Hašim Tači i Jakup Krasnići osuđeni su danas pred Specijalizovanim većima Kosova u Hagu na po 25 godina zatvora, Kadri Veselji na 18, a Redžep Seljimi na 13 godina. Sva četvorica proglašena su krivim po iste četiri tačke optužnice za ratne zločine – protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode, surovo postupanje, mučenje i ubistvo – dok su oslobođena po svih šest tačaka za zločine protiv čovečnosti. U kazne će im biti uračunato vreme koje su proveli u pritvoru.
Pretresno veće utvrdilo je da su sva četvorica imala zajednički zločinački cilj, da su značajno doprinela njegovom ostvarivanju i da su nameravala izvršenje krivičnih dela povezanih sa tim ciljem. Prema današnjoj odluci, odgovorni su za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i pritvaranje najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo najmanje 96 osoba.
To proizlazi iz 40-straničnog Sažetka prvostepene presude u predmetu KSC-BC-2020-06, objavljenog danas nakon izricanja presude. Sam sud naglašava da sažetak nije autoritativni tekst presude, već da je to puna presuda, čija će javna redigovana i prevedena verzija biti dostupna naknadno.
Krivi za tačke 3, 5, 7 i 9 – oslobođeni tačaka 1, 2, 4, 6, 8 i 10
Za svakog od četvorice Veće je donelo isti nalaz o krivici po tačkama optužnice.
Proglašeni su krivim za tačku 3 – protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode, počinjeno nad najmanje 385 ljudi; tačku 5 – surovo postupanje, u odnosu na najmanje 49 osoba; tačku 7 – mučenje, nad najmanje 303 osobe; i tačku 9 – ubistvo kao ratni zločin, u odnosu na najmanje 96 ljudi.
Istovremeno, sva četvorica oslobođena su optužbi za zločine protiv čovečnosti: progona, zatvaranja, drugih nehumanih dela, mučenja, ubistva i prisilnog nestanka – tačke 1, 2, 4, 6, 8 i 10. Veće ih je oslobodilo i u vezi sa pojedinim incidentima koji su bili obuhvaćeni optužbama za ratne zločine, jer, kako navodi, nisu dokazani van razumne sumnje, bili su obuhvaćeni konkretnijom tačkom ili nisu bili u nadležnosti suda.
Zašto nema osude za zločine protiv čovečnosti
Jedan od pravno najvažnijih delova presude odnosi se upravo na ovu razliku.
Veće jeste utvrdilo da su pripadnici OVK od najmanje aprila 1998. do avgusta 1999. činili nasilje i zlostavljanje nad civilima širom Kosova i u pojedinim delovima severne Albanije, kao i da su ta dela činila napad koji je bio i sistematski i širokih razmera.
Ali Tužilaštvo, prema Veću, nije uspelo da dokaže van razumne sumnje da je taj napad bio usmeren na civilno stanovništvo kao takvo. Veće je zaključilo da su žrtve uglavnom – a neke isključivo – birane na osnovu individualnih faktora, odnosno zato što su označavane kao protivnici, a ne zbog njihove pripadnosti određenoj ciljanoj civilnoj populaciji. Zato nije dokazan neophodni kontekstualni element za zločine protiv čovečnosti, pa je svih šest tačaka iz te kategorije otpalo.
Oružani sukob do 20. juna 1999.
Drugačiji je nalaz za ratne zločine.
Veće je utvrdilo da je od najmanje kraja marta 1998. do približno 20. juna 1999. postojao nemeđunarodni oružani sukob između OVK i snaga SRJ, odnosno srpskih snaga, kao i da se međunarodno humanitarno pravo vezano za taj sukob primenjivalo i na pojedine lokacije u severnoj Albaniji pod kontrolom OVK.
Sudije su utvrdile i da su žrtve bile zaštićena lica jer nisu aktivno učestvovale u neprijateljstvima, kao i da su sva četvorica optuženih znala za okolnosti koje potvrđuju postojanje sukoba, vezu dela sa njim i zaštićeni status žrtava.
Incidenti koji su počeli posle 20. juna 1999., međutim, nisu mogli biti kvalifikovani kao ratni zločini, jer je Veće utvrdilo da je tada nemeđunarodni oružani sukob bio završen.
Najmanje 385 ljudi proizvoljno zatvoreno
Za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i pritvaranje, Veće je utvrdilo da su pripadnici OVK od aprila 1998. do 20. juna 1999. proizvoljno lišili slobode najmanje 385 osoba, u objektima pod kontrolom OVK u 14 opština na Kosovu i na lokacijama u dve oblasti severne Albanije.
Ljude su hapsili pripadnici OVK, uključujući vojnu policiju, često u njihovim kućama ili na putevima. Prilikom hapšenja deo njih je prebijan, vređan, vezivan, stavljani su im povezi preko očiju i oduzimane lične stvari. Kao razlog su navođene tvrdnje da su „srpski kolaboracionisti“, „špijuni“ ili „izdajnici“.
Sud, međutim, navodi da nema verodostojnih dokaza da su pritvoreni zaista bili ono za šta su optuživani. Među njima su bili nastavnici, zemljoradnici, šumari, radnici, ali i žene i deca. Veće je utvrdilo da im nisu omogućene osnovne garancije zakonitog postupka – uglavnom nisu obaveštavani o razlozima pritvaranja, nisu izvođeni pred nadležni organ i nisu mogli da ospore zakonitost lišavanja slobode.
348 žrtava surovog postupanja, 303 mučenja
Veće je utvrdilo da je 348 ljudi bilo izloženo surovom postupanju, a od njih je najmanje 303 mučeno.
U sažetku se opisuju nehumani uslovi zatočenja: ljudi su držani u bivšim školama, štalama i podrumima, u prepunim prostorijama, bez odgovarajućih mesta za spavanje, hrane, vode, zdravstvene zaštite ili pristupa toaletu. Neki su spavali na betonu, u blatu ili među ljudskim i životinjskim izmetom.
Veće dalje opisuje premlaćivanja kundacima, palicama, drvenim motkama, drškama sekira, metalnim šipkama i električnim kablovima; zatvorenici su vešani naglavačke i premlaćivani, neki su primoravani da tuku jedni druge, a pojedini su od posledica premlaćivanja umrli.
U jednom slučaju, navodi se u sažetku, zatvorenik je tokom premlaćivanja molio da ga ubiju metkom, na šta mu je jedan od vojnika odgovorio da za njega „nema metka“ i da će mu „uzimati život malo-pomalo“. Veće je utvrdilo i psihološko zlostavljanje: zatvorenici su primoravani da gledaju premlaćivanje drugih, slušaju njihove krike, sahranjuju tela drugih zatočenika ili su bili izloženi simuliranim pogubljenjima.
Za najmanje 303 osobe Veće je utvrdilo namerno nanošenje teških fizičkih ili psihičkih bolova radi pribavljanja informacija ili priznanja, kažnjavanja, zastrašivanja, prinude ili diskriminacije. Za tih 303 žrtve optužba za surovo postupanje bila je obuhvaćena težom optužbom za mučenje. Posebna krivica za surovo postupanje ostala je za najmanje 49 osoba – 45 koje nisu bile i žrtve mučenja i još četiri kod kojih su se dela dogodila u različitim pritvorskim objektima.
Najmanje 96 ubijenih
Za ubistvo kao ratni zločin Veće je utvrdilo da su pripadnici OVK između aprila 1998. i 20. juna 1999, u 12 opština na Kosovu i na jednoj lokaciji u severnoj Albaniji, namernim činjenjem ili nečinjenjem izazvali smrt najmanje 96 osoba koje nisu aktivno učestvovale u neprijateljstvima.
Neke žrtve ubijene su vatrenim oružjem, druge su umrle od posledica teškog premlaćivanja. Tela pojedinih pronađena su sa povredama koje su, prema Veću, predstavljale dodatno ponižavanje njihovog dostojanstva, dok tela nekih nikada nisu pronađena.
Nezavisnost nije proglašena kriminalnim ciljem – već sredstva korišćena protiv „protivnika“
Poseban deo sažetka odnosi se na zajednički zločinački cilj.
Veće je utvrdilo da su četvorica optuženih i drugi pripadnici rukovodstva OVK težili dvema stvarima – nezavisnosti Kosova i uspostavljanju političke i institucionalne kontrole nad teritorijom za koju su očekivali da postane nezavisno Kosovo. Sud nije smatrao potrebnim da utvrđuje da li su ti ciljevi sami po sebi kriminalni ili protivpravni.
Ono što je, prema Veću, bilo kriminalno jesu sredstva.
Sudije su zaključile da je deo strategije bio targetiranje, „eliminisanje ili neutralisanje“ ljudi koji su smatrani preprekom ciljevima rukovodstva OVK. To je uključivalo ubistva, hapšenja i pritvaranja bez redovnog postupka, fizičko i psihičko zlostavljanje, zastrašivanje i takozvani „specijalni rat“.
„Specijalni rat“, prema presudi, podrazumevao je širenje narativa kojim su određene osobe označavane kao saradnici srpskih odnosno jugoslovenskih vlasti ili kao prepreka borbi OVK, čime se nasilje nad njima legitimisalo i podsticalo.
Među targetiranim su bili pripadnici ili ljudi povezani sa drugim političkim i vojnim strukturama, posebno LDK i FARK-om; oni za koje se tvrdilo da imaju veze sa srpskim odnosno jugoslovenskim vlastima; kao i pripadnici etničkih manjina, među njima Srbi i Romi.
Veće je zajednički zločinački cilj povezalo i sa uspostavljanjem pritvorskih objekata, ulogom vojne policije i obaveštajnih struktura, listama navodnih kolaboracionista, sličnim obrascem postupanja u pritvorskim centrima, kao i, kako se navodi, tolerisanjem i podsticanjem zločina i politikom nekažnjivosti.
U jednom od najoštrijih delova sažetka Veće navodi da nije cilj nezavisnosti učinio postupke optuženih kriminalnim, već sredstva kojima su ga nastojali ostvariti – „hapšenje, pritvaranje, zlostavljanje i sistematsko ubijanje“ ljudi koje su označili kao protivnike.
Veće odbacilo tezu da su zločini bili samo rezultat osveta ili delovanja pojedinaca
Veće je odbacilo argument odbrane da su zločini bili posledica krvne osvete, ličnih obračuna, samovoljnih bandi ili povratka civila.
Prema nalazu suda, radilo se o planu koji su optuženi i drugi osmislili i sprovodili lično i preko drugih. U sažetku se plan opisuje kroz tri elementa: uspostavljanje pritvorskih objekata na područjima pod kontrolom OVK, identifikovanje osoba smatranih protivnicima, a zatim njihovo hapšenje i pritvaranje i, „ako je potrebno“, ubistvo.
Veće kaže da je plan sprovođen „sistematski i nemilosrdno“ na teritoriji pod kontrolom OVK tokom sukoba i da nijedan od četvorice nije pokušao da ga zaustavi, spreči ili ublaži njegove posledice.
Šta je Veće utvrdilo pojedinačno za Tačija
Za Hašima Tačija sudije su zaključile da je dao značajan doprinos zajedničkom zločinačkom cilju i da je, kao član Glavnog štaba i šef Političke direkcije, bio ključan u njegovom formulisanju i sprovođenju.
Prema Veću, Politička direkcija imala je gotovo isključivu nadležnost nad političkim odlukama OVK, uključujući politiku prema navodnim „kolaboracionistima“, uspostavljanje struktura i korišćenje „specijalnog rata“. Tači je sa ostalim optuženima postavljao lojalne ljude na ključna mesta.
Veće mu pripisuje i lično učešće u hapšenju, pritvaranju i ispitivanju 13 parlamentaraca, kao i u hapšenju, pritvaranju, prebacivanju i ubistvu Behajdina Aljaćija (Behajdin Allaqi).
Prema sažetku, Aljaći je 11. juna 1998. ili približno tada otišao u štab OVK u Drenovcu, gde su ubrzo stigli Tači i Veselji. Veće navodi da su ga njih dvojica odveli sa lisicama, nakon čega više nikada nije viđen, i zaključuje da je ubijen. U kasnijem saopštenju Glavnog štaba navedeno je da je poginuo kao „mučenik u borbi“, što Veće označava kao prikrivanje onoga što mu se dogodilo. Sud navodi i da su Tači, Veselji i Azem Sulja posle rata pokušali da obećanjima i mitom odvrate porodicu od traganja za istinom i pravdom.
Sudije su zaključile i da je Tači znao za veliki broj zločina prema protivnicima, ali da nije preduzimao mere da ih spreči, istraži ili kazni, već je, prema Veću, učestvovao u njima i podsticao ih, širio ili pomagao širenje lažnih informacija o pritvorenicima i žrtvama i doprinosio politici nekažnjivosti.
Veselji i obaveštajna struktura
Za Kadrija Veseljija Veće je utvrdilo da je kao šef Direkcije za obaveštajne poslove imao jednu od ključnih uloga. Zadaci ove strukture uključivali su identifikovanje, prikupljanje informacija, praćenje i „neutralisanje“ osoba za koje se sumnjalo da su kolaboracionisti.
Zbog toga je obaveštajna direkcija, prema Veću, bila jedno od glavnih sredstava sprovođenja zajedničkog zločinačkog cilja.
Veselji je, prema nalazu sudija, lično učestvovao u „specijalnom ratu“, u identifikovanju i targetiranju protivnika, kao i u hapšenju, pritvaranju, prebacivanju i ubistvu Behajdina Aljaćija.
Veće je zaključilo da je znao za protivzakonita hapšenja, zlostavljanja i ubistva, ali da nije intervenisao, već je nastavio da vodi strukturu koja je imala najveću odgovornost za targetiranje i pritvaranje protivnika, a u nekim slučajevima i za njihova ubistva.
Seljimi imao manje formalnih ovlašćenja, ali značajan doprinos
Za Redžepa Seljimija Veće je izričito konstatovalo da je imao manje formalnih ovlašćenja nad ostalim pripadnicima OVK nego druga trojica optuženih.
Ipak, kao član Glavnog štaba, nekadašnji šef Operativne direkcije i generalni inspektor, imao je ključnu ulogu u formiranju operativnih zona i jedinica OVK, redovno ih obilazio i primao izveštaje o „sumnjivim licima“ i „kolaboracionistima“.
Veće je zaključilo da je znao da se takvi ljudi targetiraju u skladu sa zajedničkim ciljem.
Sudije su utvrdile da je Seljimi učestvovao u hapšenju i zatvaranju 13 parlamentaraca, da je bio prisutan na više mesta zločina, da nije reagovao na izveštaje o zločinima i da je omogućavao napredovanje ljudi umešanih u njih umesto njihovog kažnjavanja.
U jednom slučaju je, prema Veću, lično intervenisao da četiri pripadnika OVK, pritvorena zbog uspostavljanja nezakonitog pritvorskog centra, budu puštena i ostanu nekažnjena.
Krasnići: saopštenja, političke poruke i negiranje zločina
Za Jakupa Krasnićija Veće je utvrdilo da je kao član Glavnog štaba i Političke direkcije, portparol i zamenik komandanta bio jedan od ključnih aktera u formulisanju i sprovođenju politike targetiranja protivnika.
Preko saopštenja, političkih izjava, javnih govora i naređenja, prema nalazu sudija, podsticao je zločine nad ljudima označenim kao protivnici, uključujući i kroz „specijalni rat“.
Veće citira i poruke u kojima se navodni „kolaboracionisti“ upozoravaju da će biti ubijeni ukoliko „nastave pogrešnim putem“.
Sudije navode da je Krasnići znao za protivzakonita hapšenja, pritvaranja, zlostavljanja i ubistva, ali nije preduzimao delotvorne mere da ih spreči ili kazni. Umesto toga je, prema presudi, pokušavao da predstavi OVK kao organizaciju koja poštuje međunarodno humanitarno pravo, a navode o zločinima pred međunarodnim predstavnicima negirao ili umanjivao.
Sud naveo još sedmoricu – bez utvrđivanja njihove krivice
Sažetak sadrži i posebno važan nalaz o drugim pripadnicima OVK.
Pretresno veće navodi da su Ljahi Brahimaj, Fatmir Ljimaj, Sulejman Seljimi, Rustem Mustafa, Ljatif Gaši, Šukri Buja i Sabit Geci, prema njegovom nalazu, delili zajednički zločinački cilj i učestvovali u njegovom sprovođenju.
Međutim, Veće odmah naglašava da u odnosu na njih u ovom postupku nije donesen nalaz o krivici i da i dalje uživaju pretpostavku nevinosti.
Kako su odmerene kazne
Pri odmeravanju kazni Veće je razmatralo težinu i posledice zločina, prirodu i stepen učešća svakog optuženog, njihove lične okolnosti i druge otežavajuće i olakšavajuće faktore.
Sud je težinu i posledice zločina ocenio kao „izuzetno teške“. Posebno je ukazao na ranjivost dela žrtava: među pritvorenima su bile žene i deca, uključujući bebu staru između 12 i 14 meseci koja je sa majkom deset dana bila zatvorena u Mališevu, četrnaestogodišnjeg dečaka zatočenog u Lapaštici, kao i sedamdesetogodišnjaka koji je toliko pretučen da mu je lice bilo „unakaženo“ i prekriveno krvlju.
Tači
Kao otežavajuću okolnost Veće je kod Tačija uzelo zloupotrebu položaja i vlasti, odnosno korišćenje liderske pozicije i statusa za ostvarivanje zločinačkih aspekata zajedničkog cilja.
Kao ograničeno olakšavajuće uzeti su njegov doprinos uspostavljanju Specijalizovanih veća, ostavka na mesto predsednika i dobrovoljna predaja, saradnja i razgovori sa Tužilaštvom 2020, određena konstruktivna uloga u naporima UNMIK-a za uspostavljanje mira i porodične okolnosti.
Za pojedinačna dela dobio je 15 godina za proizvoljno hapšenje i pritvaranje, četiri za surovo postupanje, 20 za mučenje i 23 za ubistvo. Jedinstvena kazna iznosi 25 godina, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru.
Veselji
Kod Veseljija je kao otežavajuća okolnost takođe cenjena zloupotreba vlasti i liderskog položaja.
Kao olakšavajuće okolnosti Veće je uzelo to što je oženjen i ima decu školskog uzrasta, uglavnom dobro ponašanje tokom procesa i dobrovoljnu predaju, pri čemu je većini tih faktora data samo ograničena težina.
Pojedinačne kazne su deset godina za proizvoljno hapšenje i pritvaranje, tri za surovo postupanje, 13 za mučenje i 16 za ubistvo. Jedinstvena kazna je 18 godina zatvora, uz uračunavanje pritvora.
Seljimi
Za Seljimija je otežavajuća okolnost bila to što, imajući vlast, saznanja i mogućnost da interveniše, nije sprečio niti kaznio kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Među olakšavajućim okolnostima navedene su porodične prilike, saradnja sa Tužilaštvom i razgovori 2019. i 2020. u kojima je, prema Veću, uglavnom davao iskrene odgovore, dobrovoljna predaja i saradnja prilikom pretresa njegove kuće.
Pojedinačne kazne iznose šest godina za proizvoljno hapšenje i pritvaranje, dve za surovo postupanje, osam za mučenje i 11 za ubistvo. Jedinstvena kazna je 13 godina, uz uračunavanje pritvora.
Krasnići
I kod Krasnićija je Veće kao otežavajuću okolnost navelo zloupotrebu položaja, liderske uloge, vlasti i statusa.
Kao olakšavajuće okolnosti uzeti su njegova životna dob, porodične prilike i, po sopstvenoj inicijativi Veća, činjenica da se tokom procesa uglavnom dobro ponašao.
Za svako od četiri dela dobio je iste pojedinačne kazne kao Tači – 15, četiri, 20 i 23 godine – a jedinstvena kazna iznosi 25 godina zatvora, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru.
Naknada štete žrtvama tek sledi
Sažetak se završava napomenom da pitanje reparacija odnosno naknade štete žrtvama još nije rešeno. Pretresno veće navodi da razmatra podneske stranaka i Zastupnika žrtava i da će uskoro izdati nalog kojim će utvrditi dalji kalendar za taj deo postupka.
Dakle, jedna od najvažnijih nijansi današnje presude jeste sledeća: sud nije utvrdio krivicu četvorice za zločine protiv čovečnosti, ali jeste utvrdio njihovu individualnu krivičnu odgovornost kroz značajan doprinos zajedničkom zločinačkom poduhvatu za četiri ratna zločina – proizvoljno hapšenje i pritvaranje, surovo postupanje, mučenje i ubistvo.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
