Pismo Jeleni

Una Hajdari

Piše: Una Hajdari

Draga Jelena,

Moj odgovor na tvoje pismo mogao bi se razvući preko mnogo, mnogo stranica a da pri tom opet ne odgovorim na sve što je ono izazvalo u meni. U zadnje vreme se trudim da ne vodim razgovore o temama koje su mi bolne, ne zato što se bojim suočavanja ili rasprave – i tvoje pismo svakako nije izazvalo takvu reakciju kod mene. Izbegavam te razgovore jer sam odlučila da pokušam da poštedim sebe. Shvatila sam da nema kraja ovom ludilu i haosu koji su obeležili ceo moj život, i da moram da štedim živce za duže staze, poput deteta koje žvaku koju je žvakalo ceo dan sakrije na dnu šolje da bi sutra opet moglo da je žvaće. I to ponavlja svaki dan.

Naravno da je drugačije kad odgovaram koleginici. Jelena, mi se nikad nismo srele ali osećam se kao da se već znamo. Kolega novinar je kao saborac iz nekog dalekog rata na nekom dalekom frontu gde ste se zajedno borili protiv istih sila. I to vas povezuje, makar se nikad susreli na tom frontu. Oružje nam je bilo upereno u istom pravcu, prema nepravdi protiv koje se svaki dan borimo. I kao ti isti bivši saborci, o tom frontu ne volimo da pričamo osim sa onima koji tačno znaju kroz šta smo sve prošli. I prolazimo i dalje.

Htela sam da ti pričam o nečemu što pominješ u tvom pismu, što me je odmah podsetilo na moje iskustvo. Putovanja. Od prvih koraka u ovom poslu sve do danas, sedela sam na sedištima autobusa, kombija, vozova, aviona i automobila koji su me odvodili do nekog stranog grada, novog izvora, neispričane priče ili nedovršenog sukoba. Teško je objasniti nekome sa strane kako moje telo zna da se savije i skupi na način da stane na svakom sedištu, da potpuno izoluje nadražujuću muziku, da se opusti i na najneudobnijim mestima, akumulirajući energiju koja krene da se troši čim izađem iz prevoznog sredstva. Ali tebi o tome to nemam šta da pričam.

Pričala bih ti o granicama, u ovom slučaju ne figurativnim – to je za neko naredno pismo – nego o najkonkretnijim, o državnim granicama. Rano sam shvatila da je pojam države jako elastičan u glavama ljudi koji su rođeni u ovom delu sveta. Dok su moji i tvoji saborci, dakle novinari iz neke zapadnije zemlje, celog života imali pasoš ili ličnu kartu te iste zemlje, ja od svojih dokumenata, isteklih i važećih, mogu da sastavim muzejsku kolekciju. Koja bi opet manje vredela nego taj jedan njihov dokument.

Za ljude sa Kosova, to znači da imamo hrpu dokumenata koji ništa ne znače. Imaju drugorazredne dokumente zemlje u kojoj su rođeni, ili prvorazredne dokumente zemlje koja jedva postoji. Ili nešto treće, nepostojeće dokumente drugorazredne zemlje, ili možda i prvo, i drugo i treće? Ko će sve to da proprati, draga Jelena.

Ja samo znam da imam nedijagnostikovanu fobiju od granica, i postojećih i nepostojećih. O tome želim da ti pričam. Upravo sam se vratila nakon dugog boravka u SAD, gde sam pokušala da se držim ovog pravila sa početka pisma. Da ne pominjem teme koje su mi bolne. Bilo je lako, imajući u obzir da su naši saborci tamo toliko istraumirani od ludila koji im se trenutno dešava da nisu insistirali na tome da im ja pričam o ludilu koje sam ostavila iza sebe na drugom kontinentu. Na jednu ruku su mi bili simpatični jer im je sve ovo što im se dešava toliko „novo i neočekivano“.

Krajem februara sam se spremala za put za Meksiko siti, grad o kojem čitam celog života. Uzbuđenju nigde kraja, posebno jer sam tada bila sita njujorške kiše i hladnoće i priželjkivala sam toplije krajeve i ljude za koje sam (tačno) pretpostavila da su prijatniji od finansijskih menadžera u uskim košuljama sa kojima sam delila prevoz u metrou.

Kad si sa Kosova, nemaš taj luksuz da kreneš na put a da jedno pet puta ne proveriš sa kojim ćeš dokumentom i kako prelaziti granice. Shvativši da sa kosovskim pasošom ne mogu da putujem za Meksiko i da mi treba viza u srpskom pasošu – jer Meksiko ne priznaje Kosovo – ja fino nazovem njihovu ambasadu u Vašingtonu.

„Alo, dobar dan, zanima me koja je procedura za dobijanje meksičke vize.“

Gospođa sa druge strane pita, „Izvinite molim vas, ali gde se vi trenutno nalazite?“

„U Njujorku gospođo, da li mogu u Vašem konzulatu u Njujorku da predam zahtev za vizu?“

„A kako ste vi došli u Ameriku?“ pita ona zbunjeno.

Ja, gotovo podjednako zbunjena, odgovorim „Pa imam američku vizu, gospođo.“

Sa značajno opuštenijim tonom, gospođa mi odgovori „pa onda vam ne treba viza za Meksiko! Možete sa tom vizom da putujete.“

U tom trenutku shvatim povod njene inicijalne zabrinutosti. Ona je mislila da sam ja ilegalno u Americi, i da sad još tražim vizu za Meksiko. U momentu kada Tramp na sva zvona izjavljuje da neće puštati hiljade izbeglica iz centralnoameričkih zemalja da pređu američku granicu, niko se ne brine za one koji idu u drugom, recimo manje poželjnom pravcu – iz Amerike prema Meksiku.

Progutam knedlu i pokušam opet, „Da gospođo, ali Meksiko ne priznaje pasoš u kojem se nalazi moja američka viza, dakle moram da imam meksičku vizu da bih putovala za Vašu zemlju.“

„A u kojem se pasošu nalazi američka viza?“

„Kosovskom.“

„A sa kojim pasošem želite da putujete?“

„Srpskim.“

„Sačekajte malo, moram da se konsultujem sa kolegom.“

Shvativši da sam joj sigurno do tada najbizarniji razgovor dana, fino se zahvalim i kažem da ću sačekati dok se konsultuje sa kolegom. U tim trenucima tišine i neizvesnosti, kao da su odjednom misli o tim bolnim temama isplivale na površinu, pobegavši iz fijokice u glavi gde su bile sakrivene od trenutka kad sam poletela iz Prištine. Kud god odem mene prate duhovi balkanskog haosa, govorim sebi. Gospođa se u jednom trenutku javi i kaže da mogu kad god hoću da odem u njihov konzulat da se prijavim za vizu. Ovde neću ponavljati reakcije slične reakciji gospođe iz ambasade koje su me dočekale kad sam sletela u Meksiko sitiju, čisto jer ne želim da kvarim predivne utiske iz predivnog grada.

Možda će ljudi koji ovo čitaju pomisliti da mi tako treba kad putujem po dalekim krajevima sveta. Ali ljudi sa Kosova koji barataju sa nepostojećim dokumentima nepostojećih država, ili kako smo već odlučili da ih nazovemo, znaju da se to svuda dešava. Tim povodom ću ti ispričati nešto što mi se desilo pre malo dužeg vremena, ne zato što o takvim iskustvima nikad nisi čula, nego zato što će mi biti lakše da to podelim sa tobom nego li sa nekim drugim.

Vraćam se sa konferencije u Kluž-Napoci, glavnom gradu rumunske severozapadne pokrajine. Odlučim da idem sa kolegama iz Skoplja koji idu autom iz Rumunije preko Srbije do Prištine. Znam ih dugo, i razgovor je opušten i prijatan kao i nakon svakog obavljenog posla. Stignemo mi tako na granicu sa Srbijom, gde se rumunska strana nalazi sa jedne a srpska sa druge strane mosta, dok se  preko puta vidi visoka planina na kojoj i dalje stoje od šarenog kamena sačinjena jugoslovenska zastava pored koje je ispisano TITO, isto od kamena. Nama to bude smešno, i krenemo da raspravljamo kako je to u neko prethodno doba služilo kao vrsta pretnje onima koji dolaze iz nama inferiorne susedne komunističke zemlje, a sada služi kao prazni simbol nečega što kod nas više ne postoji. U tu raspravu se fino uklapa moja suluda situacija, gde ja rumunskoj graničnoj policiji dajem pasoš zemlje koju ne priznaju ali čije dokumente prihvataju, u kojoj se nalazi grčka šengen viza, dakle viza još jedne zemlje koja ne priznaje Kosovo ali izdaje šengene u tom pasošu.

Pređemo mi tu granicu bez problema i preko mosta se uputimo ka srpskoj granici. Tu svi izvadimo lične karte, oni makedonske ja srpsku – od sada nadalje se ne koriste kosovski dokumenti i to sve dok ne stignemo do kosovske granične kontrole na graničnom prelazu Merdare. Pogleda gospodin policajac lične karte mojih kolega, i stane na mojoj. „A gde vam je pasoš?“ Ja se začudim, i kažem gospodinu da čekam da mi se izda novi pasoš, u Beogradu, ali da sam mislila da mi to ne treba jer se vraćam u matičnu zemlju.

„Ali Rumuni vas nisu pustili sa ličnom kartom, tako da gde vam je pasoš?“

Mislim se, šta vas zanima kako su me pustili Rumuni – do srpskog graničnog prolaza nisam mogla da preletim od rumunske strane koja se nalazi, unutar vidokruga, sa druge strane istog mosta. Dugogodišnje iskustvo me je naučilo da ne budem bezobrazna prema graničnim policajcima i zato ljubazno pitam „Pa zar ja ne mogu da uđem na teritoriju Srbije sa ličnom kartom?“ On ignoriše ovo pitanje i nastavi sa, „Ali Rumuni vas nisu pustili bez pasoša.“

Ovako malo traje, sve dok ja ne popustim i dam mu kosovski pasoš. On ništa ne govori dok mi prelistava pasoš, u kojem se nalaze nemačke, hrvatske, slovenačke, i grčke vize i pečati sa svih strana. Na kraju samo kaže „Molimo vas da svi izađete iz auta i da otvorite kofere.“

Krenu tako on i njegov kolega prvo da pretražuju ceo auto, pa onda svima nama da otvaraju kofere. Svaka kutija i posuda i kesa budu otvoreni. U mom slučaju čak one male kutijice sapuna iz hotela koje često pokupim jer mi posluže za neko kratko putovanje, ali sam kao jedina žena u tom autu – jer često žene razmišljaju o tome koliko su te kutijice praktične – od srama pocrvenela kad su ih policajci izvukli ispred mojih kolega. Zatim mene pozovu u zasebnu prostoriju, gde me pitaju šta sam radila u Rumuniji, gde im ja vadim silne novinarske akreditacije i pozive i pokušam da ih ubedim da sam bila na par dana na konferenciji i da se vraćam kući.

Kad su nas konačno pustili u autu je vladala tišina. Ne znam da li je kolegama bilo krivo ili neugodno što su nas zbog mene tako tretirali, ili nisu hteli da uopšte komentarišu na glas takvo ponašanje. A meni, mladoj novinarki koja se non-stop trudi da bude uvažena u prisustvu starijih i iskusnijih kolega bude sram, jer sam opet ponižena, ne zbog svog rada ili svojih stavova nego zbog mog mesta porekla i tih beskorisnih dokumenata. Po ne znam koji put u životu.

Dakle Jelena, da zaokružim ovo pismo koje je opet ispalo dugačko iako sam to to htela da izbegnem – jednako mrzim i obožavam putovanja. Volim ono novo i neočekivano što me sačeka iza neke nove granice, ali svaki put kad prelazim granice, pomislim jesam li ja luda što se trudim da nešto napravim od svog života, kad su veće sile meni odredile da ja jedino mogu bez problema da šetam unutar svojih postojećih ili nepostojećih granica, kao u dvorištu vlastite kuče – ali nikad izvan ograde.

Do sledećeg pisma, srdačno,

Una


Una Hajdari je slobodna novinarka. Teme koje obrađuje obuhvataju dešavanja na Zapadnom Balkanu i pitanja koja se odnose na krajnje desničarske i nacionalističke grupe. Ona uglavnom izveštava za američke medijske kuće, kao što su The New Republic, Foreign Policy, The Nation i druge. Takođe izveštava za nemačke medijske kuće. Karijeru je započela u postkonfliktnom Kosovu, fokusirajući se na izveštavanje o međuetničkim pitanjima na Kosovu – temi kojoj je posvećena i dan danas. Bila je članica (saradnica) Međunarodne ženske medijske fondacije, Tehnološkog instituta u Masačusetsu, Fondacije „Robert Bosch“, Škole novinarstva u Berlinu i mnogih drugih.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.