Hrnjaz o Kosovu: Deklaracija o nezavisnosti ne stvara državu, ali se primenjuje postepena legalizacija 

Foto: FPN

Međunarodni sud pravde se nije bavio pitanjem „kosovske državnosti“. Tvrdnja da je sud izričito rekao da Kosovo ima pravo na nezavisnost ili da je već postalo nezavisno, apsolutno nisu tačne, ocenio je Miloš Hrnjaz, vanredni profesor međunarodnog prava na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u emisiji Pravi ugao.

Kaže da sama Deklaracija o nezavisnosti „ne stvara državu“, ali i da se, u slučaju Kosova, od njenog donošenja pristupa postepenoj legalizaciji i preuzimanju nadležnosti koje inače pripadaju suverenoj državi – između ostalog, i u okviru Briselskog sporazuma.

Pre 12 godina Međunarodni sud pravde dao je savetodavno mišljenje o Kosovu. Na inicijativu Srbije, a na formalni zahtev Generalne Skupštine UN pred sudom se našlo pitanje: Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti privremenih institutucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?

Sud je potom većinom glasova odlučio da deklaracija o nezavisnosti koja je na Kosovu usvojena 17. februara 2008. nije u neskladu u odnosu na međunarodno pravo. Ipak, u sveobuhvatnom obrazloženju odluke sud je naglasio i to da se bavio isključivo dokumentom, odnosno deklaracijom prištinskih vlasti, a ne pitanjem prava na otcepljenje ili pitanjem „državotvornosti“ Kosova.

Ovaj drugi deo savetodavnog mišljenja često se zloupotrebljava, a odluku sudija međunarodnog suda pravde pojedini uzimaju kao argument teze da se nezavisnost Kosova ne može ni pravno osporavati.

Neretko ovaj argument koriste prištinski zvaničnici. Ujedno i predsednik Srbije često je odluku suda citirao kao nepovoljni faktor za Beograd u dijalogu sa Prištinom. Ova se teza posebno aktuelizovala od kada je isti argument krajem aprila u Moskvi upotrebio ruski predsednik Vladimir Putin u razgovoru sa šefom UN.

Miloš Hrnjaz, vanredni profesor međunarodnog prava na Fakultetu političkih nauka u emisiji Pravi ugao na RTV kaže da je već krajem 2007. godine bilo je jasno da neće biti nastavka pregovora u vezi sa pitanjem statusa Kosova i Metohije, odnosno da se pretpostavljalo da će doći do proglašenja nezavisnosti Kosova.

„U februaru 2008. godine je došlo do proglašenja. Ono nije došlo spontano, dakle taj događaj je pripreman, i to ne mislim samo na prostoru Kosova. Postojale su velike konsultacije kako da se to uradi, kako čak da taj akt deklaracije o nezavisnosti bude sačinjen, kakav će biti njegov odnos prema postojećim normama prava i Rezoluciji 1244 i opšte međunarodnim pravom, ljudskim pravima itd“, kazao je Hrnjaz.

On podseća da je ubrzo nakon proglašenja nezavisnosti došlo do prvog „talasa“ priznavanja iste.

Kaže da se Srbija u tom trenutku suočila sa ozbiljnom krizom, te da se postavilo pitanje šta dalje?

„Da bi se uopšte nastavilo sa pregovorima bilo je važno pokazati da ima o čemu da se pregovara, jer ako je Kosovo nezavisna država, onda to postaje pitanje tehničko-taktičkih pregovora u vezi s tim kako da se neke stvari urade. Ali bilo je važno pokazati da postoji i dalje prostor da se uopšte o tome pregovara, da to nije gotova stvar, da može da se pregovara u vezi sa tim. Da bi se to uradilo, bilo je važno zaustaviti ili makar usporiti tadašnje talase priznavanja Kosova kao nezavisne države“, objašnjava ovaj profesor.

Kaže da je bilo nekoliko varijanti na stolu.

„U tom trenutku imamo dve dominantne partije koje drugačije gledaju na to pitanje – šta treba uraditi, jedna je više za tužbe u pravnom smislu, druga je za savetodavno mišljenje. I ova odluka da se ide na savetodavno mišljenje je i posledica toga da su zapravo u tom trenutku postojala dva spoljnopolitička prioriteta zvanično, jedno je da se očuva status Kosova u okviru Srbije i drugo članstvo u EU“, ocenjuje Hrnjaz.

Dodaje da je postojalo uverenje da je traženje savetodavnog mišljenja „manje neprijateljski“ čin prema državama sa kojima se pregovara o statusu, a koje, dodaje, nisu bile ni za to da se ide na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde.

„To je bio jedan od razloga – politički. Pravni razlog zašto se išlo na ovo je bila dominantna procena da zapravo takav slučaj ne može da se dobije pred Međunarodnim sudom pravde iz nekoliko razloga… I na kraju se došlo do toga da se traži savetodavno mišljenje“, dodao je Hrnjaz.

Srbija pokrenula diplomatsku inicijativu, Generalna skupština zatražila mišljenje

On tvrdi da se često u javnosti govori o tome da je konkretno Srbija tražila savetodavno mišljenje, te napominje da je Srbija zapravo samo pokrenula diplomatsku inicijativu, na osnovu koje se otvorilo novo pitanje – ko može da zatraži mišljenje?

„Prema Povelji UN, odnosno prema statutu suda koji je sastavni deo Povelje, stoji da mišljenje ovog suda mogu da zatraže Savet Bezbednosti, Generalna Skupština UN. Znamo da u Savetu Bezbednosti nije postojala saglasnost u vezi s tim da se ide na to i jedini diplomatski kanal za tako nešto je bila Generalna Skupština UN“, precizira ovaj profesor.

„To drugim rečima znači da vi morate da obezbedite većinu u Generalnoj Skupštini UN za pitanje koje se postavlja. To dakle ne znači da u tom trenutku vi imate većinu za bilo koje pitanje koje vama padne na pamet. U političkom smislu vi morate to da dogovorite i pregovarate kako bi imali većinu u skupštini. To je jedan nivo. Drugi nivo je pravni i tu je bilo mnogo nedoumica kako da se pitanje formuliše. Ja ne želim da kažem da neko nije odgovoran za ovo ili za ono, ali istine radi, hoću da kažem da je bilo izuzetno teško formulisati odgovarajuće pitanje za ovako nešto“, poručio je Hrnjaz.

Na pitanje – Zašto nije moglo da se pita ‘Da li Kosovo ima pravo na secesiju od Srbije’ – Hrnjaz kaže da je jedan od problema u tom pogledu to što je tradicionalno shvatanje međunarodnog prava u vezi sa secesijom da je međunarodno pravo niti zabranjuje, niti odobrava.

„Secesija je zabranjena normama unutrašnjeg pravnog sistema, gde vi imate pravo da branite vaš ustavni poredak i onda na osnovu toga se smatra da međunarodno pravo, da tako kažem, a tako kaže i sud u jednom delu savetodavnog mišljenja – u međunarodnom pravu se gledalo da međunarodno pravo uopšte to pitanje ne uređuje. I postojala je opasnost da sud na takvo jedno pitanje u vezi sa secesijom to odbaci“, poručio je ovaj profesor.

Sud usko tumačio pitanje, a postojala je mogućnost da se šire tumači

On podseća da je pitanje koje je poslato sudu glasilo „da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti koju su donele privremene institucije samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom“. U tome vidi problem, jer se u pitanju direktno pominje deklaracija o nezavisnosti.

„U samom savetodavnom mišljenju sud, po mom mišljenju, sasvim ispravno konstatuje da se države ne stvaraju deklaracijom nezavisnosti. Mi to istorijski znamo, on sam kaže, postojale su istorijske situacije u kojima je doneta deklaracija o nezavisnosti i nikada nisu dovele do nezavisnosti nekog entiteta, kao što postoje situacjie da je neko bez sumnje postao država a da nikada nije doneo deklaraciju o nezavisnosti. Dakle, sud kaže, koji god da su kriterijumi, pošto to jeste sporno u međunarodnom pravu za kriterijume državnosti, koji god da su ti kriterijumi, deklaracija o nezavisnosti nije jedan od njih. To drugim rečima znači da sud kaže da će u ovom slučaju pitanje posmatrati usko – da je ono jasno, da je ono precizno“, poručio je.

Hrnjaz, međutim, tvrdi da je postojala mogućnost da sud šire tumači ovo pitanje, ali i da on to nije uradio.

„Mogao je, sud ima pravo da preformuliše pitanje i on je to u svojoj prethodnoj praksi u vezi sa savetodavnim mišljenjima nekada i radio. Kada je smatrao da zapravo ono što je postavljeno, pitanje, ne odražava suštinu onoga o čemu razgovaramo u toj konktretnoj situaciji. Međutim, ubedljiva većina sudija smatra da je ovo pitanje jasno i precizno postavljeno i tu treba imati u vidu sledeću stvar: ako ste sudija suda… sudija gleda ako je trebalo da rešimo nešto drugo, zašto to nije došlo od Generalne Skupštine UN. Ovo savetodavno mišljenje, kako je stiglo od Generalne Skupštine, ono jeste usko tumačeno, postojala je mogućnost da se šire tumači, ali sud to nije uradio“, poručio je.

Sud se nije bavio pitanjem državnosti

U paragrafu 51 odluke, Međunarodni sud pravde navodi da se traži od suda da kaže da li je deklaracija o nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom, ali i da Generalna skupština UN nije tražila od suda da se izjasni o pravnim posledicama deklaracije, a naročito o tome da li je ovim činom Kosovo steklo državnost, niti da se izjasni o tome koje su pravne posledice i konsekvence priznavanja nezavisnosti Kosova.

Na konstataciju novinarke da se ovim paragrafom stavlja pod znak pitanje teza onih koji kažu „savetodavno mišljenje međunarodnog suda pravde je zacementriralo pitanje nezavisnosti i državnosti Kosova“, Hrnjaz kaže da se u potpunosti slaže.

„To je stvar čitanja, nije pitanje čak ni neke interpretacije, nego vrlo jasno je sud rekao da se tim pitanjima neće baviti i on se zaista tim pitanjima nije bavio. Dakle, tvrdnje da je sud izričito rekao da Kosovo ima pravo na nezavisnost ili da je već postalo nezavisno, da je država i tako dalje, apsolutno nisu tačne i to je moguće videti u tekstu savetodavnog mišljenja“, poručio je ovaj profesor.

Hrnjaz podcrtava da mišljenje suda nikako ne dovodi do „završetka priče o kosovskoj državnosti.

„To će vam reći svako ko predaje međunarodno pravo na svetu“, poručio je.

Deklaracija o nezavisnosti ne stvara državu, ali se od njenog donošenja primenjuje postepena legalizacija 

Hrnjaz podseća da u pitanju koje je upućeno sudu stoji da su deklaraciju o nezavisnosti donele privremene institucije samouprave na Kosovu, ali i da je u nekim od većeg broja podnesaka koje su uputile druge države sudu predočeno da, iako to stoji u pitanju „zapravo nije tako“.

„I onda je sud ušao u analizu, analizirao je i originalni tekst deklaracije na albanskom i pokušao da dođe do odgovora ko su zapravo autori deklaracije. Zaključak suda je bio da bez obzira na to šta piše u samoj deklaraciji, sud kaže da su to bili određeni predstavnici naroda na Kosovu. I kaže da sama činjenica da, iako je to bilo u sali skupštine, da su i drugi organi poput predsednika potpisali deklaraciju, govori o tome da to nije pravni akt koji je trebalo da bude pravni akt koji je donela privremena institucija samouprave“, naveo je Hrnjaz.

Kaže da je ovaj zaključak suda važan zbog toga što su privremene institucije samouprave imale određene nadležnosti koje su se zasnivale na Rezoluciji 1244 i ustavnom okviru i ocenjuje da je donošenje deklaracije o nezavisnosti van nadležnosti koje su te institucije imale.

Upravo zbog toga je sud odlučio da deklaracija o nezavisnosti „nije u neskladu sa međunarodnim pravom“, jer, kako kaže, to nije bila nadležnosti tih privremenih institucija i sud je precizirao da je one nisu donele.

Hrnjaz, međutim, ponovo ukazuje da sama deklaracija o nezavisnosti ne proizvodi pravni efekat, odnosno da „ne stvara državu“.

Kaže da to pogoduje Srbiji, ali i da je loše ono što je usledilo nakon usvajanja deklaracije.

„Dakle, nije stvar u tome da ćete vi proglasiti nezavisnost, stvar je u tome da se nezavisnost ostvari u faktičkom smislu i mi od donošenja deklaracije o nezavisnosti do danas prisustvujemo zapravo postepenoj legalizaciji toga i preuzimanju nadležnosti koje inače pripadaju suverenoj državi. Dakle to mili, to ide malo po malo, u tome učestvujemo naravno i u okviru Briselskog sporazuma“, poručio je Hrnjaz.

Briselski sporazum nije pravno obavezujući, o tome se ne govori

Hrnjaz, međutim, napominje da prema odluci srpskog Ustavnog suda, Briselski sporazum nije međunarodni ugovor i da nije pravno obavezujući za Srbiju.

Kaže da se o tome retko kada govori u javnosti.

„Vi imate činjenicu da je takav najviši sud doneo takvu odluku – da to nije međunarodni ugovor i da nije pravno obavezujuć, a mi sve vreme govorimo o svojim pravnim obavezama. Nisam siguran da li nam je to u interesu, ali to neko drugi verovatno može bolje da proceni“, poručio je Hrnjaz.


Pogledajte celu emisiju sa gostovanjem Miloša Hrnjaza OVDE

Ovaj profesor zaključuje da u pravnom smislu, Srbija nije dobila ono što je očekivala pred Međunarodnim sudom pravde. Međutim, precizira da ujedno Priština ne može da tvrdi da je time potvrđena nezavisnost Kosova.

Sa druge strane, kaže da je u političkom smislu problem to što je Srbiji trebalo „autoritativno mišljenje“ o tome da je proglašenje nezavisnosti nelegalno.

„Mi ga nismo dobili. Problem je u tome što smo mi time iscrpeli zapravo neke mehanizme tela koje takvu odluku može da donese. Drugo telo koje je prvenstveno zaduženo za tumačenje sopstvenih rezolucija i za to pitanje da li je to bilo u skladu ili nije je Savet bezbednosti UN. Nama je jasno da ne samo u ovom trenutku, nego od ’99. godine do danas, mi zapravo nemamo saglasnost stalnih članica Saveta bezbednosti UN po ovom pitanju“, ocenio je Hrnjaz.

Teorijski je moguće da se Srbija ponovo obrati sudu, ali praktično?

Na pitanje da li je moguće da se Srbija obrati Međunarodnom sudu, odnosno Generalnoj Skupštini sa novim pitanjem?, Hrnjaz navodi da je u teorijskom smislu to moguće.

„Ali za to treba biti svestan da postoje određena ograničenja. Rekli smo da to može da zatraži samo Generalna Skupština. Posle ovog slučaja gde je dosta država bilo involvirano i od ovih 36 dakle jedan broj njih je argumentovalo da to nije bilo u skladu sa normom međunarodnog prava. Meni se čini da u ovom trenutku ne bi postojala saglasnost sa tim da se to ponovo radi, jer to bi ličilo na neku zloupotrebu suda. Ali, teorijski je moguće“, poručio je.

O Putinovoj izjavi: Pažljivo birao reči, Deklaracija o nezavisnosti Krima se takođe poziva na mišljenje suda

Kometarisao je i navode ruskog predsednika, Vladimira Putina, da su Donjecka Narodna Republika i Luganska Narodna Republika postale nezavisne na osnovu presedana Međunarodnog suda pravde prilikom odlučivanja o nezavisnosti Kosova.

Putin tvrdi da za ostvarivanju prava na samoopredeljenje određene teritorije bilo koje države, ne postoji obaveza da se traži dozvola centralnih vlasti da bi proglasili suverenitet.

Hrnjaz kaže da je Putin u pravu da ne postoji potreba da se traži dozvola i da nezavisnost može da se proglasi, ali:

„Pitanje ključno nije da li će neko proglasiti nezavisnost ili ne, već da li će neko zaista postati nezavisna država ili neće. Dakle on nije govorio o tome, već je rekao da je sud rekao da svako može da proglasi nezavisnost, što je tačno. To je jedan nivo priče, on je očigledno pažljivo birao reči prilikom ovoga što je rekao. Drugi nivo, možda važniji suštinski je da to nije mnogo novo za nas. Jeste se retorika naravno podigla, jeste se i pritisak podigao, i priče o tome su češče, ali u Deklaraciji o nezavisnosti Krima 2014. godine, pre nego što je Rusija anektirala Krim, u toj samoj deklaraciji se poziva na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde i to je naravno urađeno uz dogovor sa Rusijom“.

On, međutim poručuje da Putinov argument „nije međunarodnopravni“, i da je reč o političkom argumentu.

„Iako po mom mišljenju njegovi međunarodno-pravni argumenti svakako ne stoje… on pokušava da ukaže zapravo na dvostrukost tih standarda, kako bi relativizovao svoju odgovornost za ono što se dešava u Ukrajini“, ocenio je profesor govoreći o tome da zapad ima drugačiji stav kada je u pitanju proglašenje kosovske nezavisnosti i, sa druge strane, nezavisnosti Donjecke i Luganske Republike.

Postoji tendencija da se legalizuje kosovska nezavisnost, Vučić je u pravu

Na pitanje da li bi ova situacija mogla da dovede do preispitivanja stava i prema Kosovu, Hrnjaz poručuje da postoji teorijska mogućnost, ali ne i realna u ovom trenutku.

On podseća na navode srpskog predsednika koji je prošle nedelje kazao da će sada Zapad nastojati da Srbija što pre prizna nezavisnost Kosova, kako bi uskratio Putinov argument i kako bi mogli da kažu da to nije isti slučaj. Tvrdi da je Vučić u pravu.

„U ovom trenutku ne dolazi do preispitivanja nego do pokušaja da se onaj proces legalizacije koji je trajao od 2008. godine do danas okonča, zato što je moguće da jedno stanje koje nije u skladu sa međunarodnim pravom postane u skladu sa međunarodnim pravom. To je sasvim tačno rekao predsednik u svom govoru u petak. Dakle, on je rekao da kada postoji jedna tendencija da to sada postane saglasnost volja, ako Srbija to uradi, to će preći iz ovog stanja, barem upitne državnosti, u nešto što je u skladu sa normom međunarodnog prava“, poručio je Hrnjaz.

Kada govorite o razgraničenju, ne govorite o očuvanju Kosova i Metohije

Hrnjaz poručuje da je sada, kada su se „stvari dramatično ubrzale“, pitanje kako da ih „primirite, ako možete, i da iz toga izađete sa što manje štete“.

On, međutim, dodaje da je ta šteta koja se nanosi deo delovanja Srbije u prošlosti, a ne samo ovog sadašnjeg trenutka. Poziva na utvrđivanje političkog stava i strategije.

„Mi smo u jednom trenutku imali priču o razgraničenju i kada vi kažete da je cilj, zvanično kažete to, to kaže predsednik države između ostalog, dakle dugo se oklevalo pa se nije govorilo o tome, onda se reklo zvanično da je cilj razgraničenje. Iako je taj termin iskorišćen bez bilo kakvog preciziranja, meni se čini, na prvi pogled je svakome jasno, da to ne znači očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije“.

U pregovorima prednost ima onaj ko kontroliše teritoriju, a to nije Srbija

Hrnjaz ujedno ocenjuje da nisu validni argumenti o Rezoliciji 1244 kao „dokazu nezavisnosti Kosova“.

On napominje da je ona plod pregovora ne prvenstveno Srbije, već stalnih članica Saveta Bezbednosti UN-a, kao i da u njoj postoje delovi koji više i manje odgovaraju Srbiji.

„Kada se država bori protiv nekog secesionističkog pokreta, kada postoji u bilo kojoj državi na svetu, to se smatra krivičnim delom, to je ugrožavanje ustavnog poretka i država ima pravo i da upotrebi silu kako bi to sprečila. S obzirom na to da Rezolucija 1244 suspenduje pravni poredak SRJ, odnosno Srbije na prostoru Kosova i Metohije, morao je da se donese neki pravni okvir koji će tamo da važi. Ali, ako država na osnovu rezolucije nema pravo da reaguje na proglašavanje nezavisnosti tako što bi, recimo, poslala vojsku i policiju, što jeste zabranjeno Rezolucijom, onda je taj argument dosta ciničan – da vi donosite rezoluciju, da učestvujete u pregovorima, a da onda devet godina nakon toga neko može da dođe i da kaže – ‘mi smo odlučili da rešimo ovako, jer do dogovora ne može da dođe’. To, po mom mišljenju, dakle ubeđen sam, stoji sa stanovišta međunarodnog prava. Ono što jeste problem je da uvek u pregovorima prednost ima ona strana koja faktički kontroliše teritoriju o kojoj se razgovara. A to Srbija nije“, zaključio je Hrnjaz.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.