Piše: Milivoje Mihajlović
U Podujevu je, osamdesetih godina prošlog veka, nedaleko od poligona na kojem se polagao vozački ispit, bila jedna čajdžinica u kojoj se svakodnevno okupljala grupa lokalnih mangupa. Jedan od njih bi prišao uplašenim kandidatima koji treba da polažu vozački ispit i upozorio ih da su „danas vrlo strogi članovi komisije“ i da „prošli put kod njih niko nije položio“.
Ali, dodao bi, „tu u čajdžinici ima jedan koji poznaje glavnog u komisiji i može da pomogne“. Neki bi mu davali ceduljicu sa imenom i prezimenom i – novac. Oni koji su položili, bili su zadovoljni, a onima koji su pali na ispitu – novac je vraćen. Naravno, momci iz čajdžinice nisu poznavali nikoga u komisiji, ali je ta prevara godinama funkcionisala…
Taj i slični „patenti“ su, siguran sam, funkcionisali u mnogim mestima zemlje koja se tada raspadala i postali model opstanka političkih i ekonomskih elita. Prevara je postala „biznis“ u biznisu, a i u politici i traje i danas. Korišćena je slična šema i na izborima, i u privatizacijama, preprodajama preduzeća, kod poskupljenja… Lični inters je, na žalost, vodilja u politici, a „nacionalni“ i „opšti“ ili „javni“ interes postaje samo floskula i alibi za pljačku i to je karakteristika celog regiona.
Za Zapad je kleptokratija sinonim za stabilokratiju. Krhotine bivše države postale su „perionice“ novca kojim upravljaju ucenjene autokrate, mesta rasprodaje nacionalnih vrednosti, „trange-frange“ ekonomija, arene istorijskih obmana, oživljavanja mitova… Politike su se pretvorile u nasilje, primitivizam i ponižavanje gađana ili baš kako je Čomski tvrdio u „buđenje emocija, veličanje gluposti i držanje naroda u neznanju“.
Mediji su lažima kontaminirali javni prostor. Političari seju obećanja, gaje primitivizam, naprave problem, reaguju sa govornica i ekrana i odlažu rešenje… Metoda – rešavanje malog problema pravljenjem većeg problema i dalje funkcioniše. Istovremeno se sistematski razvija osećaj kod građana da su prosečni, nedovoljno spremni, neinteligentni, da nisu vredni… Tako se gasi želja za pobunom protiv propadanja… Centri ekonomske i političke moći upravljaju strahom koji šire preko medija u kojima se od pornografije i nasilja, rijaliti programa… ne vidi realnost.
Krizom se upravlja tako što se pilotira konfliktima. Meta su oni koji misle drugačije, njih satanizuju, proganjaju, otpuštaju sa posla, ucenjuju, korumpiraju…
Ovih dana smo na ovim našim prostorima svedoci energetskog kolapsa. U Srbiji je 20 santimetara snega paralisalo proizvodnju i prenos električne energije. Šta bi se dogodilo da je palo 2 metra snega? „Saznali“ smo da u peći u termoelektranama, umesto uglja, lože blato. To je rizik od havarije koja se meri stotinama miliona evra. Milioni se dnevno troše da se „ispegla“ ova glupost.
Ova epizoda će se završiti „žrtvovanjem“ i smenom nekoliko direktora kojima u normalnoj zemlji ne bi dozvolili ni da uključe bojler, a ne da upravljaju energetskim sistemima. Možda će, kako tvrde zlobnici, ne daj Bože, ova kriza poslužiti kao dokaz da mora da se proda Elektroprivreda, kao što se događalo u mnogim zemljama. A to bi, opet, značilo lepu proviziju, za elite koje će doneti odluku o prodaji.
Kosovska kriza sa strujom i grejanjem, dovela je do očaja građane. Ali, ko njih pita. Tenderi, provizije, lični interes… sve je to dovelo do stanja koje je teško ili nemoguće ispraviti.
Život se pretvara u putovanje po okeanu besmisla, ne vidi se perspektiva. Samo ostaje strah za budućnost.
Prema najnovijem istraživanju sprovedenom u sredinama pretežno nastanjenim srpskim življem na Kosovu, 90 odsto ljudi smatra da se sistuacija ne odvija u dobrom smeru, a skoro 40 odsto njih strahuje da će im život za tri godine biti još gori. Petina tvrdi da im je ugrožena lična bezbednost, a samo polovina građana bi ostala na Kosovu, dok drugi čekaju priliku za odlazak. Dve decenije posle sukoba, i pored angažovanja celog sveta, uz potrošene desetine milijardi dolara i prisustvo armije međunarodnih mirotvoraca, ovakvi „rezultati“ su više od poraza. Posle toliko „napora“ i neverovatno mnogo para ostali su – pesimizam, strah za ličnu bezbednost i ekonomska neizvesnost.
Naravno, građanima će biti ponuđena virtuelna realnost u kojoj „nema hleba, al ima vakcina“, u kojoj će ih umesto radijatora grejati „obećanja vođa“, a „analitičari“ će im objašnjavati kako treba da „budu srećni jer žive u rajskom vrtu, zahvaljujući mudroj politici naših lidera“.
Jasno je da u ovakvom košmaru niko i ne razmišlja o budućnosti i neophodnom pomirenju na Balkanu. Zapadu je najbitnije, a tako je u poslednih sto godina, da se „spreči ruski (a sada i kineski) uticaj“, dok njihovi izaslanici „ zarađuju“ tražeći lojalnost od lokalnih poglavica, bezuspešno ih ubeđujući da ispune obećanja koja su ih dovela na vlast.
A pomirenje će da sačeka, dok se ne reše stikeri na automobilskim tablicama, takse i druge marginalije…dok mediji ne ispucaju kanonade straha i mržnje i ne dovedu stanje do ivice sukoba…umesto da se primeni poznat i jednostavan recept – da se vođama objasni da treba da sarađuju u interesu mira.
A kada oni počnu da sarađuju, onda će i elite da komuniciraju bez straha i život se vraća u civilizacijske okvire… Za normalne ljude, to nije nemoguće, ni tako daleko. Ili ćemo i dalje da životarimo po „receptu“ iz čajdžinice, dok mangupi pljačkaju uplašene i neobaveštene?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
