Kosovski ples Srbije i Nemačke

Ukoliko Beograd bude ubuduće sprovodio reforme brzinom kojom su srpski premijer Aleksandar Vučić i zvanični Brisel ove sedmice demantovali tvrdnje pojedinih medija o novih 11 uslova Nemačke za napredak Srbije na putu ka EU, krajnje ambiciozan cilj o pridruživanju države "evropskoj porodici naroda" do 2020. godine verovatno će biti ostvaren. 
 
Najpre je Vučić hitro poručio da nema ničeg novog na listi zahteva Berlina, a nekoliko časova kasnije slična, "relaksirajuća" poruka stigla je i iz sedišta Unije. S druge strane, primetno je da predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa mnogo manje optimizma tumači signale koji dolaze iz Nemačke, najuticajnije članice EU i ostatka dvadesetosmočlanog bloka. Disonantni tonovi na liniji Predsedništvo- Vlada naročito su došli do izražaja u nedavnoj Nikolićevoj izjavi da "zna da će EU tražiti od Srbije da prizna Kosovo".
 
Uprkos razlikama u retorici premijera i predsednika, odnosno opreznog optimizma koji ispoljava Vučić i Nikolićevih nastupa protkanih rezignacijom i povremenim fatalizmom, i u Nemanjinoj 11 i na Andrićevom vencu su svesni da će Nemačka od Srbije tražiti da prilježno ispunjava svoje domaće zadatke u procesu evropske integracije. Takvo "putovanje u Evropu", pored izgradnje pravne države, podrazumevaće rešavanje "kosovskog čvora", o čemu govori insistiranje Berlina da u pregovaračkom procesu sa EU najpre bude otvoreno poglavlje 35, koje se odnosi na normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Nemci, za sada, eksplicitno ne traže od Beograda da prizna Kosovo, ali dosledno podsećaju da Briselski sporazum ne može da ostane mrtvo slovo na papiru. Mada u ovom trenutku nema novog spiska zahteva, obaveze koje su već preduzete, uključujući donošenje statuta zajednice srpskih opština u skladu sa prištinskim zakonima, postizanje dogovora o telekomunikaciji i energetici i slično, zahtevaće od Srbije dosta diplomatskog umeća i praktičnih veština.
 
Bilo bi naivno verovati da će Nemačka pokazati dozu popustljivosti budući da moćne i ozbiljne države veoma retko menjaju spoljnopolitički kurs, ali ono što deluje ohrabrujuće u aktuelnim srpsko-nemačkim odnosima jeste izvesna ležernost u nastupu nemačkih zvaničnika. Vladajuća koalicija konzervativaca, čiji lider je kancelarka Angela Merkel, i socijaldemokrata, koje predvodi vicekancelar Zigmar Gabrijel, često ističe da želi stabilan Zapadni Balkan, što uključuje želju da Srbija postane deo EU. Da "tapšanje po ramenu" premijera Vučića tokom njegove letošnje posete nemačkoj prestonici nije bilo samo deklarativne prirode, a osmeh Merkelove puka gostoprimljivost, pokazuje nedavno obećanje Gabrijela o pružanju podrške Srbiji "korišćenjem svih instrumenata i mogućnosti". Srdačni tonovi obeležili su i prijem organizovan u Beogradu povodom Dana ujedinjenja Nemačke, kada je ambasador Hajnc Vilhelm ocenio da odnosi dveju država "nikada nisu bili bolji nego danas", dok je predsednik Nikolić, ne krijući dobro raspoloženje, poželeo Nemačkoj da "mudro predvodi EU, što je i zaslužila".
 
Poruke podrške takođe upućuje novi izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Dejvid Mekalister. Ovaj Nemac škotskog porekla i čovek od izuzetnog poverenja kancelarke Merkel nedugo po stupanju na novu dužnost kazao je da "srpski voz juri ka Evropi, a trebaće mu više godina da stigne do glavne stanice u Evropi". Nisu retke konstatacije da će upravo Mekalister, koji uživa veliki ugled u diplomatskim krugovima u Briselu, pružiti značajnu pomoć da taj "srpski voz" blagovremeno stigne na odredište.
 
U Berlinu i dalje imaju razumevanja za delikatno balansiranje Beograda na dozlaboga istanjenoj žici između Brisela i Moskve. Ipak, Vučićevoj vladi otvoreno se stavlja do znanja da se od kandidata za članstvo u EU očekuje da podržavaju spoljnopolitička gledišta Brisela, što ne predstavlja nikakvo iznenađenje, s obzirom da se Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju od Srbije zahteva da se usklađuje sa Unijom. Istovremeno, nemačka kancelarka ne propušta priliku da zdušno brani odluku EU o uvođenju sankcija Rusima zbog situacije u Ukrajini. S druge strane, grupa od 60 istaknutih Nemaca pokrenula je inicijativu da Berlin i ostatak Zapada započnu dijalog s Rusijom, kako bi se "politika konfrontacije pomerila na politiku diplomatije". Njihov zahtev između ostalog je motivisan zabrinutošću za ekonomiju. Ne treba izgubiti iz vida da oko 6.000 nemačkih kompanija posluje u Rusiji i procenjuje se da gotovo 300.000 radnih mesta u Nemačkoj zavisi od odnosa dveju zemalja. Pragmatična Nemačka dugo je doživljavana i kao posrednik između Zapada i Rusije, pa je i Merkelova u početku poručivala da bi krizu nastalu zbog Ukrajine trebalo rešavati političkim sredstvima, bez nametanja ekonomskih sankcija Rusima, ali Berlin je nakon zaoštravanja situacije postao jedan od najglasnijih zagovornika primene oštrih mera. Moguće je da će nakon odustajanja Rusije od izgradnje Južnog toka srpsko-nemačke veze biti dodatno osnažene. Mada nije realno očekivati da će najnoviji potez Moskve označiti radikalan zaokret u kursu prema Rusiji, odnosno da će Beograd odlučiti da podrži evropske sankcije, ako EU ispuni obećanje o pronalaženju alternative za snabdevanje Srbije gasom, postaće izvesno da je njen put ka članstvu u Uniji uistinu "bespovratan", kako to često vole da istaknu domaći i evropski zvaničnici.
 
Pored "opštih mesta" koji se odnose na sprovođenje reformi, brzina prelaska etapa u evropskoj integraciji umnogome će zavisiti od odnosa Beograda sa snažnim igračima, pre svega osovinom Berlin-London-Pariz. U tom kontekstu, treba navesti primer Poljske, kao "uspešne priče", na koju Srbija može da se ugleda. Poljaci su na vreme shvatili da nijedna država nije u stanju da opstane kao "usamljeno ostrvo", pa su pronašli značajne saveznike na Starom kontinentu, pre svega Nemce.
 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.