„Neprihvatljivim“ je Skupština Kosova danas proglasila zaključak Specijalizovanih veća o postojanju zajedničkog kriminalnog cilja Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija. Sa 99 glasova za, bez ijednog protiv i uzdržanog, poslanici su usvojili Deklaraciju kojom izražavaju „duboku zabrinutost“ zbog prvostepene presude, traže zajedničku državnu pravnu, institucionalnu i diplomatsku strategiju i od samih Specijalizovanih veća zahtevaju da svoj mandat poštuju „u skladu sa voljom Skupštine“.
Dokument je usvojen 12 dana nakon presude kojom su četvorica nekadašnjih najviših predstavnika OVK proglašena krivim za četiri ratna zločina – protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode, surovo postupanje, mučenje i ubistvo – dok su oslobođeni svih šest tačaka za zločine protiv čovečnosti.
Današnje glasanje predstavlja do sada najviši institucionalni izraz protivljenja presudi na Kosovu. Usledilo je gotovo dve nedelje protesta i šire političke i društvene mobilizacije koja je obuhvatila centralne i lokalne institucije, političke partije, veteranske organizacije, studente i škole, deo akademske i civilne scene, javne ličnosti, sport, navijačke grupe, dijasporu, ali i značajan deo javnog i medijskog prostora.
„Neprihvatljiv“ nalaz Suda
Deklaracija ima sedam tačaka, a već u prve dve Skupština direktno izlazi naspram prvostepene presude.
„Skupština Republike Kosovo, kao predstavnička institucija građana i izraz njihove demokratske volje, izražava duboku zabrinutost zbog prvostepene presude protiv Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija“, navodi se u prvoj tački.
Druga je još direktnija:
„Smatra neprihvatljivim zaključak o postojanju zajedničkog kriminalnog cilja.“
U zvaničnom prevodu sažetka presude sam Sud koristi formulaciju „zajednički kažnjivi cilj“. Pretresno veće utvrdilo je da su sva četvorica značajno doprinela takvom cilju usmerenom protiv ljudi koje je OVK smatrala protivnicima svojih političkih i vojnih ciljeva.
Trećom tačkom Skupština prelazi sa osporavanja konkretnog nalaza na zahtev za angažovanje čitavog institucionalnog aparata.
„Traži od svih državnih institucija Republike Kosovo da preduzmu sve potrebne radnje za zaštitu istine i čistote oslobodilačkog rata naroda Kosova.“
Potom se poziva na izradu „zajedničke državne strategije“, u kojoj bi bile koordinisane „pravne, institucionalne i diplomatske aktivnosti za zaštitu i afirmaciju pune istorijske istine o pravednom ratu za slobodu i oslobođenje Kosova“.
Jedan zajednički kriminalni poduhvat naspram drugog
U četvrtoj tački Skupština zaključak Specijalizovanih veća o zajedničkom kriminalnom cilju bivšeg rukovodstva OVK stavlja naspram presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju protiv visokih zvaničnika SRJ i Srbije.
„Na Kosovu 1998–1999. godine postojanje zajedničkog kriminalnog poduhvata za proterivanje Albanaca sa Kosova već je utvrđeno presudama Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju protiv političkih, vojnih i policijskih rukovodilaca Jugoslavije i Srbije“, navodi se u Deklaraciji.
„On je sprovođen kroz strukture države koja je pod kontrolom imala vojsku, policiju i druga sredstva vlasti. To je istorijski i sudski kontekst koji mora ostati jasan svaki put kada se govori o ratu na Kosovu.“
Ovaj deo Deklaracije oslanja se na pravosnažne nalaze MKSJ-a. U predmetu Šainović i drugi utvrđen je udruženi zločinački poduhvat čiji je zajednički cilj bio očuvanje kontrole vlasti SRJ i Srbije nad Kosovom prisilnim raseljavanjem albanskog stanovništva. Vlastimir Đorđević takođe je pravosnažno osuđen za učešće u takvom poduhvatu.
„Poštujte mandat u skladu sa voljom Skupštine“
Peta tačka neposredno je usmerena na same Specijalizovane veća:
„Traži od Specijalizovanih veća da poštuju mandat u skladu sa voljom Skupštine Republike Kosovo.“
Deklaracija, međutim, ne precizira u čemu je konkretno Sud izašao iz mandata niti koju odredbu Ustava ili Zakona je time prekršio.
Mandat Specijalizovanih veća nije ustanovljen političkom deklaracijom, već članom 162 Ustava Kosova i Zakonom o Specijalizovanim većima iz 2015. Današnji dokument zato sam po sebi ne menja njihov mandat, kao što ne menja ni prvostepenu presudu.
Šesta tačka ponovo širi pitanje sa konkretne krivične odgovornosti na istorijski narativ.
Skupština se protivi „svakom pokušaju da se preokrene istorijska istina Kosova, dovede u pitanje njegov oslobodilački rat ili izjednači narod koji se borio za slobodu i opstanak sa režimom koji ga je tlačio“.
Poslednja, sedma tačka pokušava da u isti okvir stavi tri pitanja:
„Istina oslobodilačkog rata, pravda za žrtve i njihove porodice i pravo osuđenih na pravično suđenje pripadaju istoj Republici. Skupština će sve troje braniti bez kompromisa.“
U preambuli: „Srbija je izvršila genocid“
Još snažnije političke formulacije nalaze se u uvodnom delu dokumenta.
Navodi se da je borba OVK nastala u okolnostima „sistematske represije i genocidalnih zločina Srbije“, a zatim:
„Srbija je izvršila genocid i zločine protiv čovečnosti; sprovela brutalnu kampanju terora i etničkog čišćenja na Kosovu; masakrirala nevine civile, ubijala decu, žene i starije, koristila seksualno nasilje kao ratno oružje, nasilno proterivala stanovništvo i palila i uništavala čitava sela i gradove.“
Iako presude MKSJ-a za Kosovo jesu utvrdile deportacije, prisilna premeštanja, ubistva i progone kosovskih Albanaca, kao i odgovornost visokih političkih, vojnih i policijskih zvaničnika SRJ i Srbije za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, u tim kosovskim predmetima, međutim, nije izrečena presuda za genocid.
Šta je zapravo presudio Sud
Upravo nalaz koji je Skupština danas proglasila „neprihvatljivim“ – zajednički kažnjivi cilj – jedno je od centralnih mesta prvostepene presude.
Pretresno veće utvrdilo je da su Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići značajno doprineli zajedničkom cilju targetiranja ljudi koji su smatrani protivnicima političkih i vojnih ciljeva OVK.
Među njima su bili kosovski Albanci povezani sa drugim političkim i vojnim strukturama, poput LDK-a i FARK-a, osobe za koje se tvrdilo da sarađuju sa vlastima SRJ ili Srbije, kao i pripadnici manjinskih zajednica, uključujući Srbe i Rome.
Targetiranje je, prema presudi, uključivalo ubistva, hapšenja i pritvaranja bez redovnog postupka, fizičko i psihičko zlostavljanje, zastrašivanje i druge oblike nasilja.
Sud je istovremeno naveo da, osim u malom broju slučajeva, nije pronašao dokaze da su žrtve bile uključene u kriminalne aktivnosti, aktivno učestvovale u neprijateljstvima ili predstavljale legitimnu bezbednosnu pretnju OVK. „Ogromna većina“ bili su nevini civili, naveo je Panel.
Ali Veće nije proglasilo nezavisnost Kosova kriminalnim ciljem.
Naprotiv, predsedavajući sudija Čarls Smit je tokom izricanja presude izričito naglasio da se suđenje nije ticalo legitimiteta OVK niti njenog cilja da Kosovo postane nezavisno.
Sud se, rekao je, bavio time da li su pojedini pripadnici OVK koristili kriminalna sredstva u ostvarivanju tih ciljeva i da li su četvorica optuženih za njih individualno krivično odgovorna.
Specijalizovano tužilaštvo je istu razliku ponovilo nakon presude: „nije gonilo OVK niti rat za nezavisnost Kosova“, već pojedince zbog njihovog ponašanja.
385 pritvorenih, 303 mučena, 96 ubijenih
Pretresno veće je utvrdilo krivičnu odgovornost četvorice za proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode najmanje 385 osoba, surovo postupanje prema 49, mučenje 303 i ubistvo najmanje 96 ljudi.
Tači i Krasnići osuđeni su na po 25 godina zatvora, Veselji na 18, a Seljimi na 13.
Istovremeno, sva četvorica oslobođena su svih šest tačaka optužnice za zločine protiv čovečnosti, jer Tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da je postojao rasprostranjen ili sistematski napad usmeren protiv civilnog stanovništva. Oslobođeni su i u vezi sa jednim brojem konkretnih incidenata ratnih zločina.
Presuda četvorici nije ukupan bilans zločina na Kosovu tokom i nakon rata
Važna je i vremenska granica osuđujućih nalaza.
Iako je optužnica obuhvatala događaje sve do septembra 1999. godine, Specijalizovano tužilaštvo je nakon presude preciziralo da su ratni zločini za koje su četvorica proglašena krivim počinjeni između aprila 1998. i 20. juna 1999. godine.
To znači da ova presuda nije dala odgovor na veliki deo nasilja, otmica, nestanaka i ubistava nakon povlačenja srpskih snaga sa Kosova – period koji je posebno značajan za srpsku i druge nealbanske zajednice.
Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Jasmina Lazović upravo je nakon presude ukazala na ovo otvoreno pitanje, navodeći da je za srpsku zajednicu period posle juna 1999. posebno važan i da tek treba rasvetliti šta se tada dogodilo.
Deklaracija nije žalba – pravni put tek sledi
Današnja Deklaracija nema dejstvo pravnog leka protiv presude. Presuda od 16. septembra je prvostepena i nije pravosnažna.
Pravilnik Specijalizovanih veća predviđa da osuđeni, ali i Specijalizovano tužilaštvo, mogu da je ospore pred posebnim Žalbenim većem.
Strana koja želi da ospori osuđujuću presudu mora da najavi žalbu u roku od 30 dana od pisane presude o kazni. Nakon toga, žalilac po pravilu ima 60 dana za podnošenje žalbenog podneska sa pravnim i činjeničnim osnovama; ako se žalba odnosi samo na kaznu, rok je 30 dana.
Žalbeno veće može da potvrdi, preinači ili ukine prvostepenu odluku, a u određenim okolnostima i da pitanje vrati Pretresnom veću.
Osporavanje Suda mnogo starije od ove presude
Današnjih 99 glasova i dvanaestodnevna mobilizacija nisu početak osporavanja Specijalizovanih veća.
Otpor njihovom osnivanju prati Sud praktično od njegovog nastanka.
Prvi pokušaj usvajanja ustavnih promena 2015. nije dobio potrebnu većinu. Međunarodni partneri Kosova snažno su insistirali da mehanizam ipak bude uspostavljen, dok se u Prištini upozoravalo da bi, ukoliko Kosovo to samo ne učini, pitanje moglo biti prebačeno na međunarodni nivo.
Ustavni amandman kojim je otvoren put za formiranje Veća na kraju je 3. avgusta 2015. usvojen sa 82 glasa za, pet protiv i jednim uzdržanim. Istog dana usvojen je i Zakon o Specijalizovanim većima. Među onima koji su za njih tada glasali bili su i pojedini političari koji ih danas najoštrije osporavaju.
Protivnici Suda i tada su ga opisivali kao nametnut i usmeren protiv OVK, a ratni veterani su poslanike koji bi glasali za njegovo osnivanje nazivali „izdajnicima naroda“.
Samo dve godine kasnije, krajem 2017, 43 poslanika pokrenula su inicijativu za ukidanje Zakona. Inicijativu su podržavali tadašnji najviši kosovski zvaničnici Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Kadri Veselji, dok su SAD i evropske države upozoravale na ozbiljne posledice takvog poteza. Pokušaj je na kraju propao.
Marti demonizovan, Vilijamson nestaje
Jedna od najupornijih linija osporavanja Specijalizovanih veća na Kosovu godinama je usmerena na sam početak procesa koji je doveo do njihovog osnivanja – izveštaj Dika Martija.
U političkom, veteranskom i značajnom delu javnog diskursa taj dokument se iznova opisuje kao „lažan“, „fabrikovan“, „klevetnički“ i kao konstrukcija zasnovana na nedokazanoj priči o „Žutoj kući“ i trgovini organima. Posle presude Tačiju i ostalima taj narativ je dodatno pojačan: pošto trgovina organima nije završila među tačkama optužnice, to se koristi kao argument da je kompromitovan i sam temelj na kojem su Specijalizovana veća nastala.
Takvo svođenje, međutim, preskače dva važna podatka.
Prvo, Martijev izveštaj nije bio samo izveštaj o trgovini organima. Dokument Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 2011. govorio je i o tajnim mestima zatočenja pod kontrolom OVK, nečovečnom i ponižavajućem postupanju, nestancima i ubistvima Srba i kosovskih Albanaca, dok je trgovinu organima naveo kao posebno težak deo navoda koji je zahtevao dalju krivičnu istragu. Na osnovu tog izveštaja PACE je usvojio Rezoluciju 1782 i zatražio međunarodnu istragu.
Drugo, između Martija i Suda nije stajala praznina.
EU je upravo radi provere njegovih navoda 2011. formirala Specijalni istražni tim – SITF. Njime je do 2014. rukovodio američki tužilac i bivši ambasador za pitanja ratnih zločina Klint Vilijamson. Upravo njegova višegodišnja krivična istraga predstavlja ključnu kariku koja u sadašnjoj debati sve češće nestaje.
Vilijamson nije dostigao dokazni prag potreban za podizanje optužnica za trgovinu organima. Ali ni tada nije zaključio da je čitav Martijev izveštaj izmišljen ili opovrgnut. Saopštio je da postoje „uverljive indicije“ da se vađenje organa moglo dogoditi u veoma ograničenom broju slučajeva, ali da tada nije bilo dovoljno dokaza za optužnicu.
Istovremeno, SITF je došao do dokaza protiv pojedinih bivših visokih zvaničnika OVK za druga teška krivična dela. Evropski parlament je 2015. te nalaze sažeo navodeći da je SITF pronašao „uverljive dokaze protiv određenih bivših visokih zvaničnika OVK“, ali ne protiv OVK kao celine. Upravo je potreba da se ti predmeti procesuiraju bila neposredna prethodnica uspostavljanju posebnog sudskog mehanizma.
Lanac koji je doveo do Specijalizovanih veća nije bio jednostavno: Marti – „Žuta kuća“ – Sud. Između njih je stajala višegodišnja krivična istraga: Martijev izveštaj – SITF – Vilijamsonovi nalazi – potreba za sudom pred kojim bi se prikupljeni dokazi procesuirali – ustavne promene i Zakon iz 2015.
To se videlo i u zahtevu 24 profesora, predstavnika civilnog društva i drugih javnih aktera upućenom Ombudsmanu prošle nedelje. U dokumentu od sedam stranica na izveštaj Parlamentarne skupštine Saveta Evrope poziva se osam puta, dok se Klint Vilijamson ne pominje nijednom. SITF se navodi samo jednom, u citiranju zakonskog okvira.
Tako se u sadašnjoj raspravi dobija svojevrstan obrnuti odnos: Martijev izveštaj je stalno prisutan, ali uglavnom kao predmet diskreditacije; Vilijamsonovi nalazi, koji su njegovim navodima dali krivično-istražni nastavak i neposredno prethodili formiranju Suda, gotovo nestaju iz priče.
Od politike i ulice do civilnog sektora, akademije, škola i sporta
Presuda od 16. septembra sada je dodatno proširila krug protivnika Veća.
Najpre je usledila gotovo jedinstvena politička osuda kazni i presude među vodećim kosovsko-albanskim partijama i institucijama. Protest „Ne u moje ime“ potom je prerastao u svakodnevna okupljanja u Prištini, a protestovalo se i u najmanje 14 drugih opština. Lokalne skupštine počele su da usvajaju sopstvene deklaracije protiv presude.
U školama i na džamijama su postavljane zastave OVK, studenti su organizovali proteste, veteranske organizacije pozvale su na masovnu mobilizaciju, a PDK je pokrenuo postupak za izmenu zakona po kojem Veća rade.
U javnu debatu uključio se i vrh Akademije nauka i umetnosti Kosova, profesori i pravnici, uz kritike koncepcije Suda, njegove jurisdikcije i načina primene pojedinih oblika krivične odgovornosti.
Dve inicijative dela civilnog sektora u samo jednom danu otišle su različitim međunarodnim i domaćim adresama.
Jedna grupa zatražila je od Ombudsmana da ključne odredbe Zakona uputi Ustavnom sudu.
Druga – među čijim potpisnicima su organizacije koje se bave demokratijom, ljudskim pravima i civilnim društvom – obratila se Amnesty Internationalu tražeći da izmeni saopštenje o presudi i jasnije razdvoji žrtve konkretnog predmeta od ukupnog ratnog stradanja na Kosovu.
Protivljenje se istovremeno prelilo i u sport. Reprezentativci i članovi stručnog štaba pojavljivali su se sa porukama podrške, na utakmici Kosova i Republike Irske navijači su formirali „UÇK“, a Vedat Murići pokazao je majicu „Ne u moje ime“.
Juče su se ispred Vlade prvi put zajedno okupile brojne navijačke grupe, uz skandiranje „UÇK“, pirotehniku i transparent „OVK se poštuje kada se Albanci ujedine“.
Mobilizacija je još pre presude uključivala političare, veteranska i profesionalna udruženja, verske predstavnike i dijasporu, uz murale, izložbe, vatre u nekadašnjim zonama OVK i organizovane odlaske na proteste, uz značajnu podršku novinara i medija.
„Osuđeni zbog nezavisnosti“, sudija „senilni starac“
Jedan od primera koliko se pravna rasprava o presudi u delu javnog prostora pretvara i u osporavanje samog Suda i njegovih sudija zabeležen je sinoć na 12. protestu „Ne u moje ime“.
Organizator Člirim Haziri pustio je okupljenima deo obraćanja sudije Smita u kojem se govori o tome da je politički cilj OVK bila nezavisnost Kosova.
Haziri je iz toga izveo zaključak: „Zato su Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići osuđeni zbog nezavisnosti Kosova.“
Predsedavajućeg sudiju potom je nazvao „senilnim starcem“.
Smit je upravo tokom njenog izricanja izričito rekao da se nije sudilo OVK kao organizaciji niti njenom cilju nezavisnog Kosova, već pojedincima i kriminalnim sredstvima za koja je Veće utvrdilo da su korišćena protiv ljudi smatranih protivnicima.
Takvo razdvajanje ponovile su nakon presude i pojedine zapadne države.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos nazvala je Specijalizovana veća „nepristrasnim i nezavisnim pravosudnim telom“, poručila da njihove presude moraju da se poštuju i podsetila da osuđeni imaju pravo na žalbu.
Velika Britanija naglasila je da se nalazi presude odnose na pojedince i da ona nije presuda državnosti, suverenitetu ili pravu Kosova da određuje svoju budućnost.
Nemački ambasador Rajner Rudolf posebno je ponovio Smitovu poruku da se nije sudilo OVK niti cilju nezavisnosti Kosova i naglasio da presuda istovremeno ni na koji način ne oslobađa jugoslovenske aktere odgovornosti za zločine nad kosovskim Albancima.
Sjedinjene Američke Države poručile su da poštuju presudu, pozvale sve strane da je poštuju i da izbegavaju zapaljivu retoriku, uz podršku pravdi za sve žrtve, pravičnom postupku i vladavini prava.
Evropska unija je potom, i nakon pokretanja inicijativa za promenu Zakona o Specijalizovanim većima, ponovila da njena podrška tom sudu ostaje.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
