Hronična “bolest” ovog regiona je politička nestabilnost, i ona je, naizgled, neizlečiva. Kao i svaka ozbiljna boljka, uništava “organizam” ovdašnjih društava ali, što je očigledno, niko ne pokušava da je leči. Naprotiv, bolest se planski širi, a društva su navikla da žive sa njom.
Agonija u kojoj se guši čitav region se ne leči u Briselu, Hagu, Vašingtonu, Moskvi… Nju jedino može da izleče realna i stabilna pravosuđa. Pravi lekari su – tužioci i sudovi koji rade po zakonu i bez političkih uticaja. Utopija? Možda i ne!
Da pravosuđe obavlja svoj posao kako valja, sve bi bilo drugačije, a posebno famozna politička nestabilnost.
Epidemija koronavirusa je uticala na to da i ova 2020. godina bude još jedna u nizu koju su “pojeli skakavci”. Godina promašaja, propuštenih prilika… Godina novih apsurda, u celom svetu, ali i kod nas. Štabovi za borbu protiv širenja korona virusa su se saplitali između neznanja i političkih zadataka. Iz dana u dan su lutali između struke i politike, uz maksimalnu medijsku promociju.
Rezultat je gubitak poverenja u „struku“. Građani su se pogubili u pokušajima da sistematizuju kontradiktorne informacije. I sada smo opet na početku, plutajući između „kineskog“, „švedskog“… „britanskog“ i „našeg“ modela borbe protiv korona virusa.
Slušamo optužbe da se „virus širio na promotivnim skupovima vladajuće stranke“, na koje se odgovara – da se „virus, najviše, proširio na protestima opozicije“… Sam stručni tim, neusklađen u izjavama, kompromituje struku i banalizuje opasnost… Ljudi se pitaju, zašto je uvođen policijski sat, ako su sada, dok besni epidemija, dovoljne maske? Čemu jurnjava za respiratorima, ako „struka“ sada tvrdi da mali broj onih na respiratoru uspe da se izleči? Zašto su kontradiktorne informacije o broju stradalih i broju zaraženih? Kao da je borba protiv korone prepuštena medijima. To je uvreda za stotine medicinskih radnika koji se bore za svakog obolelog, rizikujući svoje zdravlje.
Između dva „kruga“ epidemije Beograd je bio poprište žestokih sukoba policije i demonstranata. Brutalna primena sile, teorije zavere da su demonstracije predvodili oni koji su ih razbijali, o ubačenim navijačkim i parapolicijskim grupama koji su hapsili učesnike protesta… Bilans – polupane glave, stotine uhapšenih, više nikome nije važan… Rezultat – niko više ne spominje izbore, njihove rezultate… Sve se pogubilo u oblacima suzavca i sakrilo iza „dimne zavese“ epidemije korona virusa.
Sa druge strane, veliki broj medija pokazuje više interesovanja za to koje zemlje „ne dozvoljavaju građanima Srbije ulaz“, nego za mere za suzbijanje epidemije. Kao da se ovdašnja društva sistematski stavljaju u poseban režim života. „Apsurdistan“ na respiratoru – kao pokušaj da se sakriju svi problemi.
„Nerešiv problem zahteva samo malo više vremena“. Ova istočnjačka mudrost u društvima gde policija čuva kupljene diplome, falsifikovane doktorate, plantaže marihuane, pljačkaše penzije, majstore za prikupljanje provizije, ponoćne odrede fantomki… ne vredi ništa. U ovoj regiji sve rešava spin, obmana, metoda odvlačenja pažnje sa suštine… Nekako smo navikli da živimo u toj atmosferi.
Ništa lakše od pobede u “svojim“ medijima… dok su “tvoji”… iako znaš da već sutra mogu, radi pročišćenja da ti, upravo ti mediji, zagorčaju život isto onako kako su zagorčavali život drugima…
Ne govorim o moralu u tim medijima, jer ga nema. Sve sme da se prekine, samo ne proces opšte otimačine i rasprodaje.
Istovremeno je „nastavljen“ dugo očekivani „dijalog Beograda i Prištine“. Tim sa Kosova u taj proces uvodi nove igrače, jer je „trener“ na službenom putu u Hagu. Da li se bliži kraj igre ili idemo u novu rundu iscrpljivanja? Rekao bih, sudeći po izjavama aktera, da je u pitanju ovo drugo.
Opet se javno saopštavaju različiti stavovi o toku razgovora, o temama, o modelu razgovora… Već viđeno, mnogo puta. Opet i evropski medijatori dijaloga sa više žara saopštavaju kako su „preuzeli kormilo razgovora od Vašingtona“ i kako je budućnost ovog problema u evropskim rukama. Na žalost, i ova godina je izgubljena za bilo kakav ozbiljan korak u razgovorima, za bilo kakav pomak koji bi poboljšao život ljudi.
Kosovska vlada, sa tesnom i nestabilnom većinom u parlamentu, sigurno ne može da garantuje bilo kakvu implementaciju eventualnih dogovora. Srpska strana, bez formiranog parlamenta i vlade, takođe.
Sve mi se čini da ćemo na ozbiljne razgovore moći da računamo tek sledeće godine, kada prođu američki predsednički izbori, kada prođe opasnost od korone, kada se političke scene stabilizuju… Do tada ćemo biti svedoci improvizacija evropskih centara moći koji nastoje da pokažu kako i u ovim teškim vremenima ( epidemija, opšta ekonomska kriza, nestabilnost…) oni , ipak, brinu o balkanskom problemu broj 1, Kosovu.
Lokalni lideri će brinuti o sopstvenom rejtingu. Hašim Tači će pokušavati da reši svoju hašku optužnicu. Avdulah Hoti će pokušavati da očuva na okupu krhku vladu, koja i dalje najviše zavisi od Hašima Tačija i Aleksandra Vučića (jer Srpska lista može u svakom trenutku, ako zatreba, da obori vladu). Nije bolja situacija ni u okruženju. Crnogorska politička scena je uzavrela sukobom između vlasti i Crkve, koji će se, možda, okončati na izborima. Ako vlast proceni da ima prednost. U Albaniji – latentna nestabilnost.
Severna Makedonija tek sumira rezultate izbora i ko zna u šta se sve to može pretvoriti. U čitavom regionu jesen preti da donese talas protesta. Epidemija korona virusa je samo jedan od povoda. Glavni povod je ozbiljna „bolest“ društava – epidemija korupcije, beznađa, krize i apsurda. Baš kao u izmišljenoj državi – Apsurdistan.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
