Godina slabljenja srpske pozicije

foto: Medija centar Beograd
Dragan Janjić je glavni i odgovorni urednik novinske agencije Beta. Jedan je od osam novinara koji su ovu agenciju osnovali 1994. godine. Tokom 2007. i 2008. godine Janjić je bio pomoćnik ministra kulture zaduženog za medije. Zamenik glavnog i odgovornog urednika lista Politika bio je od 2008. do 2010. godine. Od 2010. godine obavljao je poslove višeg savetnika za odnose sa javnošću u Kabinetu Zaštitnika građana Saše Jankovića (Foto: Medija centar Beograd)

Piše: Dragan Janjić

Brisel i Vašington rešavanje kosovske krize vide kao osnovni uslov za uspostavljanje regionalne stabilnosti i podržavaju jačanje kosovske nezavisnosti. Srbija, pak, u tome vidi problem a ne rešenje, što je čini direktno suprotstavljenom svetskim centrima moći koji imaju odlučujuću ulogu u regionu.

Sasvim je moguće da je svojevrsni diplomatski incident prilikom proslave 100 godina završetka Prvog svetskog rata u Parizu, kada je srpski predsednik Aleksandar Vučić bio prinuđen da sa strane posmatra glavnu binu na kojoj su sedeli ostali regionalni lideri, proizvod niza nesrećnih protokolarnih grešaka, ali taj događaj, svejedno, funkcioniše kao svojevrsna metafora stanja na Balkanu. Jer, konačan ishod je bio da je Srbija, oličena u Vučiću, nervozno pratila „razvoj situacije“, pri čemu su na centralnoj bini bili svi predsednici iz njenog okruženja, uključujući i predsednika Kosova Hašima Tačija.

Simbolika događaja na ceremoniji u Parizu je (kako to često biva) dopunjena dodatnim elementima koji se  takođe mogu dovesti u vezu sa odnosima u regionu. Naime, Tači se na kratko sastao, rukovao i razmenio nekoliko rečenica sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, o čemu su objavljene i fotografije. Činjenica da Putin nije izbegao susret (moskovski mediji su čak izvestili o rukovanju) sama po sebi se „čita“ kao poruka da Moskva razume da se stvari u regionu kreću tokom koji nije baš po volji Srbiji i da, što je još važnije, možda nije spremna da do kraja igra na samo jednu kartu – Beograd.

Reč je o tome da se događaji u regionu, sa ili bez pomenutih metafora sa svečanosti u Parizu, odvijaju nekim ranije zacrtanim tokom a da Srbija stoji u mestu, posmatrajući kako druge države ubrzavaju procese koji se tiču integracija. Crna Gora je već u NATO, Makedonija se priprema za ulazak u tu organizaciju, a obe države pri tome prevazilaze jednu po jednu prepreku na putu ka Evropskoj Uniji (EU). Odnosi između država regiona u celini (izuzimajući Srbiju) su ili na uzlaznoj liniji, ili se zadržavaju na ranije dostignutom (prilično solidnom) nivou. Ukratko, nekih većih nesuglasica nema.

Sve nervozniji Beograd deluje prilično zbunjeno, pri čemu češće nego ranije ulazi u konflikte sa susedima. Istovremeno počinje da šalje oštrije poruke Zapadu, dok u izjavama zvaničnika, a naročito Vučića, ostaje čvrsto opredeljenje za evrointegracije i dogovorno rešavanje kosovskog problema. Brisel i Vašington ne reaguju oštro i direktno, ali je izvesno da je druga polovina 2018. godine bila obeležena sve otvorenijim kritikama na račun vlasti u Srbiji, koje su se našle na udaru zbog ugrožavanja vladavine prava, ograničavanja medijskih sloboda i drugih problema povezanih sa ispunjavanjem evropskih standarda.

Pogoršavanje

Kada se sve sabere, Srbija je u prošloj godini, u suštini, pogoršala odnose i sa uticajnim svetskim centrima moći i sa susednim zemljama. To je prilično nepovoljno, budući da se broj potencijalnih saveznika, u trenutku kada se ulazi u završnu fazu rešavanja odnosa sa Kosovom, smanjuje. Podrška Rusije i Kine, naravno, ostaje, ali su se realni dometi te podrške jasno pokazali na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija krajem 2018, kada su se članice sastale, iznele svoja mišljenja o Kosovu i razišle se bez nekih opipljivih zaključaka.

Beograd, naravno, ima gomilu sasvim ozbiljnih razloga za nervozu i nezadovoljstvo. Pre svega, nisu ispunjene odredbe Briselskog sporazuma koje se tiču formiranja Zajednice srpskih opština, a kako stvari sada stoje, ta zajednica neće biti ni formirana. Istovremeno, tokom 2018. godine, na osnovu Briselskog sporazuma, ojačano je prisustvo kosovskih institucija na Severu Kosova. Carina, sudstvo i policija se integrišu u kosovski sistem vlasti, a policija je u nekoliko navrata pokazala da ima kapaciteta da deluje i u severnim opštinama, a da pri tome ne trpi gotovo nikakve posledice sa međunarodnog nivoa.

Uhapšen je, na ponižavajući način od strane policije sproveden kroz Prištinu, a zatim pušten šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Tači se, u prisustvu medija i pod zaštitom Kosovske policije, provozao čamcem po jezeru Gazivode, oko koga se dve strane spore. Uhapšena su i trojica Srba osumnjičenih u istrazi ubistva Olivera Ivanovića, dok je Milan Radoičić izbegao hapšenje, sklonivši se u centralnu Srbiju. Sve u svemu, kosovske vlasti su u više navrata demonstrirale da na Severu Kosova mogu da primenjuju i policijsku prinudu, a da pri tome ne dođe do dramatičnih potresa.

Beograd je oštro protestvovao zbog akcija Kosovske policije, pozivajući se na dogovor sa NATO-om da jedinice naoružane dugim cevima na Sever mogu da dođu samo uz odobrenje tamošnjih lokalnih vlasti. Ali, ispostavilo se da o tome nije potpisan nikakav papir, pa je cela stvar ostala nekako u magli. U praksi se nastavlja sa primenom stava da Kosovska policija, na osnovu Briselskog sporazuma, ima nadležnosti na celoj teritoriji Kosova i da, u skladu sa tim, njene specijalne jedinice mogu da sprovode akcije, dok zabrana ulaska važi za Kosovski zaštitni korpus.

Vojska

„Šlag na torti“, na završetku prošle godine, bila je odluka Prištine o formiranju kosovske vojske. To je prevashodno politička odluka kojom kosovske vlasti žele da pokažu da ubrzano rade na zaokruživanju svih atributa nezavisne države. Proces stvaranja vojske trajaće najmanje 10 godina i biće pod međunarodnim nadzorom, što znači da nije reč o koraku koji neposredno utiče na stanje na terenu. Ostala je, međutim, jasna poruka: Kosovo će, bez obzira na to kako se Srbija postavlja, da nastavi da gradi nezavisnost a međunarodna podrška Prištini neće izostati.

Šta je Srbija mogla da učini kako bi sprečila takav razvoj događaja? Isto što i Vučić na ceremoniji u Parizu – da izrazi nezadovoljstvo i posmatra stvari sa strane, dakle ništa. Šta će moći da učini u narednim mesecima i godinama? Isto to. Odgovor na pitanje zašto su dometi srpske politike tako ograničeni je jednostavan – i Brisel i Vašington rešavanje kosovske krize vide kao osnovni uslov za uspostavljanje regionalne stabilnosti. SAD i većina evropskih zemalja su priznale kosovsku nezavisnost, pa je logično da učvršćivanje te nezavisnosti, sve do stolice u UN za Kosovo, vide kao deo rešenja, a ne deo problema.

Srbija, pak, ne priznaje nezavisnost Kosova i u njenom jačanju vidi problem, a ne rešenje, što je čini direktno suprotstavljenom svetskim centrima moći koji imaju odlučujuću ulogu u regionu. Rusija jeste važna i velika zemlja, ali je od Srbije razdvaja nekoliko „prstenova“ članica NATO i EU i prevashodno je zainteresovana za rešavanje problema u svom „dvorištu“ (Ukrajina, odnosno Krim). Nagađanja o okretanju Moskvi otuda nemaju ozbiljno uporište u realnosti i, u najmanju ruku, ne mogu Srbiji doneti rešenje koje priželjkuje. Naprotiv, rezultiralo bi kvarenjem odnosa sa Zapadom i daljim pogoršavanjem položaja Srbije u regionu i na širem međunarodnom planu.

Vučić to verovatno zna i razume, zbog čega se i okrenuo pokušajima da postigne takozvani dogovor o razgraničenju, odnosno razmeni teritorija. Ni tu, međutim, nema vidljivog napretka, niti jasnog nagoveštaja da će ga uskoro biti. Srbija se, zapravo, suočava sa zahtevom da zauzme blagonakloniji stav prema nezavisnosti Kosova, što uključuje (opet u najmanju ruku) i tolerisanje stolice u UN za Kosovo. Pri svemu tome, Srbi na Kosovu su, uprkos činjenici da Beograd kroz Srpsku listu (a i drugim merama) kontroliše situaciju u srpskim sredinama, sve zbunjeniji i uplašeniji.

Važno je imati u vidu da je 2018. godina počela ubistvom Olivera Ivanovića, čime je zadat odlučujući udarac nečemu što može da se definiše kao autentična politika Srba na Kosovu. A postojanje takve politike je neophodno u situacijama kada nema rešenja poput teritorijalne podele, odnosno kada rešenja nisu zasnovana na institucionalnoj i teritorijalnoj autonomiji. Vređan, napadan i proganjan kao zver (pre svega sa srpske strane), Oliver je odbio da povije kičmu, što nije bila samo hrabra, već i dobra odluka. Odluka da bude ubijen rezultirala je „političkom provalijom“ koju će biti teško zatvoriti.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.