Samo strpljenje Srbiju spašava

U vašoj zadnjoj besedi, moj uvaženi kolega, vi govorite o strpljenju koje ste kao vrlinu usavršili tokom rada sa Vašim studentima. Ja sam, nažalost, moje strpljenje usavršio u srpskim zatvorima, uz robijaše, raznorazne kriminalce, razne vrste sa kojima su nas zatvorili zajedno, uslovno rečeno, Vaša država i njeni vladari.

Šta je, tu je. Mislim da smo mi dosta strpljivo saslušali jedan drugog do sada iako, iskreno rečeno, mislim da ste prećutali većinu mojih argumenata ili ste uglavnom “zamenili teze” kao na primer u zadnjoj kolumni kad ja pričam o napadima NATO avijacije nad srpskim vojnim ciljevima, sa ciljem da se zaustavi etničko čišćenje Kosova koju je vršila srpska vojska, policija, i raznorazne bande obučene u srpske uniforme. Vi opravdanost tih napada sporite činjenicama da su u tom napadu stradali i civilni ciljevi i srpski civili.

Naravno da ne mislim da je dobro kad stradaju civili, sa ove ili one strane, ali ja mislim da odgovornost za to snosi fašistička mašinerija gospodina Miloševića koji je vojne strukture i tehniku krio iza civilnih objekata i civila uopšte, sa ciljem da onemogući bilo kakvu reakciju sveta na genocid koji se vršio pred njihovim očima. On je mislio, po nekoj čudnoj logici, da ima pravo da udari na civile, samo što nisu Srbi, da ih protera kolektivno iz svojih kuća, a da koristi istu taktiku koju su koristili i u Bosni i Hercegovini, samo ovde nisu imali NATO vojnike da vežu za bandere.

Kad pričamo o zameni teza, tako ja Vas pitam o jednom suđenju u Nišu, gde 16 godina posle rata, jedan civilni sud sudi u odsustvu nekolicini vojnika OVK, što su napali i ubili nekoliko srpskih vojnika. Sad  možda vi mislite da je trebalo da vojnici OVK dočekaju cvećem srpske policajce i vojnike ili paravojsku, ali vidite, oni nisu mislili, niti uradili tako nešto. Oni su radili ono što obično rade vojnici u ratu.

Sad, ja se u mojoj suštini slažem da je svaki rat loš. Da je svako ubijanje loša stvar. Da bi bilo bolje da nema rata. Da bi bilo bolje da nema ni velikih ni malih okupatora na planeti. Ali realnost, nažalost, nije takva. Pozvao bih Vas da pročitate izjavu Nataše Kandić iz Beograda o ovom slučaju, ali se bojim da ćete me „matirati“ izjavom da je ona izdajica ili strani plaćenik, pa Vas neću pozvati da je pročitate, ali ću Vas samo informisati o tome. Inače, ja sam sa tim „neprijateljskim Fondom za humanitarno pravo“ sarađivao pre rata kad sam, kao aktivista odbora za ljudska prava,  izveštavao svet o zločinima srpske policije, o čemu je i FHP  veoma korektno izveštavao, takođe.

Ja ne mogu da shvatim kojom se logikom mogu uporediti dva suđenja u kojima su žrtve, sa jedne strane, vojnici koji su poginuli u borbama, a u drugom slučaju su to nedužni  civili.

Ja sam Vam rekao da bih mogao prihvatiti Vašu sumnju kad bi se radilo o bilo kom kosovskom sudu, kao što sumnjam u nepristrasnost nekog suda u Srbiji koji bi da sudi Albancima.

Ali sa našim dosadašnjim iskustvom sa međunarodnim sudovima, bar evropskim, za razliku od balkanskih, mogu reći da je njima puno lakše pustiti krivca ako nemaju dokaza,  nego osuditi krivog bez dokaza. Verujem da ćete se i Vi složiti da nije u redu da se politika umeša u rad jednog suda, kao što to radi srpska politika.

Ja bih da se malo vratim na suštinu našeg dijaloga, to jest na njegovu svrhu. Ja mislim da je na nama da porazgovaramo o temama koja države ne mogu, neće ili ne smeju otvarati, jer političari se vode svojim ličnim ili grupnim interesima i oni paze da ne naljute svoje birače ili pak mentore. Intelektualci to mogu jer, po mom mišljenju, oni treba da se vode samo opštim principima humanizma i slobode.

Vodeći se tim načelima, umesto da radim kao što rade (uglavnom srpski) političari na Balkanu, da manjine koriste kao petu kolonu u večnoj borbi za teritorije i prevlast, ja uvek ohrabrujem kad imam priliku da se Albanci u Preševskoj dolini uklope u društveni i politički život Srbije i da se izbore za svoja prava unutar sistema, ali i da preuzimaju i svoje obaveze.

Šta više, ja hrabrim i Albance u Makedoniji, iako čine između 30-40% stanovništva, i uprkos agresivnosti mladog makedonskog nacionalizma, da oni treba da grade nove odnose sa Makedoncima,  i da rešenje treba da traže u okviru Makedonije i da budu most saradnje između Makedonije, Albanije, i Kosova. Ne vredi ratovati za granice koje više neće postojati u skorijoj budućnosti, ali se vredi  boriti za slobodu i demokratiju i svoja prava, ma gde živeo.

Jednostavno, ja rešenje nacionalnog pitanja na Balkanu vidim u evropskim integracijama, u Evropi bez granica, u kojoj su ljudska prava i sloboda zagarantovane, a demokratija je stvarno funkcionalna i na slobodnoj volji građana zasnovana.

Takođe, ja mislim da jedan srpski intelektualac može da učini najveću uslugu Srbima na Kosovu da ih savetuje da se uključe u društveni i politički život nove države, te da se angažuju za njihovu političku i kulturnu emancipaciju u novim uslovima. Naravno, Srbi na Kosovu ne treba da prihvate ništa manje nego što Albanci imaju u Preševskoj dolini.

Uvaženi kolega, iskoristiću Vaše strpljenje pa ću reći još koju o našem dijalogu. Ovo nije nauka. Ovo je argumentovanje. Vas će čitalac, uprkos osećanju pripadnosti, opet vrednovati Vaše i moje argumente. To što ste vi strpljivi, služi Vam na čast. Takođe i meni. Drugi bi ratovali samo zbog toga što jedni druge ne mogu naterati da prihvate njihove argumente. Srećom, više nismo u takvoj situaciji kad je bilo koji Srbin koji je javno rekao nešto, uvek imao pravo, jer su se iza njih stajali država i sudovi koji su sudili Albance na dugogodišnje zatvorske kazne samo zbog svojih ubeđenja koja su odudarala od zvaničnih. Srbi su pre rata na Kosovu, iako civili, ipak bili država. Sad su samo ravnopravni građani i državljani jedne države koja je definisana kao „država svojih državljana“. Znači, nije ni albanska, ni srpska, ali pripada svima koji ovde žive. Zato treba da gradimo nove odnose unutar zemlje, ali i nove odnose između Kosova i Srbije. Zato, Vaše strpljenje, uprkos tome što Vaše argumente ne uvažavam uvek,  može služiti i njima za primer.

Zapravo, narodna izreka kaže da onaj koji je strpljiviji – pobeđuje. Kao što je za Albance strpljenje bilo spas, ja mislim da će to biti i za Srbe. Slogan „Samo sloga Srbina spasava“ mislim da treba menjati sa modernijim i efektivnijim sloganom, koji sam naveo u naslovu ove moje kolumne – „Samo strpljenje Srbiju spasava“.

A što se nauke tiče, mogli bi malo i o tome popričati. „Postoji bog“, kaže pop, ili hodža, ili bilo koji drugi sveštenik. Ovaj drugi koji ne veruje mu odgovara da Bog ne postoji. Dalje debata se kreće u začaranom krugu. Jedan to naziva veronaukom, a drugi samo naukom, jer on tako misli. Bilo je neko vreme kad su ljude spaljivali što ne veruju. Danas ima onih koji ljude ubijaju samo što se drugačije mole Bogu, za koga i oni tvrde da je jedan jedini.

Ima i onih koji tvrde da je i srbovanje nauka. Sad da li je srbovanje nauka? Da li je Ustav Republike Srbije nauka? Da li je “Memorandum…” nauka ?  Bojim se da se tu nećemo složiti.

Tako, Vi pričate o nauci, a ja Vam pričam o odnosima koje moramo iznova graditi. Vi mi pričate o pravu, a ja o pravdi. Vi mi pričate o autonomiji, a ja vam pričam o slobodi. Tako neko ko sve to bude pročitao ako se po automatizmu, zbog osećanja pripadnosti, ne bude priklonio jednom ili drugom, verovatno će moći upoznati i vrednovati argumente, Vaše i moje. 

Strpljenje je stvarno vrlina, ali ako uz nju ide i dobra namera i dobra volja, onda će ovaj naš dijalog stvarno služiti nečemu i građanima Kosova.

Moje sledeće pitanje ću stvarno da „izvrnem“ : Da li se mogu uporediti suđenje u Nišu, sa suđenjima g. Ivanoviću i g. Ljuštakuu?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.