Kampanja i smrt

Piše: Čedomir Antić

Smrt Olivera Ivanovića težak je i bolan udarac ne samo za Srbe sa Kosova i Metohije, već i za celo srpstvo. To nije bilo samo ubistvo jednog građanina, porodičnog čoveka sa decom. Nije reč samo o pogibiji progonjenog koji je nevin robijao u albanskom zatvoru. Čak nije reč ni o simboličnoj smrti srpske Severne Mitrovice, koju je branio godinama na mostu, a danas njegovu smrt istražuje tužilac iz Prištine i o razvoju istrage nas izveštava zvaničnik kome je srpski verovatno tek treći jezik. Smrt Olivera Ivanovića je dokaz da možemo živeti u mnogo različitih država (nastalih tako što su nam oduzeli međunarodno priznatu domovinu koja nam je bila dobra, a drugima bolja nego nama), ali će naša sudbina uvek biti ista.

Kada je Ivanović osuđen za ubistvo za koje su i njegovi tužioci znali da ga nije počinio, drugosrbijanske vrane su po Beogradu slegale ramenima i govorile da je osuđen zbog veza sa državnom bezbednošću i da je reč o poruci i uceni od strane albanskih vlasti. Na pitanje da li su se za to borili tvrdeći da je sve bolje od „divlje i tiranske Srbije“, opet su ravnodušno napravili raniji pokret ramenima… Ivanović je međutim doživeo tu našu jedinstvenu srpsku sudbinu: prvo su ga Albanci i stranci osudili iako je od 2004. bio protagonista sporazuma i pomirenja. Zar nije tako osuđen i Slavko Dokmanović, predratni gradonačelnik Vukovara, član SDP-a Hrvatske, koji je za vreme rata stao uz svoj narod, a posle rata sve učinio da se Sremsko-baranjska oblast „reintegriše“. Zahvalili su mu suđenjem pred Haškim tribunalom i dugogodišnjim zatočenjem na koje nije stigao da bude osuđen. Dokmanović je na kraju izvršio samoubistvo. Ivanović je ubijen.

Ivanović je ubijen nakon što se nekako dokopao slobode, a njegova stranka izgubila izbore. Poštene izbore uoči kojih je direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić, učlanio u članstvo SNS-a punoletno stanovništvo čitavih opština otete pokrajine. U obračunu sa Ivanovićem, režim je išao daleko, režimski paradržavni mediji optuživali su ga kao izdajnika i kriminalca, a napade na njega, uključujući i paljenje automobila, predstavljali su kao lažiranu samopromociju. Za razliku od Miloševića, Vučić je u potpunosti posvećen medijima i interesima svoje stranke. Zato je odmah posle pogibije Ivanović postao prva vest svih medija. Vučić je bio ljut na neprijatelje srpskog naroda, njegovi poslušnici iz prvog ešalona su bljuvali vatru na opoziciju, ministar koji je poznavao Ivanovića otišao je u studio RTS-a i tamo se rasplakao, moćni i samostalni Marko Đurić je pre početnih rezultata istrage prekinuo pregovore sa kosovskim vlastima u Briselu…

Verujem da nikada nećemo saznati istinu o ubistvu Olivera Ivanovića. Mržnja je bezmerna i nedokučiva, njene izvore i tokove ne mogu da spoznaju obični ljudi. Rekao bih da pretpostavke koje su počeli da šire ljudi Vučićevog režima i njegovi šešeljoliki trabanti nisu baš logične. Zapad podržava Vučića, činjenica da su provladini privatni mediji uglavnom antizapadni i da šire histeriju o nekakvoj opsadi Srbije i lošim namerama SAD i EU prema našem predsedniku i spasitelju, licemerni su i čudni. Zašto bi, nakon dva Briselska sporazuma i prihvatanja svega onoga što su DS-ovi političari ranije ispregovarali a Cvetkovićeva vlada nije smela da prihvati, Zapad podrivao Vučića? Najavio je da će ove godine potpisati međudržavni sporazum sa Kosovom i jasno je da ako to učini Srbija ne može bilo šta više da učini na priznanju državnosti „Republjik Kosova“. Zašto bi ga ubili Albanci? Da, kako tvrde u srpskom režimu, podele Srbe? Kako bi ih podelili kada već svi veruju Vučiću i stoje uz Srpsku listu?

Pritom se Vučić ponaša kao krivac. Javno je ožalio političkog protivnika na koga su godinama istresali tone smeća. Brecao se na strance, optuživao Albance, gadio se na opoziciju. Odmah je odobrena sahrana u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Predsednik je otrčao u Severnu Mitrovicu i režimski mediji su smesta prestali da žale ubijenog i počeli da hvale živog junaka koji je otišao na strašno mesto. Ne spominju da je za to tražio dozvolu koju mu je Haradinajeva vlada i dala.

Kada se pre nekoliko godina pokazalo da postoje duboki problemi u MUP-u Srbije, Vučić je na jednoj konferenciji za medije posmenjivao kolegijum načelnika, ostavio direktora za smenu „drugom prilikom“, a onda se razvikao na novinare i kao česti, hrabar i pomalo nesmotren čovek namršteno rekao kako se nikoga ne plaši i kako će on da izgovori ime strašnog kriminalca koji drži sav kriminal u Srbiji. Rekao je ime nekakvog Dragoslava Kosmajca. Posle su istog jurili, hapsili, sudili, mediji su samo o njemu pisali… Konačno je i oslobođen, a MUP nije reformisan. Sada je taj novi, a neophodni, vrhovni negativac, koga je prozvao namršteni Vučić, Kadri Veselji. Bez dokaza, na osnovu ko zna čega, Vučić je prozvao osobu koja vodi parlament u kome sede poslanici Srpske liste i za čiju su vladu glasali. I opet se svi bave Kadrijem Veseljijem i naravno hvale Vučićevu hrabrost…

Cezar je rekao „kocka je bačena“. Bila je to poruka istoriji i sudbini. Vučić je bolji političar, on „baci kosku“ medijima, javnosti i biračima.


Čedomir Antić diplomirao je na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Magistrirao je Savremenu istoriju na Univerzitetu u Bristolu 2002. i Nacionalnu istoriju Novog veka na Univerzitetu u Beogradu 2003. Doktorirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2008. Objavio je šest naučnih monografija. Proučava diplomatsku istoriju, posebno odnose Velike Britanije i Srbije u XIX i XX veku​. Docent je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.


Napredni klub

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.