Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.
Piše: Tamara Skrozza
„Šiptari sa puškama šenluče usred Subotice! Pevali ratne pesme i pozivali na pokolj Srba?!“
Pod ovakvim naslovom, ili u nešto pristojnijoj formi, gde je umesto reči „Šiptar“ upotrebljena reč Albanac, čak pet srpskih medija je 18. februara prenelo gotovo identičnu vest: da je u Subotici grupa ljudi pevala nekakvu pesmu na albanskom, da je na zidu pritom visila puška i da su ljudi na glavama nosili keče. Navodno, ljudi su sedeli u prostorijama lokalne pekare.
Nigde u tekstu ne postoji dokaz, pouzdana tvrdnja, bilo šta što bi ukazivalo da stihovi sporne pesme pozivaju na nekakav pokolj, ali se u svih pet skoro identičnih tekstova, navodilo mišljenje korisnika društvenih mreža koji je napisao: „Pošto govorim perfektno albanski jezik, tvrdim da ovde od goranskog nema ni g.. Goranci govore drugačije.. i ovo su Albanci 110%. Inače je i pesma o majci Kosovu nona jone – znači majka naša – namerno pišem kako izgovaraju. Ta pesma se pevala u ratnom dobu“.
Čak ni taj anonimni komentator, dakle, nije u svojim nasumičnim nagađanjima došao do sigurnog zaključka o pozivu na klanje. Kad se sve to ima u vidu, nije čudo što se na kraju svih tekstova navodi ista teza: „Nije potvrđeno da li je ova pesma i situacija imala bilo kakvu provokatorsku nameru ili je samo prikazala kako se Albanci vesele.“
I sad se normalan čovek, bar minimalno medijski opismenjen, pita: a kog ste đavola onda stavljali onakav naslov, novinari i urednici dragi? Ako „nije potvrđeno“ o kakvoj je pesmi reč, ako nije sigurno da li prijatelji subotičkih pekara pozivaju na klanje Srba ili se samo „vesele“, zašto onda mrziteljski, uvredljivi i, konačno, lažni naslov – naslov koji uopšte ne odgovara sadržini teksta?
Imajući u vidu sve do sada viđeno u medijima, ova su pitanja zapravo retorička. Jer, odgovor je isti već – evo – trideset godina: sve je to tako napisano da bi se još malo podgrejala netrpeljivost, da bi se dodatno zažarila krv, da bi opet proključalo.
********
Međutim, tu je na scenu stupio portal www.fakenews.rs koji je ne samo opisao čitavu ovu stvar, već i zasukao rukave. Novinari tog portala su, kako se navodi, u saradnji s kolegama albanskog sajta za proveravanje činjenica Faktoje i kolegama iz BIRN Kosovo, uspeli da utvrde o čemu se zapravo radi. A radi se o „dve narodne albanske pesme sa područja Kosova i Metohije“: prva o supruzi koja ima probleme sa svekrvom i žali se svom mužu, a druga o mladiću koji zbog nesrećne ljubavi hoće da se ubije.
Reklo bi se – klanje, krvi do kolena, zar ne?
Ipak, ova priča daleko prevazilazi sve one silne, suštinski slične storije nad kojima se već decenijama zgražavamo: jer, s bilo koje strane „granice“ da živimo, na bilo kojoj „granici“ zapravo, počašćeni smo medijima kojima je osnovni zadatak da šire mržnju prema drugom i drugačijem – bilo da je u pitanju Albanac, Srbin, Rom, homoseksualac, komunista, Jehovin svedok ili navijač nekog fudbalskog tima.
Prošlost je pokazala da od tih naših jadikovki nema nikakve vajde, osim što po raznoraznim kolumnama i na raznoraznim konferencijama možemo da takve primere navodimo kao strašne, poražavajuće i obeshrabrujuće.
Ovaj put, a i sve češće se tako nekako desi – da ovakvi mediji i ovakvi primeri budu na vreme uhvaćeni u svojoj raboti. Pre svega, sad imamo medijsku infrastrukturu kakve ranije nije bilo: s obe strane granice rade portali koji se bave isključivo famoznim „fake news“ fenomenom, odnosno medijsko-političkim lažima, i to rade u rekordnom roku – reaguju odmah, dok su priče još „vruće“, a putem društvenih mreža istina vrlo brzo stigne gde treba.
Po meni, ima tu još jedna jako važna promena: tu su novinari istraživači voljni da zaista sarađuju.
********
Reći će sada mnogi da su novinari oduvek sarađivali. Da već decenijama imamo „linkove“, drage kolege, da se družimo kad smo negde zajedno, da smo prisni.
To je tačno, više nego tačno – i sama imam neke „svoje ljude“ koji žive i rade „s one strane“, sarađivali smo na nekim pričama.
Ovo je, međutim, drugačije i delotvornije: jer, ovaj put nismo zajednički brojali leševe i unutrašnje organe, nismo zajednički dekonstruisali laži koje s jedne i druge strane kruže već decenijama, nismo objedinjavali svako svoju stranu istine u zajedničku priču, nismo proizveli neku obimnu, teško razumljivu priču o ko zna čemu, koju savremeni medijski konzument ili ne razume, ili za nju nema strpljenja.
Ne. Delovali smo odmah, vrlo jednostavno: jedni tako što su momentalno reagovali na nešto što je u startu delovalo lažno, a drugi tako što su odmah preveli i utvrdili o čemu se zapravo radi.
Naravno, i ovde se, kao i u toliko drugih slučajeva, postavlja pitanje efekta. Jer, oni koji čitaju medije zatrpane sličnim smećem od tekstova – teško da će na fakenews.rs tražiti pravu istinu; oni koji su istog trenutka zaškrgutali zubima i opsovali razuzdane „Šiptare“ i istog trenutka „kupili“ sumanutu teoriju o huškačkoj pesmi koja se ori iz subotičke pekare – teško da će poverovati u nešto drugo čak i kad to pročitaju.
Ipak, ja i dalje želim da verujem da sve to vredi. Da će i ti najuporniji, najkratkovidiji, najmanje medijski pismeni,…na kraju progledati, na kraju shvatiti, na kraju posumnjati.
A da će mediji s obe strane, makar malo, minimalno – okajati svoje grehe. Jer su grehove mnoge počinili, i nose direktnu odgovornost za mnogo toga što se dogodilo u ne tako davnoj prošlosti.
Zato, bravo kolege! Možda vi uradite ono što nama matorijima nije pošlo za rukom.
Novu seriju prepiski „Razmedijavanje“ – o novinarskoj etici, profesionalnim standardima i kako se nedostatak istih u vodećim medijima odražava na srpsko-albanske odnose podržao je UNMIK. Mišljenja i zaključci, izraženi u kolumnama, ne odražavaju nužno stav donatora.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
