"Dobro jutro Robinsonu!"

Predsednik SANU je pozvao srpsku politiku da se osvesti, i po mom mišljenju, to je početak kraja ideje o Velikoj Srbiji i okretanje prema evropskoj ideji, baš sa mesta odakle je sve i počelo. Po nekoj božanskoj ili zemaljskoj pravdi, taj projekat se završava tu gde je i počeo na duhovnom ili intelektualnom nivou. I dan danas mislim da su zbog te ideje najviše izgubili Srbi, iako su i ogromne štete nanosili drugim narodima bivše Jugoslavije koji nisu vidjeli nikakvu mogućnost da u miru, slobodi i dostojanstvu žive u toj i takvoj tvorevini. Ali, danas bih više voleo da popričamo o ideji slobode, i pokušaju da se zamenom teza, ljudi „ubiju u pojam“.

Zamislimo se samo na trenutak nad idejom življenja na jednom pustom ostrvu. Biti potpuno sam, potpuno slobodan. Sam sa prelepom i divljom prirodom koja te okružuje i onom još lepšom i divljom koja je u nama samima. A onda zamislimo se nad idejom da se među malo stvari, koje smo pokupili iz potonulog broda, nalazi  i jedan radio koji radi na sunčevu energiju. Tako, Bogu hvala, pusto ostrvo, sunca na pretek, more, pesak…sve u svemu san, sloboda. Ovde se radi o potpunoj autonomiji. Postoji samo tvoja volja, i priroda.
Onaj Petko, koji u  knjizi „Robinzon Kruso“, dramatično upada u scenu tako što Robinson  primećuje  na pesku trag od njegovog stopala, i time semiotičarima daje puno materijala da razviju svoju nauku,  u ovoj modernoj priči, biće puno suzdržajniji i neće gaziti na nacionalni i državni integritet Robinzonove države. 
Naime, u knjizi, Robinzon susret sa idejom da je tu prisutan još neko drugi, doživljava veoma dramatično: „Zastadoh kao gromom pogođen ili kao da spazih utvaru…“

Vidite, „oni su tu“. Jesmo ih proterali, ali su se vratili. Zapravo, reći ćete, „vratili su ih“…imperijalisti!

No, mi nećemo sad improvizovati na način koji je to naš dragi Defoe uradio pre puno decenija. Naš Petko će se Robinzonu obratiti preko radija. On će sa nekog obližnjeg ostrva pokrenuti radio da bi komunicirao sa Robinsonom. „Dobro jutro, Robinsone“, počeo bi on svakog jutra svoju emisiju za samo jednog slušaoca.

Vic kaže da je i u Albaniji,  na početku bio samo jedan televizor, pa su vesti uvek počinjale sa onom: „Dobro jutro, druže Envere“! To je onaj isti, Enver Hodža koji je običavao reći: „Travu ćemo jesti, a predati se imperijalizmu, nećemo“ . Ponosno jesti travu!

Naravno, on nije jeo travu, živeo je kao kralj, crveni kralj! Za narod se ne može reći da je bio ikada sit za vreme njegove „antiglobalističke“ vladavine, i države  koja je uvek bila okružena samo neprijateljima. Što će reci da neprijatelje stvaramo sami. Ali, vratimo se Robinzonu.

Robinzon bi da popriča, ali ne može, jer ima samo radio! Ne može ni da ignoriše. To je jednosmerna komunikacija.

O kakvom vidu slobode mi ovde pričamo? Ako naša paradigma bude bila ista kao i kod Robinsona, ili kao kod naših romantičara od pre dva-tri veka, verovatno se u ni u čemu ne možemo složiti! Ali možemo raditi i na sebi. Zapravo, postoji ideja da je to jedna od misija intelektualaca – da grade i nadgrađuju taj kolektivni identitet, menjaju i dorađuju paradigmu.

Postoji ono što se zove identitet, ne samo lični, već i kolektivni identitet. Jake ličnosti, intelektualci, uspevaju uticati u toj sferi. Ostali izvršavaju, ili se konformišu ptrema matrici.

Da li smo mi pripadnici plemena, nacija, ili pak  samo građani koji razmišljamo, ili osećamo šire? Da li smo odrasli, ili pak dorasli toj ideji? Da li ćemo umreti za državu, svemoćnu državu ili će država „umreti“ za nas, to jest, biti u našoj službi?

Moj uvaženi sagovornik insistira od početka na dve reči: autonomija i anti-imperijalizam. Ponosito! On bi autonomiju, potpunu, za Srbe, i on bi da se o tome dogovorimo samo mi, među nama bez „imperijalista“! Možda nešto slično kao 90-tih godina kad smo pregovarali sa državom Srbijom da nam dozvoli da normalizujemo nastavu na albanskom vraćanjem u školske objekte odakle su Albanci bili isterani silom. Isto i za nastavne programe.

Ne bih da komentarišem puno „stvari“ sa kojima g. Antonić ne bi „da se šali“, to jest, njegova jednosmerna propaganda o „proterivanju Srba sa Kosova“ 70-tih, uz prećutkivanje istine da je Kosovo bilo u sastavu i Republike Srbije, te Savez komunista Kosova, bio u sastavu Saveza komunista Srbije, uz sve ostale institucije.

Ne bih komentarisao ni političke pritiske za ustavne promene 1989, u vidu pretnji da će se „Srbi kolektivno seliti“ ako „autonomaši“ budu na vlasti i ne samo to, nego iako makar jedna krava uđe u srpski kukuruz, od čega je tužilaštvo pravilo krivične slučajeve. Niti to kako je srpska država  „samoorganizvala“ Srbe sa Kosova kad joj se prohtelo u službi obračuna sa drugim narodima i republikama bivše Juge, šaljući ih gde god da je trebalo državi,  jer bismo se tako upustili u beskrajnu debatu oko toga kako je veliki deo „tih“ Srba i uopšte došlo na Kosovo – kao kolonisti, ili kadrovska ispomoć i kojima je srpsko-jugoslovenska država dala sve, zemlju i posao, samo da „poprave“ nacionalnu strukturu na ovim prostorima. O tome će se pisati knjige, od istoričara i pisaca drugih profila. Nije do nas.

Ja ipak mislim i priželjkujem da moj sagovornik jeste jedan intelektualac koji bi da državu preuredi po volji i interesu građanina, a ne da „preuredi“ građanina, ili zajednice po meri države i (veliko)državnih interesa.

Ali zaboravismo na Robinzona! Nismo na ovim prostorima samo srbi i albanci. Nismo sami gospodine, niti  su Srbija i Kosovo ostrva na nekom pustom okeanu. Uopšte nije važno da li ste vi Srbi došli ovde u 9 veku (ili ranije), pa našli nas Albance ovde i  koji smo bili tu, samo nekoliko generacija posle Eve i Adama! Nije važno i ako je bilo sasvim obrnuto! Nije važno ni ako su Srbi došli kao kolonizatori, kadrovska ispomoć, niti obrnuto. Ja se smem narugati svim tim tezama, jer one zapravo nisu uopšte važne.

Vazno je da na Kosovu i na Balkanu živimo zajedno dosta dugo, i da se moramo opredeliti za to kako ćemo dalje: Graditi dve snažne države, naoružati ih do zuba, tražiti snažne saveznike, države u kojima će građani biti u njihovoj službi ili obrnuto, graditi dve države, koje će biti u službi građana, sa prohodnim granicama, sa višesmernom komunikacijom među ljudima i zajednicama, te težiti ka izgradnji, to jest, uključivanju u nadnacionalne zajednice u kojima bi čovek trebalo da bude najveća vrednost, a građanin osnova svake vlasti?

Naravno, može se puno debatovati na ideju na koju se hvata moj sagovornik, a to je ona o Evropi kao o jednoj zajednici koja se raspada, kako on kaže : “EU je struktura koja postepeno, ali lagano, odumire”!
Može se debatovati i o ideji da je “Kosovo, bez obzira na tursku, austrijsku, nemačku ili italijansku okupaciju, nekako uvek na kraju ostajalo srpsko…”!

I uprkos tome, treba dati odgovor na insistiranje mog uvaženog sagovornika da bismo mi Albanci i Srbi mogli napraviti jedan istorijski sporazmum bez ovih “belosvetskih”  moćnika i struktura, i naravno paziti da Kosovo, na kraju ipak nekako da ostane srpsko?!

Pa, moj uvaženi sagovorniče, čemu onda i ova debata?

Zato sam ja još na početku insistirao na slobodi i na odnosima između Albanaca i Srba u regionu, to jest, o zajedničkom interesu ka Evropi. Ja ne verujem ni u šta drugo osim u ideju slobode i u ideju prosperiteta i mira kojem ljudi treba da teže.

Naravno, bežati od stvarnosti, izigravati noja, nikako nije najbolje rešenje, ali u svakom slučaju, mi koji ne trčimo za  glasovima, možemo sebi da dozvolimo da kažemo i državi i naciji da uspore. Oni treba da se povinuju volji građana. Države ćemo stvoriti i organizovati po načelima slobode i prava građana.

Ne možemo da izbegavamo ni načelo reciprociteta, jer bez toga nema nikakve šanse ni za nikakav dogovor koji bi osigurao mir i razvoj, i dobre odnose među ljudima na ovim prostorima.

I na kraju, pošto ste me pohvalili u poznavanju srpske istorije, pozvao bih vas da razmišljate o tome da je i albanski, kao i srpski identitet, građen na ideji oslobođenja od osmanske imperije, te na ideji o pripadanju Evropi.

Moje sledeće pitanje za vas glasi: Da li vi mislite da Srbi večno moraju da budu zahvalni Rusima za svoju nezavisnost, te da se treba odreći svog evropskog puta samo zbog njih? Da li to Srbi beže od slobode?