Kosovska komisija dodelila status žrtve seksualnog nasilja tokom rata za oko 1.000 lica, otkud računica od 20.000?

FOTO: KoSSev

Nešto iznad 1.000 građana steklo je do sada status žrtava seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu, potvrdili su iz Komisije za proveru statusa žrtava seksualnog nasilja za KosovaPress. Ova brojka se, međutim, ne podudara sa računicom koju godinama listom iznose najviši kosovski zvaničnici – da je „oko 20.000 žena koje je tokom rata silovao srpski genocidni režim“. 

Četrdeset muškaraca i 969 žena stekli su status žrtve seksualnog nasilja na Kosovu potvrdila je za KosovaPress predsednica Komisije za proveru statusa žrtava seksualnog nasilja, Minire Begaj-Baljaj.

Reč je o broju odobrenih statusa žrtve seksusalnog nasilja tokom rata koji je proizvod trogodišnjeg procesa prijavljivanja.

Minire Begaj-Baljaj kaže da je proces provere svih podnetih slučajeva osetljiv i težak.

Ona je kaže da je od početka rada ove komisije podneto preko 1.500 slučajeva.

„Imamo 1.565 prijavljenih slučajeva – onih koji su se prijavili da budu priznati kao žrtve seksualnog nasilja. Od toga smo tretirali 1008 slučajeva za koje smo prepoznali status žrtve seksualnog nasilja“, kazala je Begaj-Baljaj za ovu kosovsku agenciju.

Ona je naznačila da se Komisija od ukupnog broja podnetih prijava obradila 1.280.

„Imamo oko 50 slučajeva koji čekaju na razmatranje, čekamo za dodatna dokumenta, na razgovore. Imamo i broj odbijenih – 219 predmeta je odbijeno. Ali u delu odbijanja imamo i zahteve za preispitivanje i zahteve koji idu na sud“, kazala je takođe.

Komisiji sastavljenoj od devet članova tokom ove godine predstavljeni su dosijei 74 osobe.

Predsednica ove komisije, sa petogodišnjim mandatom, kaže da je prioritet da se stranke pažljivo razmotre i da se poštuju potrebe preživelih. Prema njenim rečima, postoje slučajevi koji se tretiraju i do četiri puta, pre nego što se donese odluka u ovom slučaju.

Ona je naznačila da sve ove osobe primaju mesečnu penziju u iznosu od 230 evra.

Begaj-Baljaj kaže i da među onima koji imaju status žrtve seksualnog nasilja tokom rata ima onih koji su odbili da primaju nadoknadu, tj. da su samo želeli da „dokažu patnju koju su doživeli“.

Komisija za proveru statusa žrtava seksualnog nasilja još uvek se nije pozabavila sa 286 prijava.

„Do sada imamo 286 neotvorenih slučajeva. Ali, od sledeće nedelje ovaj broj može da se smanji ili poveća. „Zavisi od toga šta prihvatamo ili koje odluke donosimo“, rekla je ona.

Naznačila je da nije lako postupati u ovim slučajevima jer žrtvama neretko nedostaje neophodna dokumentacija.

„Problemi su drugačiji, u poslednje vreme ističemo pitanje stigme. Muškarci i žene imaju problema iz ovih ili onih razloga da se obrate komisiji. U početku je bilo drugačije jer smo prvih meseci imali veoma veliki obim predmeta. Negde u prvim mesecima dolazilo nam je 700 slučajeva na apliciranje, ali je bilo slučajeva koje su rešavale nevladine organizacije. Sada smo u trećoj godini i vidimo da ima problema sa dokumentacijom. U pitanju su naracije stare 20 godina. Stvari su se zaboravile i ako je bilo provera, dokumenti nisu sačuvani. I da je bilo svedoka, sada svedok ne dolazi da potvrdi ili da izjavu“, kaže ona.

Kosovski parlament je 2014. godine usvojio zakon kojim se žrtvama seksualnog nasilja priznaje status žrtve i omogućava im da dobiju penziju do 220 evra mesečno.

Naime, ovim zakonom su obuhvaćene osobe koje su bile žrtve napada od 27. februara 1998. godine, kada je počeo oružani sukob na Kosovu, do 20. juna 1999. godine, kada su se posle NATO bombardovanja srpske snage povukle sa Kosova.

Kako je još 2017. godine pisao BIRN, upravo iz tog razloga su pojedina udruženja srpskih žrtava naglašavala kako ovaj rok zapravo znači da srpske žrtve koje su seksualno nasilje preživele nakon povlačenja srpskih oružanih snaga, neće moći da apliciraju za ovaj status.

Ovaj medij preneo je izjavu predsednice nevladine organizacije Santa Marija iz Zvečana, Blagice Radovanović, koja je kazala da srpska zajednica nije bila uključena u izradi zakona i da nije upoznata s njim.

Feride Rušiti, predsednica Centra za rehabilitaciju preživelih žrtava torture iz Prištine, kazala je ujedno za BIRN da „silovanje nije počinjeno samo od strane Srba i ne samo u ratu”, te da je bilo žrtava na svim stranama.

Komisija kosovske vlade za priznavanje i proveru statusa žrtava seksualnog nasilja tokom rata zvanično je počela sa radom u februaru 2018. godine. Rok za podnošenje zahteva za priznavanje i proveru ovog statusa je pet godina od početka rada komisije.

Zašto PR ponavlja da je „20.000 Albanki silovano“ i ne govore o srpskim žrtvama

Prištinski zvaničnici neretko u javnosti iznose podatak – da je tokom rata na Kosovu silovano 20.000 žena, i to uglavnom u kontekstu albanskih žrtava.

Ovakve navode često je iznosila kosovska predsednica, Vjosa Osmani, pre nje i Atifete Jahjaga, Vljora Čitaku, Edita Tahiri koja je i formalno predvodila proces institucionalizacije ove brojke kroz peticiju UN 2014, i drugi.

Osmani, koja je i univerzitetski profesor međunarodnog prava je do sada na desetine puta iznosila ovu računicu, a poslednji put ove subote za portugalski medij „DN“, kada je kritikovala zvanični Beograd, kako za trenutnu situaciju i dijalog, tako i za 1999. i godine koje su joj prethodile.

„I dok smo imali najveći broj stradale dece tokom rata u poređenju sa drugim zemljama u regionu, po glavi stanovnika, više od 20.000 žena je silovano od strane Miloševićevih snaga, a izgubili smo hiljade civila za samo nekoliko meseci, pravda nikada nije uspostavljena u bilo kom od ovih slučajeva. Ovo nas dovodi do veoma osnovnog zahteva, a to je: suočavanje s prošlošću“, rekla je Osmani.

Među mnogima u Prištini koji su spominjali brojku od 20.000 je i kosovska ministarka spoljnih poslova, Donika Gervala-Švarc.

Gervala-Švarc je ovaj podatak iznela i na sednici Saveta bezbednosti UN-a.

Ona je aprila 13. ove godine kazala da je dala glas za „20.000 silovanih žena, te i da nijedan od srpskih silovatelja u ovim slučajevima do sada nije odgovarao“.

Ovoj sednici je tada prisustvovao ministar spoljnih poslova Srbije, Nikola Selaković, koji je podsetio na podatak da je do tada Komisija kosovske vlade za priznavanje i proveru statusa žrtava seksualnog nasilja tokom rata dobila 1.414 prijava, a da je 912 prihvaćeno.

„Zašto predstavnica Prištine nastavlja da ponavlja da je 20.000 Albanki silovano, dok ne pominje žrtve srpske nacionalnosti“, upitao je tada Selaković.

U poređenju sa predstavljenim brojem o „20.000 silovanih žena na Kosovu od strane srpskih snaga“ tokom rata ’99, broj ubijenih nestalih Srba, Albanaca i ostalih je za tri godine (od početka 1998, do kraja 2000.) znatno niži. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo od 2013. godine, na Kosovu je u periodu od 1. januara 1998. do kraja 2000. godine, i neposredno nakon rata – od dolaska međunarodnih snaga, do kraja 2000. godine, stradalo i nestalo 13.526 ljudi. Ovaj broj uključuje Srbe, Albance i ostale.

Otkud brojka od 20.000 silovanih od strane „Miloševićevog režima“?

Broj od 20.000 žena koje su preživele silovanje dolazi iz nekoliko izvora.

Kako je još 2017. godine pisao BIRN, u izveštaju Svetske zdravstvene organizacije o situaciji u zdravstvenom sektoru na Kosovu, objavljenom 2000. godine, kaže se: “Lokalne organizacije procenjuju da je od 10.000 do 20.000 žena silovano između februara 1998. i juna 1999. godine.”

Lokalna nevladina organizacija, Centar za zaštitu žena i dece, takođe procenjuje da je silovano najmanje 20.000 žena i devojaka. Međutim, ovaj broj nikada nije potvrđen, pa je samim tim i dalje sporan, pisao je ovaj medij.

Atifete Jahjaga, predsednica Kosova u periodu 2011–2016, naznačila je da se do tog broja došlo na osnovu istraživanja koja su sprovele „specijalizovane organizacije i stručnjaci“.

S druge strane, Šivon (Siobhan) Hobs, koja je 2016. predvodila tim UN koji je sačinio izveštaj o položaju žrtve seksualnog nasilja na Kosovu, dovodi ga u pitanje.

“Procena da broj iznosi 20.000 bazira se na pogrešnoj primeni formule, ali to je učinjeno u dobroj nameri i sa ograničenim podacima koji su bili na raspolaganju. Nije u pitanju namerna greška. Činjenica je da niko ne zna sa sigurnošću”, kazala je Hobs tada takođe za BIRN.

U izveštaju organizacije „Human Rights Watch“ iz 2000. godine „Kosovo: silovanje kao oružje ‘etničkog čišćenja'“ dokumentovano je 96 slučajeva silovanja kosovskih Albanki, koji su se, prema ovom izveštaju, dogodili tokom bombardovanja, i navedeno da je broj ovakvih slučajeva „verovatno bio znatno veći“, te da je „moguće da su neki od ovih slučajeva duplirani od strane lokalnih i međunarodnih organizacija.“ Silovanja su, navedeno je u izveštaju ove organizacije, „u većini dokazano počinile srpske paramilitarne jedinice, koje su nosile različite uniforme,“ te to nisu bili izolovani slučajevi, počinjeni od strane pojedinaca, već pre namerni akti, kao „instrument terorisanja civila, iznuđivanja novca od porodica i namere da se ljudi isele iz svojih kuća.“
Istovremeno, u ovom izveštaju se navodi da nisu potvrđeni tadašnji navodi sa Zapada i Kosova da su tadašnje jugoslovenske i srpske snage otvorile kampove za silovanje u Peći i Đakovici, a  ova uticajna međunarodna organizacija je kritikovala NATO, vlade Velike Britanije i Sjedinjenih američkih država za širenje nepotvrđenih informacija o silovanju tokom bombardovanja NATO-a.
U izveštaju je takođe navedeno da su dokumentovani i slučajevi silovanja Srpkinja, Romkinja i Albanki od strane Albanaca, od kojih su neki bili i članovi OVK, ali i da su slučajevi silovanja i ostalog seksualnog nasilja, počinjenih nakon ulaska trupa NATO na Kosovu – van dometa ovog izveštaja.
Dodatni autorski tekstovi:

Cena neodgovornosti 

Cena slobode

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.