Piše: Darko Dimitrijević
Kada sam pročitao reagovanje profesorke dr Milene Petrović o „poznatom medijskom mraku na Kosovu i Metohiji“, pomislio sam da možda postoji deo Kosova u kojem mi iz lokalnih redakcija godinama nismo živeli.
Jer, ako je ovde zaista vladao potpuni medijski mrak, onda se postavlja jednostavno pitanje: ko je sve ove godine izveštavao o političkim pritiscima, kriminalu, korupciji, zloupotrebama, izbornim nepravilnostima, problemima građana i posledicama politike koja se vodila prema Srbima na Kosovu?
Ko je pisao o onome o čemu veliki mediji u Beogradu često nisu želeli da govore?
Ko je razgovarao sa ljudima kada su ostajali bez institucija, kada su se plašili da javno kažu šta misle, kada su bili pod pritiskom lokalnih moćnika i partijskih struktura?
Odgovor je jednostavan: mali, lokalni, urednički nezavisni mediji na srpskom jeziku na Kosovu.
I da odmah bude jasno – ne osporavam kritiku medijske politike prethodne vlasti. Naprotiv. Mi smo njene posledice osećali direktno i svakodnevno.
Srpska lista i strukture vlasti povezane sa SNS-om u Srbiji, godinama su pokušavale da i nas uguraju u medijski mrak koji su stvarale – pritiscima, bojkotom, uskraćivanjem informacija i pokušajima da se nezavisni lokalni mediji marginalizuju. Često smo radili pod ogromnim pritiskom, a cenu takvog posla nismo plaćali samo mi kao novinari i urednici. Pritisak se neretko preliva i na naše najbliže – na porodice, prijatelje i ljude koji sa našim novinarskim poslom nemaju nikakve veze, osim što žive sa posledicama odluke da ne ćutimo.
Zato znam veoma dobro kako izgleda kada politička moć pokušava da kontroliše informacije. I upravo zato ne mogu da prihvatim da se o Kosovu govori kao o prostoru u kojem je postojao samo „medijski mrak“, bez pomena onih koji su godinama, uprkos svemu, pokušavali da ga probiju.
Ali postoji velika razlika između tvrdnje da su televizije sa nacionalnom pokrivenošću proizvodile medijski mrak i tvrdnje, ili utiska, da na Kosovu nije bilo medija koji su taj mrak pokušavali da probiju.
Mi nismo čekali promenu vlasti da bismo počeli da radimo svoj posao.
Radio Goraždevac i druge lokalne redakcije nisu nastali nakon izbora i nisu čekali da politička situacija postane povoljna kako bi počeli da postavljaju pitanja. Zato tvrdnja da na Kosovu vlada medijski mrak deluje uvrednjivo za nas, jer kada se bilo šta desi na terenu, ljudi pozivaju nas a ne TV stanice iz Beograda.
Radili smo I bili glasni kada je bilo najlakše ćutati.
Radili smo kada su politički moćnici određivali ko je „naš“, a ko „njihov“.
Radili smo kada je za lokalnog novinara bilo dovoljno da postavi jedno neugodno pitanje pa da postane problem.
Bojkot kao politički instrument
Poseban odnos prema nezavisnim medijima imala je i Srpska lista.
Radio Goraždevac je, kao i pojedini drugi mediji koji nisu pristajali na uređivačku poslušnost, godinama osećao posledice selektivnog odnosa prema informacijama.
Neki mediji su redovno dobijali pozive, intervjue, izjave i saopštenja Srpske liste.
Drugi su ostajali van tog kruga.
Kao da pravo javnosti da zna zavisi od toga ko će postaviti pitanje i da li će odgovor biti prijatan.
Selektivno slanje saopštenja nije komunikaciona strategija. To je način kontrole medijskog prostora.
Zato me je posebno iznenadila činjenica da je reagovanje profesorke Petrović dostavljeno samo redakciji Kosseva, dok Radio Goraždevac i ostali mediji, koliko nam je poznato, takav tekst nisu dobili.
Možda je to slučajnost.
Ali mi na Kosovu imamo dovoljno iskustva sa „slučajnostima“ kada je reč o distribuciji informacija.
Godinama smo gledali kako se informacije od javnog značaja dele na podobne i nepodobne medije. Zato bi bilo dobro da oni koji najavljuju novu političku kulturu ne preuzmu stare navike, čak i ako to rade nesvesno.
Ako zaista želimo promenu, onda ona mora početi od jednostavne stvari: saopštenje koje je važno za javnost šalje se svim relevantnim medijima.
Bez crnih lista.
Bez privilegovanih redakcija.
Bez procene ko će biti dovoljno poslušan.
Novac za medije, ali ne i za novinarstvo
Još ozbiljniji problem predstavljaju medijski konkursi i javni novac namenjen informisanju na srpskom jeziku na Kosovu.
Godinama smo svedoci sistema u kojem značajna sredstva namenjena medijima i informisanju ne završavaju nužno kod redakcija koje imaju publiku, novinare, kontinuitet rada i vidljive rezultate.
Nezavisni lokalni mediji često su zaobilaženi.
Istovremeno, novac su dobijali subjekti za koje je medijskoj zajednici bilo teško da utvrdi kakav stvarni rad, publiku ili profesionalni kapacitet imaju, što je krivično delo onih koji su taj novac dodeljivali.
Takav sistem nije samo pitanje loše medijske politike.
On mora biti ozbiljno preispitan.
Ko je dobijao novac?
Po kojim kriterijumima?
Za koje projekte?
Koji sadržaj je proizveden?
Kolika je bila stvarna publika?
I najvažnije – šta su građani dobili za novac koji je bio namenjen njihovom informisanju?
Noviarska udruženja u Srbiji već su upozoravala na probleme sa raspodelom sredstava kroz konkurse Ministarstva informisanja namenjene Kosovu.
Zato nova vlast, ukoliko zaista želi da pokaže da se razlikuje od prethodne, ne sme jednostavno samo da promeni imena ljudi koji odlučuju o novcu.
Mora da promeni sistem.
I mora da ispita šta se sa tim novcem dešavalo prethodnih godina.
Jer kada se javni novac namenjen medijima deli bez jasnih i transparentnih kriterijuma, a profesionalne redakcije ostaju po strani, javnost ima pravo da postavi pitanje da li je u pitanju podrška informisanju – ili podrška političkoj infrastrukturi.
Mi smo, uprkos svemu, preživeli.
Preživeli smo bojkote.
Preživeli smo ignorisanje.
Preživeli smo konkurse na kojima se profesionalni rad očigledno nije vrednovao onoliko koliko bi trebalo.
Preživeli smo ekonomsku neizvesnost, pritiske i pokušaje da se lokalni mediji svedu na minimum.
I, što je možda najvažnije, nastavili smo da radimo.
Ne molimo za privilegije
Lokalni nezavisni mediji na Kosovu ne traže privilegovan položaj. Ne tražimo da nam bilo ko određuje teme. Ne tražimo da nas političari vole. Ne tražimo ni da prestanu da nas kritikuju.
Tražimo samo ono što bi u svakoj normalnoj demokratiji trebalo da bude standard. Jednak pristup informacijama. Jednake uslove na javnim konkursima. Transparentno trošenje javnog novca. Pravo da postavljamo pitanja bez posledica. I pravo da budemo mediji čak i onda kada se naše uređivačke odluke ne dopadaju onima koji su na vlasti, ili onima koji žele da na vlast dođu.
Zato bih voleo da predstavnici Studentske liste, koji danas govore o slobodi, demokratiji i novom početku, čuju i one koji su na Kosovu godinama pokušavali da održe upravo te vrednosti.
Ne zato što smo posebni.
Nego zato što smo još tu.
I zato što smo radili i držali svetlo upaljeno, onda kada je bilo mnogo lakše biti deo medijskog mraka nego pokušavati da ga probijete.
Zato, dobro došli – ali dođite da vidite
Od profesorke Petrović, kao osobe koja dolazi sa Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i koja politički predstavlja i građane sa Kosova, očekujem da se upozna sa stvarnim položajem lokalnih redakcija.
Pozivam je, kao i predstavnike Studentske liste, da posete ove redakcije I da se malo bolje upoznaju sa činjenicama na terenu.
Da razgovaraju sa novinarima.
I da čuju šta imamo da kažemo – čak i kada im se to možda neće dopasti.
Jer ako je promena vlasti zaista početak nove političke kulture, onda ona mora početi i od promene odnosa prema medijima.
Ne želimo da zamenimo jedan spisak podobnih drugim.
Ne želimo nove privilegovane redakcije.
Ne želimo novu verziju stare prakse.
Ako smo godinama uspevali da radimo u „medijskom mraku“, onda bi zaista bila šteta da se svetla ugase baš onda kada nam je svima konačno svanulo.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Nismo čekali promenu vlasti da bismo probijali medijski mrak
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
