Piše: Iljir Deda
Dragi Saša,
Više od dve decenije nakon Solunskog samita, izgleda da stiže odgovor na pitanje da li je članstvo u Evropskoj uniji zaista ostvariv politički cilj ili samo obećanje koje se stalno pomera u budućnost. Francusko-nemački non-paper o proširenju, predstavljen uoči samita Evropske unije i Zapadnog Balkana, zaslužuje veliku pažnju i podršku. Prvi put posle dugo vremena najuticajnije zemlje Evropske unije pokušavaju da odgovore na problem poverenja.
Generacija mladih ljudi u regionu odrasla je slušajući da je evropska budućnost izvesna. U međuvremenu su se menjale vlade, održavali izbori, usvajale strategije, otvarala i zatvarala poglavlja, dok je članstvo ostajalo jednako daleko. Za mnoge građane evropske integracije prestale su da budu politički projekat i postale su neka vrsta stalnog horizonta koji se vidi, ali do kojeg se nikada ne stiže. Razumljivo je da su u takvoj atmosferi ali da su prisutne i frustracija, ravnodušnost i nedostatak vere da proces zaista vodi nekuda.
Nije slučajno što se ova inicijativa pojavljuje upravo sada. Agresija Rusije na Ukrajinu promenila je način na koji Evropska unija posmatra proširenje. Ono više nije samo pitanje transformacije kandidata, već i pitanje sopstvene bezbednosti, otpornosti i političkog uticaja Evropske unije. U svetu rastuće geopolitičke konkurencije, zadržavanje Zapadnog Balkana u trajnoj čekaonici postaje sve teže održiva politika i sve vidljiviji podsetnik na jaz između evropskih obećanja i političke stvarnosti.
U tom smislu, francusko-nemački predlog predstavlja priznanje jedne jednostavne činjenice: Evropska unija danas ima jednaku potrebu za uspešnim proširenjem koliko i zemlje kandidati imaju potrebu za uspešnom integracijom.
Francusko-nemački non-pejper za Zapadni Balkan: Novi model približavanja EU pre punopravnog članstva
Zato je najvažnija poruka ovog dokumenta promena logike.
Umesto da integracija počne tek onog dana kada država formalno postane članica, predlaže se da evropsko približavanje postane vidljivo mnogo ranije. Učešće u određenim institucijama Evropske unije, prisustvo sastancima kao posmatrač, pristup evropskim programima, dublja bezbednosna saradnja, uključivanje u pojedine segmente jedinstvenog tržišta i postepeno približavanje evropskom ekonomskom prostoru više ne bi bili nagrada na kraju puta, već deo samog puta.
Drugim rečima, Evropa bi trebalo da postane opipljiva pre formalnog članstva. Kada se napredak meri uglavnom birokratskim koracima, a nagrade ostaju nevidljive godinama, podrška prirodno slabi. Francusko-nemački predlog pokušava da prekine upravo taj začarani krug.
Naravno, bilo bi pogrešno posmatrati ovaj dokument kao prečicu ka članstvu. On to nije.
Naprotiv, predloženi model ostaje strogo zasnovan na principu zasluga. Napredak bi zavisio od reformi, usklađivanja sa evropskim pravilima i poštovanja osnovnih demokratskih standarda. Predviđena je čak i mogućnost vraćanja unazad u slučaju nazadovanja.
Upravo zato ovaj pristup može biti politički održiv i za države članice i za zemlje kandidate, gde će se brzo, nadam se, uključiti i Kosovo.
Za Kosovo, ali i za čitav region, posebno je važan deo koji se odnosi na postepenu integraciju u Jedinstveno evropsko tržište. Godinama se evropska perspektiva uglavnom posmatrala kroz prizmu formalnog članstva. Ovaj dokument otvara drugačiju perspektivu.
U tom novom pristupu otvara se prostor da se evropska budućnost regiona ponovo posmatra kroz prizmu integracije, a ne isključivo kroz prizmu blokada.
Sada ključno pitanje više nije samo kada će zemlje Zapadnog Balkana postati članice Evropske unije, nego koliko Evrope mogu da dobiju i pre samog članstva. U tom smislu, puna integracija u Jedinstveno evropsko tržište mogla bi postati najvažniji politički cilj regiona u narednoj deceniji. Ne kao zamena za članstvo, već kao njegov najvažniji prethodnik.
Takav korak predstavljao bi mnogo više od još jedne faze u pristupnom procesu. Slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i ljudi, pristup tržištu od gotovo 450 miliona građana, uklanjanje brojnih regulatornih i administrativnih prepreka i dublje uključivanje u evropske ekonomske tokove predstavljali bi možda najveću transformaciju regiona od završetka ratova devedesetih godina.
Za građane bi to značilo više mogućnosti za zapošljavanje, poslovanje, obrazovanje i mobilnost. Za privrede regiona značilo bi veće investicije, veći rast i brže približavanje evropskom životnom standardu.
A za Evropsku uniju to bi predstavljalo način da pokaže da proširenje nije samo geopolitička nužnost, već i konkretan projekat zajedničkog prosperiteta.
Ukoliko se ovaj pristup razvije u punu integraciju Zapadnog Balkana u Jedinstveno evropsko tržište do kraja ove decenije, to bi moglo predstavljati najvažniji evropski iskorak regiona još od Solunskog samita 2003. godine.
Za zemlje regiona to bi značilo mnogo više od ekonomskog približavanja Evropskoj uniji. To bi značilo postepeno uključivanje u isti regulatorni, institucionalni i razvojni prostor kojem pripadaju države članice. Drugim rečima, proces evropske integracije konačno bi počeo da proizvodi rezultate koji su vidljivi i merljivi u svakodnevnom životu građana.
Upravo zato ideja postepenog uključivanja u Jedinstveno tržište predstavlja najvažniji element francusko-nemačkog predloga. Ona prvi put nudi mogućnost da građani Zapadnog Balkana osete neke od najvažnijih prednosti evropske integracije mnogo pre formalnog članstva.
To ne bi rešilo sve probleme regiona. Ne bi uklonilo bilateralne sporove. Ne bi zamenilo neophodne reforme. Ne bi automatski donelo političku stabilnost. Ali bi predstavljalo presudan podsticaj za veliki iskorak i moglo bi da vrati ono što je možda najviše izgubljeno tokom poslednje decenije – osećaj da se proces zaista kreće napred.
Istovremeno, ovaj novi pristup nosi i određene izazove. Ako integracija postane više zasnovana na individualnim rezultatima i konkretnom napretku, razlike između zemalja kandidata mogle bi postati izraženije. To otvara važno pitanje za sam region: da li će zemlje Zapadnog Balkana uspeti da očuvaju međusobnu saradnju i zajedničku evropsku perspektivu ukoliko budu napredovale različitim brzinama?
Upravo zato evropska integracija i regionalna saradnja ne bi smele da budu posmatrane kao konkurentski procesi. Naprotiv, uspeh jednog sve više zavisi od uspeha drugog.
Ali čak i ako ostavimo po strani konkretne mere, posle mnogo godina u kojima se govorilo uglavnom o uslovima, procedurama i preprekama, danas se ponovo govori o konkretnoj integraciji. A to je ogromna promena.
Ako je Solun 2003. godine predstavljao obećanje da će Zapadni Balkan jednog dana postati deo Evropske unije, onda bi ovaj francusko-nemački predlog mogao predstavljati početak jedne nove faze u kojoj Evropa prestaje da bude samo cilj na kraju puta i postaje stvarnost koja se postepeno gradi tokom samog puta.
Za generaciju koja je 2003. godine bila u osnovnoj školi, evropska perspektiva bila je obećanje budućnosti. Danas su ti ljudi u svojim tridesetim godinama. Mnogi su već otišli iz regiona. Mnogi više ne veruju da će ikada postati građani Evropske unije.
Upravo zato vrednost ovog predloga nije prvenstveno u procedurama koje menja, već u pokušaju da vrati veru da evropska integracija nije beskonačan proces bez kraja. Posle više od dve decenije čekanja, najvažnije je to što se ponovo otvara prostor da se o evropskoj budućnosti govori sa nadom, a ne samo sa skepsom. Jer evropska ideja oduvek je počivala na uverenju da je zajednička budućnost moguća, u miru, ravnopravnosti, i zajedničkom razvoju.
Posle mnogo godina čekanja, sada je upravo vreme da Zapadni Balkan ponovo počne da veruje u tu mogućnost.
Srdačno,
Ilir
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
