Na početku beše reč, a ne strah

Jelena Petković
Jelena L. Petković je slobodni novinar. Do 2018. radila je u Frankfurtskim Vestima, sarađivala sa dnevnim listovima Danas i Novosti, diplomatskim časopisom Kord i Njuzvikom, Radio Beogradom, bila je glavni i odgovorni urednik lista Student. Organizator okruglih stolova, autor je nekoliko istraživačkih projekata na temu nestalih, kidnapovanih i ubijenih, imovine Srba na Kosovu, jezičkim pravima: Pravo na jezik i Kosovo izgubljeno u prevodu, „Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti“, kao i istraživanja o ubijenim i kidnapovanim novinarima. Autor je nekoliko filmova i saradnik na filmu „Milica“. Dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada, između ostalih i “Laza Kostić” Udruženja novinara Srbije i međunarodnog festivala reportaže – Interfer. Vlasnik psa Bri.

Draga Una,

Na početku beše Hronos, jer će vreme pobediti sve. Od kada sam prvi put kao novinar kročila u Štrpce, tih vetar je kao peščane dine sa Kosova razvejao mnogo toga, među njima i mnoge moje kolege, prijatelje. Umorili su se od borbe sa naracijama, napetostima, nevericama, mržnjom, zlonamernošću, pa i ljubomorom. I vreme je htelo da su sada neki u Novom Sadu, neki u Njujorku.

Jednostavno mi je dosta svega, govorili su dok su pakovali kofere i nisu se više osvrnuli. A lomili su se dugo, prebrajali, sabirali, poneki me zvali da upitaju za posao. Stidljivo, onako usput, kao da oni meni kradu parče neba.

Žao mi je zbog tvojih neprijatnih iskustava. Znam taj grč u želucu koji se dugo pamti, nekoliko puta sam ga osetila. Mnogim junacima novinarske beležnice je osećaj neslobode lomio krila. Međe se iz glava ne izbrisaše.

O policiji neću da pišem iz dva razloga. Prvi, čini mi se da nemam pravo, jer su mnoge naše kolege bile žrtve policijske brutalnosti dok su obavaljale svoj posao, a policije „ni od korova“ kada su hrabri istraživački novinari napadani, neki i pretučeni. Drugi, jer sam to obećala mom kolegi sapatniku još kada smo završili sa izveštavanjem obeležavanja Vidovdana 2012. godine. Zamišljam kako šilji zacrvenele uši i strepi od naredne rečenice.

„Strah živi u glavi! Ako mu dozvoliš poješće te iznutra“, bodrila sam ga, baš kao i neke kolege danas. Jer, kada se, draga Una, strahu i meni ukrste putevi, ja se u njega začkiljim, pa se sita izdivanim.

Tako je nečiji mali strah doveo do jednog malo većeg istraživanja – Kosovo izgubljeno u prevodu i 2015. godine iznedrilo podatak da je više od 5.500 grešaka u verziji na srpskom jeziku Krivičnog zakonika Kosova. I nije reč samo o nepoštovanju srpskog pravopisa ili gramatike, već o 2.000 potpuno pogrešnih prevoda.

Advokat Rastko Brajković, pri kancelariji Besplatna pravna pomoć, imao je neki strah kada se pripremao da zastupa klijente u imovinskim sporovima. Kada se njegov strah sreo sa mojim istraživanjem – Pravo na jezik – nestao je već kod prvog rezultata koji je pokazao više od 4.000 grešaka u prevodu Ustava i sedam zakona na srpski jezik, od toga u Zakonu o katastru i Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, više od 1.800 grešaka u prevodu. I da, u Zakonu o zaštiti i promovisanju prava zajednica umesto 30 korišćeno je 27 slova azbuke. A profesorku Noru Bezeru nije bilo strah. Ona je sve to kvalitetno i stručno zabeležila.

Da li se sam bojao ili je pokušao mene da zastraši, do danas mi nije jasno, tek je doprineo da nastane tekst o osuđenom kriminalcu u Kraljevu, a građaninu sa visokom titulom u Prištini. Nadilaženje straha donelo je i priče o otimačini zemlje, korupciji i kriminalu. I nekome možda razbili strah.

Da se razumemo, draga Una, to nije svima potrebno. Baka Kata Grujić, je recimo, neustrašiva. Od života koji ju je zadesio, za nju je strah bio luksuz. Napravila je ceo izbeglički krug od toplog doma u Donjem Petriču do memljive šupe negde u Aranđelovcu, sanjajući povratak. I danas, kada se vratila, predveče pogleda kokošinjac, okrene ključ metalne kapije. Osam puta su joj upadali u dvorište, pokrali sve kokoši, počupali svu baštu..  Ali, ona nema kad da se boji.

U početku beše Reč, kažu hrišćani. Na početku beše vest, dodala bi sa osmehom moja nekadašnja urednica Milka, hrabra žena, čija novinarska beležnica ne ferma nijednu granicu razdvajanja, pa je usred rata u Hrvatskoj izveštavala kako obe strane zaustavljaju pucnjavu da bi prošla kolona švercera naftom. Nije je bilo strah cene koju će platiti, a platila je.

Borba za činjenice, draga Una, na Kosovu je posebno, čini mi se – teška i mukotrpna. Sretala sam mnoge neustrašive i hrabre, koji tekstovima i izveštajima oteraju strah i svetu porode istinu. A bilo je nekih, u štitu novinara, koji pred njom zatvore oči. Jer, nekad mi se čini, draga Una, da je strah nekima postao novo pravilo novinarstva. Piši kad proveriš – ko, šta, gde, kada, kako, zašto i da li me je strah?

Ne znam kako bi se zvale neispisane vesti, ali znam da se od njih šarke ne smanjuju. Sećam se jednom, kolega mi objašnjava kako je baš lepo druga redakcija objavila izveštaj o nekom događaju, dok se iz petnih žila upinjem da je mnogo toga izostavljeno. Usred prepirke, preseče me glas Draginje Milošević, koja se iz Tuzle preselila u Berivojce. Bajalica je po profesiji.

Od sve bajem. Bajem od straha. Veliki je boles’ od stra’. Ima puno bolesnih ljudi danas – jednom je prilikom prosvetlila Draginja. E, dobro je da ima leka.

Strah i Kosovo na naslovnice idu nekako pod ruku. U amplitudama i krajnostima. Tu se čovek ne vidi. O velikim mukama maloga čoveka iz Kline, Istoka, Peći, Prizrena, ispirala sam Milki uši, sve dok ne bi sa puno razumevanja, izgovorila: Predajem se! Piši.

Zahvaljujući njoj nakupilo se tekstova o nepravdama i nedaćama prostodušnih ljudi koji u odvratnom postkonfliktnom mulju žele da prežive.

Ne mogu da kažem, ipak nije bilo sve ružno. Pisali smo i o ljubavi. Recimo o porcijama nežnosti koje se serviraju u garažama izgrađenim na potezu između Čaglavice i Lapljeg Sela, tu kod škole. O ljubavi čiji pečat niko ne priznaje – Borislava Krstića, podno Prokletija, rođenog u Novom Pazaru, stasalog u Velikoj Hoči, oženjenog lepojkom iz Skadra i sinovima rođenim u Prizrenu, Orahovcu i Peći. O životu tišem od Bistrice, poslednjim zvonima Ljevoše.

Mi smo u selu Boževce ugroženi. Jedan ekser nismo dobili još od oslobođenja, a vi izračunajte koliko je prošlo od posle Drugog svetskog rata – sa penzijom kao pustom željom i jagnjadima koje trampe za lekove, saterali su me u ćošak moji sagovornici. U tu zasedu od života strah nije upao.

Za Hronosom se pojaviše Titani, pa bogovi i polubogovi. U toj trci pobednik se zna, nad njima već vreme šilji zube. Možda će progutati i sve netačno ispisane i strahom neispisane reči. Ali, svako vreme ima i svoje heroje, bar u jednoj novinarskoj beležnici. Njima reči nisu potrebe, oni su već rekli sve. I ima bar jednu veliku urednicu iz omanjeg Topuskog, čiji je put zabeležio zvezdu na časnom novinarskom nebu.

Zdravlje,

Jelena

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.