Osam dana nakon prvostepene presude četvorici nekadašnjih čelnika OVK, u trenutku široke političke, institucionalne i društvene mobilizacije protiv Specijalizovanih veća na Kosovu, grupa od 24 predstavnika akademske zajednice, civilnog društva, organizacija za ljudska prava i drugih javnih aktera sa Kosova, zatražila je od Ombudsmana Naima Ćeljaja da pred Ustavnim sudom pokrene pitanje ustavnosti ključnih odredaba Zakona po kojem ovaj sud radi.
Zahtev od sedam strana znatno je širi od pitanja same prvostepene presude Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Jakupu Krasnićiju i Redžepu Seljimiju. Potpisnici otvaraju pitanje granica jurisdikcije Specijalizovanih veća, zakonitosti i predvidljivosti oblika krivične odgovornosti, primene koncepta zajedničkog zločinačkog poduhvata, kao i toga da li je način na koji Veća funkcionišu ostao unutar okvira jedinstvenog pravosudnog sistema Kosova. Posebno traže razgraničenje između individualne odgovornosti za konkretne zločine i, kako navode, „legitimnog cilja oslobođenja i nezavisnosti Kosova“.
Dokument je objavljen u atmosferi kakva je na Kosovu uspostavljena praktično od trenutka izricanja presude 16. septembra.
Specijalizovana veća proglasila su četvoricu nekadašnjih čelnika OVK krivim za četiri ratna zločina – protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i pritvaranje, surovo postupanje, mučenje i ubistvo. Tači i Krasnići osuđeni su na po 25 godina zatvora, Veselji na 18, a Seljimi na 13 godina. Istovremeno su oslobođeni optužbi za zločine protiv čovečnosti, pošto Tužilaštvo, prema nalazu Veća, nije van razumne sumnje dokazalo postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada usmerenog protiv civilnog stanovništva.
Presuda je gotovo odmah izazvala talas protivljenja koji je daleko prevazišao reakcije porodica osuđenih, bivših saboraca ili veteranskih organizacija.
Politički lideri, partije, veterani, studenti, predstavnici obrazovnih, verskih institucija, kao i veliki broj drugih javnih aktera, poslednjih dana osporavaju presudu ili sam Sud. Protesti su organizovani iz večeri u veče, zastave OVK pojavljuju se na javnim mestima i institucijama, dok se poruka „Ne u moje ime“ pretvorila u jednu od centralnih parola mobilizacije.
Okupljeni na Trgu Skenderbeg zajednički čitaju i zakletvu vojnika OVK, u kojoj se govori o borbi za „oslobođenje albanskih zemalja i njihovo ujedinjenje“.
Protivljenje se ne završava na ulici. Novinari, medijski radnici, analitičari, kulturni i javni radnici i aktivisti civilnog društva na društvenim mrežama posvećuju objave presudi i Specijalizovanim većima, dovodeći u pitanje njihov legitimitet, mandat, način rada ili visinu izrečenih kazni. U delu tih objava Sud se predstavlja kao politički projekat, kao mehanizam koji je izašao iz prvobitno zamišljenih granica ili kao institucija koja, prema tim autorima, kriminalizuje oslobodilačku borbu OVK.
Paralelno sa tim, protivljenje se već pretvara i u institucionalne i zakonodavne inicijative.
Demokratska partija Kosova pokrenula je predlog za izmenu Zakona o Specijalizovanim većima i Specijalizovanom tužilaštvu uz obrazloženje da se Sud mora vratiti mandatu zbog kojeg je, prema njihovom tumačenju, osnovan – navodima iz izveštaja Dika Martija.
PDK predlaže, između ostalog, ograničenje maksimalne kazne na 15 godina, mogućnost izdržavanja kazne na Kosovu, međunarodni nadzor nad radom Veća i prosleđivanje određenih predmeta kosovskom pravosuđu nakon žalbenog postupka.
U takvom ambijentu sada stiže i zahtev 24 potpisnika Ombudsmanu.
Za razliku od zahteva za ukidanje Veća ili političkog odbacivanja presude, ovaj dokument je formulisan kao ustavnopravna inicijativa. Potpisnici izričito tvrde da ne traže utvrđivanje nevinosti osuđenih niti preispitivanje dokaza, već odgovor na pitanje da li je Zakon o Specijalizovanim većima – kako je napisan, ali i kako je primenjen – ostao u granicama koje mu je dao Ustav Kosova.
„Ne tražimo utvrđivanje krivice ili nevinosti“
Potpisnici već na početku naglašavaju da inicijativu podnose „uz puno poštovanje nezavisnosti pravosuđa, dostojanstva i prava žrtava“, prava svakog pojedinca na pravičan sudski postupak i efikasan pravni lek, kao i principa da verodostojne optužbe za ratne zločine treba istraživati i procesuirati na pravičan, nepristrasan i profesionalan način.
„Naš zahtev nema za cilj preispitivanje dokaza protiv optuženih, zamenu žalbenog postupka ili utvrđivanje individualne krivice ili nevinosti“, navode.
Predmet njihovog zahteva, objašnjavaju, jesu „ustavne granice zakonodavstva putem kojeg su osnovane i funkcionišu Specijalizovane komore“, kao i usklađenost njihove jurisdikcije i oblika krivične odgovornosti sa Amandmanom 24, osnovnim pravima i slobodama i ustavnim načelima zakonitosti, pravne sigurnosti, proporcionalnosti i individualne krivične odgovornosti.
Da li je veza sa izveštajem stvarno ograničenje Suda?
Prva velika celina dokumenta odnosi se na samu ustavnu i zakonsku osnovu mandata Specijalizovanih veća.
Potpisnici podsećaju da član 162, stav 1 Ustava omogućava osnivanje Veća i Specijalizovanog tužilaštva kako bi Kosovo ispunilo međunarodne obaveze povezane sa Izveštajem Doc. 12462 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 7. januara 2011. godine.
Zakon, kako navode, takođe određuje da su te institucije osnovane za postupke povezane sa navodima o teškim prekograničnim i međunarodnim zločinima koji su vezani za navode iz tog izveštaja i koji su bili predmet istrage Specijalnog istražnog tima – SITF-a.
Iz toga izvode jedan od centralnih argumenata dokumenta: „Ustav nije dao neograničeno ovlašćenje za stvaranje opšte krivične jurisdikcije.“
Prema njihovom tumačenju, Ustav je omogućio: „specijalizovani mehanizam, unutar pravosudnog sistema Kosova, za određenu ustavnu svrhu i sa definisanom vezom sa navodima koji su doveli do njegovog uspostavljanja“.
Upravo je prvostepena presuda Tačiju, Veseljiju, Krasnićiju i Seljimiju, tvrde dalje, učinila vidljivijim način na koji su te odredbe tokom godina tumačene i primenjivane.
Navode da sažetak presude sadrži široke analize istorije, organizovanja, rukovodstva i političkih i vojnih struktura OVK, javnih saopštenja, imenovanja, obaveštajnih službi, vojne policije, operativnih zona, kao i ciljeva ostvarivanja nezavisnosti Kosova i uspostavljanja političke i institucionalne kontrole.
Potpisnici pritom priznaju da je Pretresno veće izričito naglasilo da se postupak nije odnosio na legitimnost OVK ili cilj stvaranja nezavisnog Kosova.
„Ovo pojašnjenje je važno“, navode. Ali potom dodaju:
„Međutim, obim analize postavlja pitanje da li je veza sa konkretnim navodima iz Izveštaja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope funkcionisala kao stvarno i efektivno ograničenje jurisdikcije ili kao polazna tačka za vršenje mnogo šire jurisdikcije nad organizacijom i aktivnostima OVK tokom i nakon rata.“
Ukoliko bi se formulacija da se krivična dela „odnose na“ izveštaj PSSE tumačila toliko široko da obuhvati svaki navodni zločin, osobu, strukturu, politiku ili razvoj događaja koji ima opštu istorijsku vezu sa OVK, upozoravaju, ograničenje iz člana 6 Zakona rizikuje da izgubi pravno dejstvo.
Zato žele odgovor Ustavnog suda na nekoliko konkretnih pitanja.
Pre svega – predstavlja li veza sa izveštajem PSSE materijalni i obavezni uslov za vršenje jurisdikcije u svakom pojedinačnom predmetu.
Zatim – mora li ta veza da bude dokazana u odnosu na konkretna krivična dela, optužene i navodnu kriminalnu nameru, umesto samo putem opšte istorijske ili organizacione veze sa OVK.
I konačno – daju li član 6, zajedno sa članovima 1, 7, 8, 9 i 12 Zakona, dovoljno jasno, objektivno i predvidljivo ograničenje jurisdikcije i, ukoliko je do proširenja mandata došlo, da li je ono u skladu sa Ustavom.
Izveštaj osam puta, Vilijamson nijednom
Upravo je veza sa Izveštajem Parlamentarne skupštine Saveta Evrope jedna od centralnih osovina dokumenta.
Ime Dika Martija u originalnom dokumentu nije ispisano, već se koristi zvanični naziv Izveštaja Doc. 12462 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i formulacija „Izveštaj Parlamentarne skupštine Saveta Evrope“.
Sa druge strane, u sedam stranica zahteva nijednom se ne spominje Klint Vilijamson, američki tužilac i bivši ambasador SAD za pitanja ratnih zločina, koji je od 2011. do 2014. bio glavni tužilac Specijalnog istražnog tima Evropske unije – SITF-a, formiranog radi istrage navoda iz izveštaja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. U dokumentu se ne navode ni zaključci višegodišnje istrage tog tima, iako su upravo oni predstavljali jednu od ključnih karika između Martijevog izveštaja i kasnijeg uspostavljanja Specijalizovanih veća.
SITF se u dokumentu pominje jednom – u kontekstu zakonske formulacije prema kojoj su navodi povezani sa izveštajem PSSE bili predmet njegove istrage.
To je, međutim, važna karika u institucionalnoj istoriji Specijalizovanih veća.
Kao što je navedeno i na zvaničnoj stranici Veća, SITF je osnovan da sprovede krivičnu istragu navoda sadržanih u izveštaju PSSE, da je prvi vodeći tužilac tog tima bio upravo Klint Vilijamson i da je Specijalizovano tužilaštvo 2016. preuzelo osoblje i mandat SITF-a.
Vilijamson je u leto 2014. godine saopštio da za navode o trgovini organima nije dostignut dokazni prag potreban za podizanje optužnice.
Istovremeno, međutim, naveo je da postoje „uverljive indicije“ da se takva praksa mogla dogoditi u veoma ograničenom broju slučajeva, kao i da je istraga došla do dokaza dovoljne težine za krivično gonjenje pojedinih bivših visokih pripadnika OVK za druga teška dela.
I sama Specijalizovana veća u zvaničnom istorijatu navode da je SITF tokom leta 2014. objavio da su prikupljeni dokazi dovoljne težine za podizanje optužnice, ali da je za sudski postupak bilo potrebno uspostaviti odgovarajuću instituciju. Nakon toga usledili su dogovor Kosova i EU o modalitetima tog mehanizma, ustavne izmene i Zakon iz avgusta 2015. godine.
Zato institucionalni put do Specijalizovanih veća nije bio samo: izveštaj PSSE – Specijalizovana veća.
Između njih stoje: izveštaj PSSE – istraga SITF-a – Vilijamsonovi nalazi – potreba za posebnim sudskim mehanizmom – ustavne izmene – Zakon – Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo.
To što Vilijamson i njegovi nalazi nisu deo argumentacije 24 potpisnika samo po sebi ne rešava ustavnopravno pitanje koje oni postavljaju – da li je konkretna primena Zakona izašla iz granica koje joj je dao član 162, ali jeste važna činjenica za potpunu sliku nastanka mandata čije granice danas traže da razmotri Ustavni sud.
Nezavisnost Kosova i navodni zajednički kriminalni cilj
Druga velika celina dokumenta odnosi se na način na koji je u presudi tretiran cilj nezavisnosti Kosova i koncept zajedničkog zločinačkog poduhvata.
Potpisnici podsećaju da je Pretresno veće reklo da predmet nije bio suđenje legitimnosti OVK niti njenom cilju da Kosovo postane nezavisno, kao i da ciljevi koje su optuženi sledili sami po sebi njihove aktivnosti nisu činili kriminalnim.
Istovremeno, navode da sažetak presude identifikuje dva šira cilja koje su, prema Veću, sledili optuženi i drugi pripadnici rukovodstva OVK:
– obezbeđivanje nezavisnosti Kosova;
– uspostavljanje političke i institucionalne kontrole nad Kosovom za koje se očekivalo da postane nezavisno.
Veće je potom, prema njihovom čitanju presude, zaključilo da je u pokušajima ostvarivanja tih ciljeva jedan od ključnih elemenata navodne strategije bilo targetiranje, eliminisanje ili neutralisanje ljudi koji su opisivani kao „protivnici“.
Potpisnici zato tvrde da se otvara pitanje gde se završava legitiman politički ili vojni cilj, a gde počinje dokazivanje konkretnog kriminalnog cilja i individualnog doprinosa njemu.
„Legitiman cilj oslobođenja i nezavisnosti Kosova, političko i vojno organizovanje za ostvarivanje tog cilja i krivična odgovornost za konkretna dela predstavljaju pravno različita pitanja“, navodi se u dokumentu.
„Legitiman politički ili vojni cilj ne može sam po sebi stvoriti kriminalnu nameru, kao što ni učešće u rukovodstvu, organizovanju, političkoj komunikaciji ili institucionalnom razvoju oslobodilačkog pokreta ne može zameniti dokaz o namernom doprinosu konkretnom kriminalnom cilju.“
Od Ustavnog suda zato žele odgovor da li članovi 6, 12 i 16 Zakona pružaju dovoljno garancija za jasno razdvajanje tri stvari:
legitimnog cilja slobode i nezavisnosti;
zakonite političke, vojne i institucionalne aktivnosti;
i namernog doprinosa konkretnom zločinu ili zajedničkom kriminalnom cilju.
Zajednički zločinački poduhvat se ne pominje izričito u članu 16
Treći pravni argument usmeren je na zakonitost i predvidljivost oblika krivične odgovornosti.
Član 12 Zakona, navode potpisnici, omogućava primenu međunarodnog običajnog prava i materijalnog krivičnog prava Kosova u meri u kojoj je ono u skladu sa međunarodnim običajnim pravom kakvo je važilo u vreme izvršenja navodnih krivičnih dela.
Član 16, stav 1(a) propisuje individualnu krivičnu odgovornost osobe koja je planirala, podstrekavala, naredila, izvršila ili na drugi način pomogla planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnog dela.
Međutim, ukazuju da sam tekst člana 16 ne koristi izričito termin „zajednički zločinački poduhvat“, niti definiše njegove elemente i oblike.
Sa druge strane, u sažetku presude odgovornost četvorice optuženih zasniva se i na njihovom značajnom doprinosu zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
„Princip zakonitosti zahteva da oblici krivične odgovornosti i njihove pravne posledice budu dostupni, jasni i predvidljivi, posebno kada se odgovornost zasniva na međunarodnom običajnom pravu i sudskoj praksi“, navode.
Zato traže da Ustavni sud razjasni da li članovi 12 i 16 određuju oblike individualne krivične odgovornosti sa nivoom jasnoće i predvidljivosti koji zahtevaju član 33 Ustava i član 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Posebno pitaju da li član 16(1)(a) može predstavljati osnov za odgovornost po zajedničkom zločinačkom poduhvatu ukoliko taj oblik odgovornosti i njegovi elementi nisu izričito definisani u Zakonu.
Traže i garanciju da članstvo u političkim ili vojnim strukturama, institucionalno odlučivanje, podrška nezavisnosti, politička komunikacija tokom rata ili doprinos organizovanju OVK ne mogu, bez dokaza o ličnoj nameri i individualnom doprinosu, postati zamena za dokazivanje krivične odgovornosti.
Jesu li Veća i dalje deo „jedinstvenog“ pravosudnog sistema Kosova?
Potpisnici podsećaju da članovi 102 i 103 Ustava definišu sudsku vlast kao jedinstvenu, nezavisnu, pravičnu, apolitičnu i nepristrasnu, omogućavaju osnivanje specijalizovanih sudova kada je to potrebno, ali zabranjuju vanredne sudove.
Sa druge strane, Zakon o Specijalizovanim većima predstavlja lex specialis, ograničava primenu ostalog zakonodavstva Kosova osim tamo gde je ono izričito inkorporirano, daje Većima prvenstvo unutar njihove nadležnosti i uvodi posebna pravila za izbor i raspoređivanje sudija, upravljanje, nadzor, imunitete, budžetiranje, reviziju i pristup dokumentima.
Potpisnici priznaju da su pojedina od tih rešenja izričito predviđena članom 162.
Ali traže da se ispita njihovo zajedničko dejstvo.
Od Ustavnog suda žele odgovor da li kombinacija jurisdikcionog prvenstva, isključenja drugog kosovskog zakonodavstva, posebnog načina imenovanja sudija, imuniteta, revizije i pristupa dokumentima i dalje čuva karakter Specijalizovanih veća kao dela „jedinstvenog pravosudnog sistema Kosova“.
Ustavni sud se jeste izjasnio 2015, ali potpisnici tvrde – ne o ovome
Autori dokumenta unapred se bave i mogućim kontraargumentom: Ustavni sud već je 2015. godine razmatrao pitanje Specijalizovanih veća.
U predmetu KO26/15 Sud je razmatrao predlog Amandmana 24 i zaključio da on ne umanjuje prava i slobode garantovane poglavljima II i III Ustava i ne narušava duh Ustava.
Potpisnici, međutim, tvrde da se sada traži odgovor na pravno drugačije pitanje.
Tada se, objašnjavaju, radilo o prethodnoj kontroli predloženog ustavnog amandmana.
To, prema njihovom argumentu, nije bila potpuna kontrola svake pojedinačne odredbe Zakona 05/L-053 koji je tek kasnije usvojen, niti je 2015. bilo moguće znati kako će te odredbe tokom sledećih godina konkretno biti tumačene i primenjivane u sudskim postupcima.
„Ovaj zahtev ne traži ponovno razmatranje ustavnosti člana 162“, naglašavaju.
Ono što traže jeste provera da li su pojedine odredbe zakona kojim je ustavni amandman sproveden, „u svojoj formulaciji i konkretnoj primeni“, ostale unutar ovlašćenja koje daje član 162 i garancija osnovnih prava iz Ustava.
Posebno poglavlje: „Legitimitet oslobodilačke borbe“
Čitavo šesto poglavlje dokumenta nosi naslov „Legitimitet oslobodilačke borbe“.
U njemu potpisnici ponovo naglašavaju da njihova inicijativa ne predstavlja negiranje stradanja bilo koje žrtve, protivljenje pravu žrtava na istinu i pravdu niti zahtev za imunitet bilo kojeg pojedinca.
„Svaka žrtva zaslužuje priznanje, pravdu i efikasna pravna sredstva, bez obzira na etničku pripadnost, političko uverenje ili percipirani položaj tokom rata“, navode.
Krivična odgovornost, dodaju, mora ostati individualna i biti utvrđena na osnovu dokaza kroz pravičan postupak.
„Ona ne sme proizaći iz političke pripadnosti, istorijske uloge, službene pozicije, članstva u oslobodilačkom pokretu ili podrške nezavisnosti Kosova.“
Potom argument prebacuju na širu istorijsku ravan:
„U osnovi ovog zahteva nalazi se i potreba da se zaštiti legitimitet otpora naroda Kosova represivnom režimu Slobodana Miloševića i njegove borbe za slobodu i nezavisnost.“
Prema njihovim navodima, stanovništvo Kosova suočavalo se sa režimom koji mu je uskraćivao osnovna prava i sprovodio sistematsko državno nasilje.
„U tim okolnostima, otpor represiji i borba za slobodu i nezavisnost predstavljali su legitimnu težnju.“
Odmah potom ponavljaju da takva ocena ne isključuje individualnu odgovornost za konkretna krivična dela.
„Istovremeno, moguća odgovornost pojedinaca ne sme oslobodilački rat ili borbu za nezavisnost pretvoriti u deo opšteg kriminalnog narativa.“
Njihova završna formulacija u ovom delu glasi:
„Pravda za žrtve, individualna krivična odgovornost i zaštita istorijske istine Kosova mogu i moraju ići zajedno.“
Šta tačno traže od Ćeljaja
Zahtev se završava sa šest konkretnih zahteva Ombudsmanu.
Prvo, da po službenoj dužnosti otvori razmatranje ustavnih pitanja koja proističu iz formulacije i primene Zakona 05/L-053.
Drugo, da konsultuje stručnjake za ustavno pravo, međunarodno krivično pravo i ljudska prava, kao i predstavnike žrtava i drugih pogođenih grupa.
Treće, da na osnovu članova 113(2), 135(4) i 162(11) Ustava i člana 49(5) Zakona o Specijalizovanim većima Ustavnom sudu uputi pitanje saglasnosti članova 6, 12 i 16 Zakona sa Ustavom, posebno u pogledu granica jurisdikcije, principa zakonitosti, predvidljivosti oblika krivične odgovornosti i njenog individualnog karaktera.
Četvrto, da od Ustavnog suda zatraži odgovor na pitanje predstavlja li veza sa izveštajem Parlamentarne skupštine Saveta Evrope „materijalno, stvarno i proverljivo ograničenje jurisdikcije“.
Takođe žele odgovor da li Zakon pruža dovoljne garancije za razdvajanje legitimnog cilja nezavisnosti i organizovanja oslobodilačke borbe od individualne odgovornosti za konkretne zločine.
Peto, traže da Ombudsman svoje pravno mišljenje i obrazloženje odluke o eventualnom upućivanju predmeta Ustavnom sudu objavi javno.
I šesto, traže da Ustavni sud razjasni da li se navodni zajednički kriminalni cilj mora utvrđivati isključivo na osnovu dokaza koji potiču iz vremena relevantnih događaja, a ne retroaktivnim projektovanjem kasnijeg političkog ishoda – nezavisnosti Kosova – na period rata.
Prema njihovom obrazloženju, nezavisnost je bila rezultat niza domaćih i međunarodnih političkih razvoja, odluka i procesa koji nisu zavisili samo od delovanja tadašnjih optuženih.
„Ovo pitanje prevazilazi jednu presudu i pojedince uključene u konkretan predmet“, zaključuju.
Ono se, prema potpisnicima, tiče „granica sudske vlasti, principa individualne krivične odgovornosti, karaktera ustavnog sistema Kosova i načina na koji se istorija oslobodilačkog rata tretira od institucije osnovane Ustavom i zakonima Republike Kosovo“.
Zahtev 24 potpisnika za sada ne znači da je pred Ustavnim sudom pokrenut postupak.
Oni su se obratili Ombudsmanu sa zahtevom da upravo on, koristeći svoja ustavna ovlašćenja, predmet uputi Sudu.
Na Ćeljaju je sada da odluči da li će to učiniti.
I Ćeljaj kritikovao sud
Što se Ćeljaja tiče, on je i ranije javno iznosio ozbiljne rezerve prema radu Specijalizovanih veća. Krajem aprila predstavio je preliminarni izveštaj Komiteta za ljudska prava britanske advokatske komore, a koji je njegova institucija naručila zbog, kako je naveo, dugotrajnih i ozbiljnih zabrinutosti u vezi sa poštovanjem osnovnih prava u postupcima pred Većima. Pisao je potom i Rubiju, kao i državama sponzorima u vezi sa „zabrinjavajaućim nalazima o većima“. Ćeljaj je tada posebno isticao dužinu pritvora, ograničene mogućnosti privremenog puštanja, jednakost oružja, prihvatljivost dokaza, institucionalnu odgovornost i tvrdnju da je mandat Veća „odstupio od prvobitne svrhe“. Ombudsperson Institution
Specijalizovana veća su potom 11. maja javno reagovala, navodeći da su pojedina Ćeljajeva tumačenja tog izveštaja netačna i da sam dokument nije utvrdio da su odluke sudija kršile ljudska prava optuženih, niti da je praksa Veća u suprotnosti sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ocenila su i da je Ćeljajevo predstavljanje pojedinih nalaza stvorilo pogrešnu sliku o radu Suda.
Osporavao je i prihvatanje dokumenata iz Srbije, pa su mu veća i tada odgovorila.
Dokument su potpisali:
- Prof. dr Enver Hasani, bivši predsednik Ustavnog suda Kosova
- Abit Hodža (Hoxha), docent na Institutu za nordijske i medijske studije Univerziteta u Agderu, Norveška
- Agon Malići (Maliqi), aktivista civilnog društva
- Dr Armend Bekaj, istraživač na Odeljenju za istraživanje mira i konflikata Univerziteta u Upsali, Švedska
- Dr Artan Mustafa, Univerzitet u Prištini
- Bajram Geci, doktorand
- Dr Butrint Beriša, istraživač
- Dr Fisnik Korenica, vanredni profesor prava na Univerzitetu u Prištini
- Fisnik Redžepi (Rexhepi), aktivista civilnog društva
- Ideal Žaveli (Zhaveli), izvršni direktor ACTIVISM ROOTS
- Ismet Krieziju, izvršni direktor Kosovskog demokratskog instituta (KDI)
- Jeta Lošaj, aktivistkinja civilnog društva
- Laura Krieziju, Savet za liderstvo i razvoj (LGC)
- Leonora Krieziju, izvršna direktorka Prištinskog instituta za političke studije (PIPS)
- Dr Liridon Lika, predavač i istraživač u Centru za studije međunarodnih odnosa, Odeljenje političkih nauka Univerziteta u Liježu, Belgija
- Dr Ljuljzim Peci, izvršni direktor Kosovskog instituta za istraživanje i razvoj politika (KIPRED)
- Naim Rašiti, direktor Grupe za istraživanje balkanske politike (BPRG)
- Dr Nevenka Tromp, predavačica evropskih studija na Univerzitetu u Amsterdamu
- Dr Ramadan Ilazi, rukovodilac istraživanja u Kosovskom centru za bezbednosne studije (KCSS)
- Dr Robert Muharemi, docent na RIT Kosovo
- Senad Šabović, aktivista civilnog društva
- Šenol Muharemi, aktivista civilnog društva
- Špetim Seljmani, pesnik
- Visar Imeri, izvršni direktor Instituta za socijalnu politiku „Musine Kokalari“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
