Da, to je bio dan velikog praštanja, izliva ljubavi prema poslodavcima, hvalospeva o Državi i njenom rukovodstvu, njihovim i samo njihovim uspesima. Na svu našu sreću, Planeta se pobrinula da dan, ma kakav bio, ne traje duže od 24 sata, pa se i ovaj 1. Maj završio – neslavno, sa puno autogolova, nešto malo požara, mnogo smeća i očekivano, ove godine sa mnogo vise živih jagnjadi, jer kaže On da treba štedeti. Ne samo da kaže, već i pomaže tako što do jagnjeta sada možete doći samo uz zajedničke donacije prijatelja iz ulice, rođaka i druga sa sela, kao i lokalnog mesara sa sveskom za upis, jednostavno, nemaš para za kupiti. Pa da krenemo od toga kako se slavilo u Srbiji, a kako u njenoj AP Kosovo i Metohija.
Sunce je, kako je već to rešeno Ugovorom sa Zemljom, ponovo na žalost mnogih, a i njega – izašlo na istok. Već sa prvim zracima neki su se probudili u prirod, a neki tek pristizali da istu maksimalno zagade. Kako jutro postaje svetlije, tako se i primećuje da se ove godine i nije išlo tako široko. Skromni roštilji sa već obrađenim mesom koji ne obećavaju pojavu "odnećemo kući šta se ne pojede" ukazuju na stvarnu želju radničke klase da štedi prvo na sebi, jer je sve češća pojava autocenzure, pa ako je štednja, onda nema jagnje, prase…Bolje tako nego da te gledaju ispod oka, ili kroz platni obračun. Zanimljiva je pojava u današnjoj Srbiji da su radnici prezadovoljni, roštiljaju i slave svoj nerad, neuspeh, nesposobnost i strah. U trenutku kada oko milion ljudi čeka na spisku službe za zapošljavanje, preko pola miliona radi na crno sa minimumom uslova i prava, smešnim zaradama i bez garancije za budućnost – naš narod roštilja.
U danima kada su plate već smanjene bez prava žalbe, penzije dovoljne za dažbine državi i lekove (često ni za lekove), mi jedemo i pijemo. Možda i treba tako jer ćemo sledeći put opet, ali tačno za godinu dana.
Znate ko treba da slavi 1. Maj u Srbiji? Botovi. To je simbioza mikro organizma i mikročipa koja je zauzela ljudsko telo, a na uranku prepoznaćete ih tako što jedu sendviče i svaki pije svoj sok. U rukama drže laptopove i istovremeno se smeju, ili plaču, jer rade isti posao, a njihov smeh, ili plač, zavisi od trenutnog zdravstvenog stanja poslodavca. E oni će imati sendvič i sutra i narednih dana, a vi ostali samo zadah luka koji ste pojeli sa skromnim ćevapima, ili nekom domaćom kobasicom. Sreća je da je pivo jeftino, a još uvek ima i domaće rakije, pa je sigurno da neće biti teških svakodnevnih tema, već veselja i smeha. Po neke tuče i požara, jer takvi smo mi.
A jadne ulice nam prazne, jer nas je prosto sramota koliko nam je dobro. A za ulicu treba da si sposoban, radan, bez straha od njih, jer Ti zarađuješ Njima i Njemu, a ne Oni Tebi! Kada toga budeš svestan narode moj, možda ćeš imati za jagnje i nekim danima koji nisu 1. Maj.
Na našem Kosovu u Metohiji slika je skoro preslikana iz majke nam Srbije. Jedino sam primetio da se kod nas pale logorske vatre tako što se kao energent koriste stare gume. Naši radnici su ovih dana u tranziciji, pa i oni slave. Njih naša Vlada „teleprontuje“ iz svojih institucija u neke privremene kosovske. Valjda zato užurbano roštiljaju dok su ulice prazne. Nema blokada puteva, ma sve nam je dobro. Nama je briselski nesporazum obezbedio jagnjiće i za decu, samo da budemo na nekom njihovom spisku, statusno neutralnom i da primamo plate iz Prištine, jer tako je bliže i sigurnije. Kada slegne roštilj i izvetri pivo, bilo bi dobro da saznamo ko nam je poslodavac. A do tada rupa do rupe, što na putevima, što u sećanju. Nekada smo bili Srbi a sada Srbi sa Severa.
Da se vratim na to što su deca palila logorske vatre sa gumama. Ne ljutite se na njih, oni nam šalju jasnu poruku, ali mi je ne čitamo, zaslepljeni danom praštanja koji najviše slave oni koji ne rade, jer njih je najviše. Te gume su mnoge stvari rešavale i menjale…
Jedini koji su imali razloga da sa ulice zgaze u prirodu i zadime jesu oni koji danas žive od tuđeg rada. Oni su srećni cele godine. Mislite o tome da ne dobiju holesterol i trigliceride.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.