Vuku (nepotrebno) u odbranu

Piše: Saša Janković

Dragi Iljire,

Tekst Mile Pajić pod naslovom „Kako si nas uništio Karadžiću Vuče“ o kome mi pišeš, ukazuje na pogubne posledice nesuočavanja sa prošlošću i o zloupotrebi mitova radi izbegavanja odgovornosti.

Ali molim te nemoj, ma kako efektno da je napisan, u njemu da tražiš prave uzroke srpskog političkog posrnuća i političko rešenje za našu bolju budućnost.

Povezivati – makar metaforički – teške ratne zločine, pa onda današnju korupciju vlasti sa narodnom epskom mitologijom, Vukom Karadžićem koji ju je zapisao, a povrh svega sa knezom Lazarem, dilemom i izborom koje mu predanje pripisuje (priklanjanje „carstvu nebeskom” a ne „zemaljskom“) efektan je pogodak, ali u sopstvenu nogu.

Treba li uopšte da podsećam da ta dilema pre svega nije nikakva srpska posebnost, već univerzalna ljudska nedoumica između primata duhovnog i materijalnog, između ideala i koristi. Svi znaju i koji je odgovor moralno ispravan ako baš mora da se bira između to dvoje, čak i kada ga u praksi ne slede.

Još bitnije je što je dilema izneta uz zamenu teza. Da, Bora Đorđević je pevao da „za ideale ginu budale“, ali istina je da ratovi najčešće ne počinju zbog ideala i težnje „nebeskom“, već „zemaljskom“ – zbog moći i novca.

Zar oni koji su huškali na ratove, najviše profitirali u njima a i danas su na vlasti, zar oni nisu opčinjeni baš materijalnim? Zar ne obećavaju milijarde tzv. stranih investicija gazeći obrazovanje, kulturu, nauku, životnu sredinu, a ponajviše mrzeći ljudsku potrebu za slobodom? „To vas samo košta! Lakše je i isplativije biti s nama!“, otvoreno poručuju.

Suština onog čemu nas uči i Lazarevo „carstvo nebesko“, i Markovo oranje turskih drumova, i Vukovo prosvetiteljstvo je – suprotstaviti im se! I autorka teksta inače to u praksi radi, suprotstavlja se režimu, što veoma poštujem. Ali siguran sam da politika koja korist proglašava vrednošću višom od principa, a materijalno bitnijim od duhovnog, nikad ne bi smela da postane primarni politički ili životni moto, bez obzira što sve više moćnika u svetu to propagira. Ne mislim čak da autorka to stvarno priželjkuje, ali lako izgleda tako.

Vrednost teksta o kome raspravljamo je u tome što ukazuje da se neki skrivaju od odgovornosti iza mitova. Njegova slabost je u nalaženju pogrešnog uzroka zlu.

Pogledajmo današnje postupke vlasti u Beogradu i Prištini. Kako objasniti Banjsku, progon studenata, pritiske na kritičare vlasti ili razgrađivanje institucija? Aktuelno hapšenje direktora zdravstvenih ustanova u kojima se leče Srbi i „plombiranje“ ambulanti? Šta tu ima mitsko i nebesko? To su upravo proizvodi politike „zemaljskog“ – politike krvi i tla, etničkog čišćenja zarad lične koristi i zloupotrebe moći.

Niko neće daleko stići gradeći budućnost, ili politiku na osudi sopstvenih nacionalnih mitova. Ne zato što su oni nedodirljivi, već zato što su, kroz celo čovečanstvo, zasnovani na idejama pravde, dostojanstva i otpora sili.

Kada neko u te ideje, upravo zato što su privlačne ljudima, upakuje ono što im je suprotnost, tada treba odbaciti manipulatore, a ne ideale.

Ili npr. Britanci greše što gaje mitove o Robinu Hudu i maču kralja Artura? Jesu li vrednosti iz tih legendi uzrok za robovlasništvo i britanske nekadašnje zločine po kolonijama? Svašta.

I drugi momenti iz teksta, poput „italik ćirilice“ koju autorka potencira u negativnom kontekstu, još lakše padaju ne pod „srpskim“, već univerzalnim argumentima. Pokušaj da se povežu masovne grobnice u bazi Specijalne antiterorističke jedinice kod Beograda, kamion sa telima ubijenih Albanaca u Dunavu i, verovali ili ne, korupcija i pad nadstrešnice u Novom Sadu sa – srpskom narodnom poezijom i Vukom Karadžićem, želim da smatram za preterano kreativnu nepromišljenost, a ne za ono kako to naziva, isto u ličnom stavu objavljenom u istom dnevnom listu, jedan drugi mladi čovek.

Dakle, nisu srpske (ni albanske, ni bilo čije) posebnosti problem već – jeste kliše ali i istina – bogatstvo. Ne bih se odrekao čak ni našeg poslovičnog inata. Ja sam ipak pripadnik naroda koji je, po saznanju za veoma “koristan” pakt kralja sa Hitlerom, izašao na ulice Beograda da kliče – “bolje rat nego pakt”! I ponosan sam na to. Na kraju, razlike među nama znače i veću šansu da ljudska civilizacija u nekoj budućoj katastrofi preživi.

Ali da se vratim kontekstu koji ti je najbitniji – veliki broj ljudi u Srbiji, uključujući i mene, oseća da bi saglasnost na nezavisnost Kosova bila nepravda koja prevazilazi naše pojedinačne interese i naše vreme. Ne verujem da će taj osećaj nestati. A ako se subjektivni osećaj nepravde zanemari, a na nezavisnosti insistira uprkos protivljenju Srbije zbog volje svojih građana, tada svejedno ostaje objektivno pitanje poštovanja međunarodnog poretka.

Voleo bih da mogu da radim na postizanju boljeg života za sve ljude koji žive na Kosovu – sa posebnom pažnjom za manjine i sa posebnom zaštitom za ogromno srpsko kulturno i istorijsko nasleđe. Nikako ne vidim kako je proglašavanje, makar jednostrano, nezavisnosti pomoglo tome. Upravo suprotno, od prištinskih vlasti vidim samo ucenu – ako nam Beograd ne prizna nezavisnost, lokalni Srbi će trpeti. To od Vuka Karadžića i Lazarovog „carstva nebeskog“ nisu mogli naučiti.

Zato mislim da rešenje nije u žrtvovanju pravde zarad pragmatizma – za uspešnu politiku nužan je upravo spoj to dvoje.

Ako ta dva legitimna interesa u nekom istorijskom trenutku nije moguće pomiriti, mudrije je odložiti konačan odgovor nego žrtvovati jedno zarad drugog i time izgubiti jedan od dva oslonca potrebna za trajan mir.

A da ne bude zabune, verovatno najpoznatiji srpski student – školovanje je počeo u manastiru u malenoj Tronoši, a završio u Beču – Vuk bi tešku optužbu mladoj koleginici sigurno oprostio zbog njene srčanosti i britkog jezika, te ko bih bio ja da joj nešto zameram, nasuprot – hvala joj za temi za naš novi razgovor.

Iskreno tvoj,
Saša

Novi glasovi stare ideologije?