tokom razgovora i oko incidenata koji se sada u Srbiji dešavaju. Mi se tu razumemo. Oboje se bavimo ljudskom dušom, ja kao psihijatar, on kao duhovnik. Razumemo gnev, poniženje i agresivnu reakciju koja iz toga proistekne, ali ljudi treba da uključe racio. Na fudbalskoj utakmici ne smeju da iskaču na teren, ne smeju da razbijaju izloge na pekarama Goranaca, ili Albanaca. Ti ljudi nisu ništa krivi. Sa druge strane, svaki taj razbijeni izlog na Kosovu može značiti ‘razbijanje’ srpskih glava od strane onih koji su opasni i zli.

Kakvi su Vam utisci tokom dvodnevne posete Kosovu?

Vi znate da sam ja bila zadužena za Kosovo i Metohiju, da sam bila predsednica Koordinacionog centra i da sam ovde provodila jako mnogo vremena. Svakako primećujem promene, ali na žalost, na gore. Briselski sporazum je donešen da bi Srbima navodno omogućio lakši i bolji život. To nije tačno. Srbi su u vreme kada sam ja vodila Koordinacioni centar – 2005, 2006, 2007, mogli normalno da se kreću sa dokumentima Republike Srbije. Danas oni to više ne mogu, dok Albanci mogu da se kreću po Srbiji sa dokumentima takozvane Republike Kosovo. Sa druge strane, ima niz poteškoća koje su vezane za obnovu kulturne i crkvene baštine, zato što je to sada pod kosovskim ministarstvom, tako da mi ne možemo svoje svetinje i svoju kulturu da obnavljamo i da je čuvamo onako kako bismo mi to želeli. Da ne govorimo o tome da se sve odvija po kosovskim zakonima, umesto srpskim. Ja sam čak danas i na konferenciji za štampu pozvala gospođu Maju Gojković, predsednicu naše skupštine, da raspiše izbore za četiri opštine na Severu Kosova, jer je mandat privremenih uprava već istekao, te će to biti dobar test za to da se utvrdi da li je država zaista odustala od Kosova i Metohije i povukla se pred Briselom i pred Albancima.

Koliko je realno da Srbija to učini sada? I koliko je ovo što kažete partijsko-politička poruka?

Vidite, ovo nije samo partijsko-politička poruka, već je ovo realna politička poruka građanke Srbije, nekoga kome je stalo da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije, a ukoliko je vlast ozbiljna, ona treba da pošalje i neke ozbiljne poruke.

Koje su to ozbiljne poruke?

Ozbiljna poruka bi bila da se barem Sever ne ‘gura’ u naručje Prištine, a upravo su ovi izbori test. Ja sam svesna toga da bi se prekršio Briselski sporazum, ali će njega sve vreme i dalje kršiti Albanci. Albancima ne pada na pamet da menjaju svoj Ustav zato da bi se formirala Zajednica srpskih opština. Oni to neće uraditi, a mi, od kojih se traži da promene Ustav, verovatno ćemo potrčati da to i učinimo.

Da li će se, po Vašem mišljenju, Ustav Srbije i promeniti?

O tome treba da odlučuju građani Srbije na referendumu. O tome nikako ne sme da se odluči samo u Skupštini, zato što je Mitrovdanski ustav donešen 2006. godine na referendumu, te on na referendumu može da ‘padne’, ili može da ‘prođe’. U tom slučaju, aktuelna vlast treba da pusti sve političke aktere – ljude, stranke, udruženja, intelektualce da se izjasne o tome da li Ustav treba menjati, ili ne. No, pre nego što se pristupi tome, treba pre svega da se o tome izjasni Ustavni sud Srbije.

Kosovo i Metohija je srpski Sibir

Mi imamo jako veliko bogatstvo na KiM-u. Kao što Rusi imaju u Sibiru resurse, tako i mi imamo resurse na KiM-u. KiM je srpski Sibir, jer praktično, sve što se nalazi u Mendeljejevoj tablici, nalazi se ovde. To je naš adut i na osnovu toga, možemo da razgovaramo i sa Nemcima i sa Rusima.

Ustavni sud se do sada već nekoliko puta oglašavao povodom odluka koje se tiču Kosova i Metohije. Šta se dogodilo posle toga?

Izjasnio se, ali se odluke ne sprovode. Ne sprovodi se negativno izjašnjenje Ustavnog suda o matičnim knjigama, o katastru, sada treba da se izjasni o Briselskom sporazumu, pa treba da se ide dalje. Mi smo zapravo svi taoci ulaska u EU, a to znači da se država sve vreme povlači zbog EU. U isti kontekst bih postavila događaj sa Partizanovog stadiona, kada je spuštena albanska zastava sa kartom velike Albanije. Za one koji zagovaraju ovakvu ideju izgleda da je velika Albanija nadohvat ruke, osećaju da nikad nisu bili jači nego danas, a zašto? Zato što se Srbija stalno povlači. Država se povlači jer misli – “dobro, tim Briselskim sporazumom, oni dobijaju nešto i primiriće se.” A neće. Zato pozivam da naša država krene ofanzivno i da saopšti – "raspisujemo izbore u četiri opštine na severu Kosova i Metohije."

To bi značilo zaokret kursa od briselskog procesa. Kako bi to država mogla da uradi, a da ostane u formalnom smislu, ali i politički korektnom – na kursu aktuelnog briselskog procesa?

Bilo bi to torpediranje briselskog procesa, a što i da ga ne torpediraju, kada ga torpediraju i Albanci?! Briselski proces drže samo Srbi, kojima je to nauštrb, dok su Albanci to stavili adakta. Ruku u vatru stavljam da Albanci neće menjati svoj ustav.

O Briselskom sporazumu govorite u negativnom kontekstu. Sam briselski proces je opterećen problemima, ako ništa drugo, sporošću i stagnacijom u primeni dogovorenih odluka. Kako biste kao lekar ocenili stanje pacijenta koji se zove Briselski sporazum?

Mislim da je Briselski sporazum u komi, a jedini koji ga leči i ko mu daje veštačko disanje je srpska vlast iz Beograda.

Postoji li lek za takvog pacijenta i šta je?

Mislim da je Briselski sporazum kao pacijent zreo da bude sahranjen. Treba krenuti iz početka, treba krenuti sa interesom Srbije, sa interesom srpskog naroda. Treba konačno početi braniti svoj narod, svetinje i resurse.

Da li je to programska ideja koju zastupate, a nasuprot dosadašnjoj političkoj doktrini DSS-a – neutralnosti?

Mi treba da počnemo od suverenizma. Budimo iskreni i realni u tome koliko je Srbija zaista suverena država. Kako mi možemo da budemo neutralni, ukoliko ne znamo gde nam je granica? Kako možemo da budemo država, ukoliko imamo okupacionu stranu u našoj južnoj pokrajini? Potom, ako kao anti-NATO zemlja, imamo veliku NATO bazu u Bondstilu? Ako se nama u Briselu pišu zakoni koje mi moramo sprovoditi u Srbiji, ako nacionalne strategije, kojih ima 106, budu neprimenjive u 90% slučajeva?!

Šta je sa konceptom neutralnosti?

A koncept neutralnosti je odličan za Srbiju u budućnosti. Zašto sada oslonac na Rusiju? Mi već idemo ka EU, a mislimo da to nije dobro. Oslonimo se stoga na Rusiju, a velike sile će se tada dogovoriti hoće li Srbija moći da bude neutralna, ili ne, kao što su se dogovorile u slučaju Švajcarske. Nije se Švajcarska sama toga setila i uradila.

O raskolu sa Koštunicom…

Iznenadilo me je. Upravo zato što sam ja sebe doživljavala kao neko ko je apsolutno veran Koštunici. Upravo zato što sam ja gospodina Koštunicu poredila sa svojim ocem, a to nije petparačka priča, jer sam ja to zaista mislila. Moj otac je za mene najvažnija politička figura, uopšte u mom životu i on je moj politički idol. Stoga, ja to ne bih u političke svrhe nikada tako trošila da nisam bila uverena da je to tako i da zaista u gospodinu Koštunici nisam gledala nekoga ko je u stvari, eto, Jovan Rašković.

Zašto onda Koštunica nije imao sluha za priču o suverenizmu?

Ja to ne znam, to morate da pitate njega.

U javnosti se DSS često percipira kao izrazito mačistička stranka, te da osipanje članstva nakon Vašeg izbora može imati veze sa tim da se određeni prvaci unutar DSS-a ne slažu sa tim da na čelu stranke bude žena. Ima li istine u tome?

Neki se moji prijatelji zavitlavaju, pa mi kažu da u jednom delu tog društva sede ‘montanjari’, da je DSS mačistička stranka. Protiv mene je vođena vrlo prljava kampanja. Imam dojavu da će se ona nastaviti i dalje, da će biti vrlo lična. Znate, meni je ostavljen jako velik dug – skoro 800,000 eura. Ja sam to nasledila. Ostavljena mi je stranka koja je razvaljena – mi u jednoj trećini Srbije uopšte nemamo stranku. U 70 opština stranke nema. U drugim opštinama gde stranke ima, imate slabe odbore,  imate i odlične odbore, i tu je situacija otprilike – 50:50. Što se ostale dve trećine tiče, više nije važno ko je podržao mene, a ko Aligrudića. Mi smo sada naši. Sve sam to nasledila. Ja neću da odem iz ove kuće, jer smatram da je to moja kuća, jer se kuća ne napušta onda kada je razvaljena i onda kada je sirota i onda kada ju je napustio i onaj koji ju je gradio.

Iz čega se trenutno finansira DSS?

Mi se trenutno samofinansiramo – iz priloga koje daju sami članovi. Ja, recimo, radim volonterski. Svoju platu primam kao profesor na drugom mestu. Ovo sve što radim – nije moj plaćen rad. Plaća nam se i članarina. Znate, neki stari članovi, koji su pozivali na principe i moral, neka se malo pogledaju. Nemojte da izađem sa tim koliko dugo nisu platili članarinu, a to nisu meseci, već godine u kojima nisu dali nijedan dinar za stranku, a sada kao uvređeni izlaze iz nje, jer se, tobože, ne sledi politika stranke. Politika DSS-a se menjala, ali ostajala je ona osovina koju su Koštunica i pokojni Borislav Pekić utemeljili, a to je nacionalna i demokratska osovina. Mi smo počeli 1992, kao stranka koja drži do demokratskog, nacionalnog  i koja je evrofilna. Pa smo onda sklapali razne saveze – “Koalicija zajedno”, DOS, koalicija sa Verkom Stefanovićem, Velimirom Ilićem , sa G17+…

Kako je onda izvorno evrofilna stranka došla do evroskepticizma?

Mi smo došli do evroskepticizma na Kosovu i Crnoj Gori. Moram da kažem da je držanje EU prema Crnoj Gori, a pogotovo prema Kosovu, bilo sramotno i ono je jasno govorilo o zlim namerama, tako da smo krenuli putem neutralnosti. Ja ću sprovoditi izrazito evroskeptičnu politiku, izrazito antinatovsku politiku, politiku odbrane Ustava, politiku odbrane Kosova. Mislim da treba napraviti nacionalni blok i napraviću ga da se možemo organizovati i brojnije suprotstaviti svemu ovome.

Da li u Srbiji primećujete promene kada je u pitanju novo jačanje nacionalnih osećanja, posebno kod mlađih generacija?

Što se tiče mladih generacija, ja to vidim po svom sinu koji ima sedamnaest godina, i ta deca imaju vrlo jak nacionalan identitet i naboj. Ja verujem u njih i mislim da se to treba negovati. To se ne predstavlja u medijama, gde zapravo imate utisak kao da su svi mladi drugo-srbijanci, a nisu, da su mladi ljudi narkomani, a nisu. Naravno, treba se boriti protiv narkomanije, kocke, svega onoga što može biti zamka za mlade ljude, ali ja mislim da mi imamo vrlo dobru omladinu, samo ih treba podržati u njihovom usmerenju, ohrabriti ih u njihovoj borbi za slobodu, u osećanju ponosa što su Srbi. To sam mogla da vidim na vojnoj paradi. Bilo je mnogo mladih ljudi koji su delovali ponosno, a čula sam i ono što su mediji prosejali kroz svoje sito, a to je da je tamo narod skandirao ,,Srbija, Rusija! Ne treba nam unija!'' Kad imate pola miliona ljudi na Ušću koji vam to skandiraju, mislim da to treba da bude signal za vlast da malo zastane i da vidi kuda će da vodi državu.

Sa kim ćete praviti nacionalni blok?

Započinjem pregovore sa istaknutim intelektualcima u Beogradu. Zamolila sam i kolege u pokrajinskom odboru, takođe predsednike opštinskih odbora, da svako u svojoj sredini radi piramidalno i da pridobija pristalice za naše ideje, ne da uđu u stranku, nego da budu deo pokreta koji će braniti Kosovo, Srbiju, našu slobodu i suverenitet, zalagati se za ekonomski patriotizam, umesto rasprodaje zemlje. Pridobijaćemo partije, takođe – Dveri, Srpski liberalni savet. Razgovaraćemo sa svim strankama koje su zainteresovane. I ovde bih želela da istaknem razlog zašto upotrebljavam termin "suverenizam", a ne "neutralnost". Neke stranke se zalažu za neutralnost, druge za evroazijske integracije, treće za veliku Srbiju, a mi treba da se zajedno okupimo oko pitanja odbrane slobode i suvereniteta Srbije, bez obzira na to u kojem pravcu neko želi da ide. Možda i neki koji se zalažu za EU, mislim na stranke nacionalnih manjina, pritom bi želele nešto drugo, ali bi branile slobodu i suverenitet, takođe, i one treba da budu tu.

I sa Demokratskom strankom?

Tu, ipak, nema mesta za DS zato što je DS i krenuo u razvaljivanje države. Prvi je izašao iz neformalnog nacionalnog bloka koji je Koštunica okupio kada je trebalo donositi Ustav.

Jeste li razgovarali sa Vukom Jeremićem?

Nisam imala razgovor sa Vukom Jeremićem, ali i sa njim mislim da razgovaram.

Ovde na Severu ste dobili bezrezervnu podršku u stranci, što široj javnosti može biti donekle i iznenađenje, s obzirom na to da je između Vas i Marka Jakšića bilo određenih nesuglasica, a uz to je Marko Jakšić, takođe, sve ovo vreme, bio prepoznat kao izuzetno odan sledbenik politike Vojislava Koštunice. Uz to, stranku napuštaju utemeljivači. Koja je glavna poruka koju ste dobili od Marka Jakšića?

Glavna poruka Marka Jakšića jeste da mi moramo po svaku cenu da napravimo ovaj nacionalni blok da bismo bili ozbiljni igrači u odbrani Kosova i odbrani suvereniteta Srbije, i da zato moramo da napravimo korak ka bližoj saradnji sa Rusijom. Ja vam ne govorim o evroazijskim integracijama, tamo nas niko i ne zove, već govorim o bližoj saradnji sa Rusijom, da bismo u osloncu na Rusiju odbranili svoj suverenitet. Vidite, pobeda u Novorusiji daje nadu malim narodima.

DSS je kao stranka bila veoma agilna. Takođe, u periodu aktuelizacije briselskog procesa, DSS se na Severu povukao sa javne političke scene…

…To će se menjati drastično.

Kakav je Vaš stav u vezi sa slučajem Slaviše Ristića?

Ja sam Slavišu Ristića uključila u svoj tim, odredivši ga za mog potpredsednika, i time sam poslala vrlo jasnu poruku šta ja mislim o celoj stvari. Kao bivši komesar za izbeglice, sećam se vrlo dobro tih pritisaka na povratnike 2001/2002, kada se na nedeljnom nivou hapsilo po četvoro, petoro ljudi uz pomoć dva svedoka i to je bilo samo da se ljudi zastraše i da se ne vraćaju. Svi oni koji su predstavljali neki simbol otpora i bili čelnici, hapšeni su, ili im je bilo prećeno, ili bi se na Internetu slučajno pojavila lista osoba za hapšenje, dovoljno da niko ne dođe. Mislim da se sada na KiM-u dešava ista stvar. Slučaj Ristića je drugačiji od slučaja Olivera Ivanovića. Ivanoviću je poručeno – "ti si sarađivao, bio si pomirljiv, ali ne dovoljno i zato ćeš platiti,'' a Ristiću – "pravio si problem pa ćeš sada platiti.''

Poternica za njim je raspisana. Sa druge strane, on je u nedavnom intervjuu za jedan portal rekao da je imao signal da će ga država zaštititi. Šta će se dogoditi, hoće li se ‘predati’?

Ja mislim da on u ovoj situaciji nikako ne treba da se predaje, jer to bi bilo kao da ide gladnoj mečki na rupu. Treba da deluje iz ilegale. Moja poruka državi je, “jadna je ona država koja ne štiti svoje građane koji nisu zgrešili, a koje postavlja da budu žrtveni jaganjci nekoj drugoj sili koja nam ne misli dobro.” Svako će doći na red, ako tako budemo radili. Niko nije siguran i zato treba ustati i odbraniti svoje.

Greši li javnost koja DSS trenutno vidi kao Feniksa, ali u pepelu? I ima li taj Feniks snage da izađe iz pepela?

Ja ću dati sve od sebe, a to će se videti možda za godinu dana kada budemo ponovo razgovarale. Videćemo gde smo i koje smo rezultate postigli, ali svakako bez velikog rada, posvećenosti, vere i nade, ne može doći do uspeha.

Gde vidite stranku za pet godina?

Stranku za pet godina vidim kao parlamentarnu stranku, stranku čija će se reč slušati i čuti, vidim je kao srce jednog nacionalnog pokreta koji će pobuditi to srpsko zapreteno osećanje identiteta i želje za slobodom.

 


O događajima na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija

Mogu samo da spekulišem. Mislim da je u pitanju sprega između, čak možda – i premijerovog brata i NATO kuhinje. Ne treba zaboraviti kontekst da je utakmica igrana 48 časova pre dolaska predsednika Putina, da je dolazak predsednika Putina, diplomatskim jezikom rečeno, zabrinuo Stejt department i uopšte taj američki mejnstrim. Spekulišem da je time pokušano nekoliko stvari – prvo da se Srbiji da do znanja da mogu da nam naprave nered kada hoće, drugo, da se da do znanja da može i velika Albanija, zašto ne, te da se učini grupno poniženje usred Beograda. A treća stvar koja nam je, takođe, poručena, jeste u stvari pokušaj destabilizacije, kako bi se eventualno pokušalo sa odlaganjem Putinove posete. Da je Putinova poseta odložena, to bi onda jako poremetilo odnos između Srbije i Rusije. Ja mnogo štošta zameram ovoj vlasti – od Briselskog sporazuma, do ove bezalternativnosti za EU koja vodi u predaju Kosova, pljačkanje penzionera, pljačkanje naroda, pogotovo srednjeg staleža, podizanje poreza za zanatlije i privatnike, ali mislim da je Putinova poseta jedan vrlo pozitivan signal koji bih pohvalila. U pitanju je blago okretanje ka Rusiji. Kada bi se još samo formalno otvorila kancelarija za saradnju sa Ruskom federacijom, koju, na primer, ima Austrija – sa 519 zaposlenih ljudi, tada bi nas vlast možda i uverila da postoji ekvidistanca, odnosno jednaka udaljenost između Brisela i Moskve. Znate da za Brisel imamo ministarku i pregovarača, odbor za evropske integracije u skupštini, kancelariju za pridruživanje, a za Rusiju nemamo ništa.


 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.