Informacija o Kosovu ima dosta, ali su one selektovane i njima se šalju dve poruke – da se predsednik Vučić ozbiljno bavi ovom temom ali i da sa Albancima ne može da se živi. Duboka emotivna povezanost i poistovećivanje sa narativom „Kosovo je srce Srbije“ pokušava da se zameni sa Vučićevim narativom da moramo da konačno rešimo problem, i narativom tabloida kojim se ova pozitivna emocija menja emocijom straha koji govori da mi ne možemo da živimo zajedno sa Albancima i da je bolje da se razdvojimo, preneo je Nikola Jović, asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu glavne zaključke istraživanja javnog mnjenja o stavovima građana prema Kosovu u emisiji „Propitivanje“ KoSSev portala.
Koliko su informacije o Kosovu dostupne građanima i šta je to što građani znaju o Kosovu i pregovaračkom procesu sa Prištinom, bila je tema razgovora sa Jovićem.
Jović je i autor jednog od najsveoubuhvatnijih istraživanja sprovedenog na teritoriji centralne Srbije a koje se tiče stavova građana prema Kosovu kao i dijalogu sa Prištinom. Ovo istraživanje obuhvatilo je 120 mesta u centralnoj Srbiji i preko 1100 ispitanika.
„Pitanje Kosova deli sudbinu mnogih drugih važnijih pitanja u našem društvu, a simbolizuje ga potpuno odsustvo slobodnih informacija koje podrazumevaju dijalog svih aktera koji smatraju da je važno da komuniciraju različite perspektive koje se odnose na budući status Kosova“, smatra Jović.
Pregršt informacija o Kosovu pokrivaju ono što vlast želi da pokrije
Objašnjava da je Kosovo važna tema, da ljudi prate informacije koje se odnose na Kosovo, ali da prema rezultatima njihovog istraživanja 60 odsto ispitanika ne zna šta je politika prema Kosovu – „Uopšte ne razume kakvu politiku vlast u Srbiji vodi kada je reč o nekom budućem statusu Kosova“.
Kada pogledate tržište medija u Srbiji, 85% tih medija zapravo se pretvorilo ne u izvor informisanja građana, već u jednu „pi-ar“ agenciju trenutne vlasti i kada gledate tabloidne medije koji podržavaju vlast, zapravo njihov jedini cilj jeste bildovanje nekog rejtinga vladajuće stranke, dok je informisanje građana potpuno skrajnuto kao cilj koji mediji treba da imaju
Pregršt informacija koje dolaze o Kosovu, prema Jovićevim rečima, pokrivaju ono što vlast želi da pokrije u dominantnom medijskom prostoru koji „85 posto čine mediji koji podržavaju vlast“.
„Kosovo jeste česta tema, ali ona ne govori o tome kako izgleda život na Kosovu, već samo o političkom aspektu marketinga koji je važan za vlast“, objašnjava.
Veoma dobro selektovane informacije o Kosovu
„Veoma dobro selektovanim“ informacijama o Kosovu šalju se dve“ jako važne“ poruke – da se predsednik Vučić ozbiljno bavi ovom temom ali i da „sa Albancima ne može da se živi“.
Objašnjava da se na taj način stvara jedna državnička nota koja, kako kaže, opisuje Vučićev karakter kao političara – „sigurno 70% njegovih nastupa je vezano za Kosovo i ostalo za ekonomiju“, dok s druge strane u tabloidnom delu medija, kako navodi, promoviše se „ideja o netrpeljivosti između Srba i Albanaca koja treba na neki način da satanizuje i dehumanizuje Albance i učini nemogućom ideju da mi treba da zajedno dođemo do nekog rešenja koje podrazumeva suživot i međusobno priznavanje na nekom ljudskom nivou“.
Navodi i to da građani ne znaju šta je politika predsednika Vučića prema Kosovu.
Međutim, kaže da to nije posledica neinformisanosti, već „namerna tendencija koja je posledica inženjeringa stavova da ljudi ne znaju šta je cilj ove politike, i da kao takvi jednostavno ovaj proces učine što blažim, da nema kritičkog mišljenja i da nema pritisaka i u tom smislu na jedan način olakšavaju politiku koja je dosta nejasna“.
Smatra da je to pogrešno, jer kako ističe, za svaku zdravu odluku „mora da postoji bazična dostupnost informacija kako bismo se usaglasili kakav dogovor želimo da postignemo“.
Vučićevi glasači smatraju da njegova ideja nije rešenje nego status kvo
Što se tiče Vučićevih glasača, „on ih nije pripremio na nešto što se čini da je iz njegovih govora – da mi moramo da napravimo dogovor sa Albancima, koji podrazumeva neku vrstu rešenja statusa Kosova“.
Njegovi birači, kako objašnjava, smatraju da „njegova ideja apsolutno nije nikakvo rešenje već nekakav status kvo“.
„Ljudi nisu informisani i dobijaju vrlo selektovane informacije, koje su prevashodno najdominantnije, a to su informacije koje nam ne govore ništa zapravo o potencijalnom rešenju već nam govore upravo o tome da je između dve grupe, a to su Srbi i Albanci, nekakav suživot nemoguć, i da dogovor treba da bude neko hirurško rešenje“.
Međutim, ukazuje i na paradoks, da se pored toga „gradi jedan državnički diskurs o predsedniku, da jedan državnik ne bi trebalo ništa da izda, da napravi nekakav štetni dogovor i zbog toga oni misle da ako se on ozbiljno bavi Kosovom – pa valjda neće popustiti. U tom smislu dogovor se vidi kao slabost, a ne neka vrsta uspeha“.
Kad je reč o Briselskom dijalogu, Jović ističe da se iz njihovog istraživanja nameću 3 važna podatka – da svaki drugi ispitanik podržava dijalog, da 63 % ispitanika smatra da nemaju dovoljno informacija šta je tamo dogovoreno, i da „čak i sa tako malo informacija oni posledice Briselskog dijaloga vide kao negativne“ (40% smatra da je posledica dijaloga ukidanje institucija Srbije na Severu, i gotovo 49% misli da Briselski dijalog postepeno vodi ka priznavanju Kosova).
Sedam rešenja pitanja Kosova – nijedno nema dovoljnu podršku za referendum
Ispitanicima su u svom istraživanju ponudili 7 potencijalnih rešenja pitanja Kosova koja su, kako ističe, u proteklim godinama bila zastupljena u javnosti – 6 su podrazumevala okvir priznavanja nezavisnosti, jedan ne priznavanje de jure, ali koji omogućava ulazak u UN u zamenu za ZSO.
Nijedan nije imao ni približnu podršku dovoljnu za eventualni referendum – kaže.
Najpribližniji tome, objašnjava, bio je jedan „maksimalistički dogovor po Srbiju, gde bi ona dobila 4 opštine na severu. ZSO za Srbe na jugu i eksteritorijalnost za manastire u zamenu za priznanje nezavisnosti – 36%“.
Sledeća je opcija da Srbija ne prizna Kosovo ali dozvoli ulazak u UN u zamenu za ZSO – 32% podrške.
Ističe i to da su im rezultati istraživanja ukazali da je naziv koji će biti dat konačnom sporazumu veoma važan.
„Nezavisnost je veoma osetljiva reč kada govorimo o tom nekom potencijalnom referendumu, mislim da su ljudi veoma osetljivi na to“- dodaje.
Jedan od podataka istraživanja je i taj da se 70% ispitanika poistovećuje sa narativom „Kosovo je srce Srbije“.
„Istraživanje pokazuje i jednu veoma duboku transgeneracijsku povezanost ispitanika sa Kosovom, koja je veoma emotivna, ali i to da već sedam godina imamo jedan ofanzivni medijski rat sa ovim emotivnim diskursom i da se on veoma teško menja“, objašnjava Jović
Upravo je pitanje da li je za postizanje dugoročnog sporazuma neophodno minirati taj emotivni diskurs ili treba raditi na izgradnji međusobnog poverenja Srba i Albanaca i prihvatiti takav identitet Srba, ali prihvatiti tako da u toj borbi za identitet niko ne sme da bude dehumanizovan – Ni Srbi ne smeju da dehumanizuju Albance, ni Albanci ne smeju da dehumanizuju Srbe.
Na pitanje čime se menja emotivni diskurs o Kosovu i ko stoji iza tih napora, Jović ističe da na osnovu onoga što se svakodnevno može videti u medijima, postoje dva narativa.
„Mislim da postoji igra na dva narativna nivoa, jedan je, ono što predsednik Vučić promoviše da mi moramo da donesemo neku odluku, i ako je ona odgovorna ona podrazumeva konačno rešenje i da je nama u interesu da napravimo taj iskorak i konačno rešimo problem koji otežava ekonomsku ili svaku drugu budućnost. To je jedan način na koji se emocije poklapaju jednim racionalističkim tonom, odnosno onim što predsednik predstavlja“, objasnio je.
Drugi narativni nivo, koji kako dodaje, sprovode tabloidi, „satanizuje i dehumanizuje Albance, i na taj način emocije pozitivne prema Kosovu zamenjuju emocijama koje su zasnovane na strahu, a strah govori da mi ne možemo zajedno i da je možda bolje, iako imamo taj identitet i tu dubinu emotivne transgeneracijske povezanosti sa Kosovom, da se zapravo zaštitimo time što nećemo deliti jedan prostor, institucije i budućnost zajedno nego se razdvojiti“.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
