Blokada nužnosti

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

U jesen prošle godine, kada je postajalo sve jasnije o čemu se zapravo radi kada je u pitanju sveobuhvatni, ili, pak, pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije, bilo je racionalno očekivati da će se dijalog u Briselu zahuktati u proleće ove godine, kako bi se bar došlo gotovo do samog kraja ovih razgovora o normalizaciji odnosa između dve države.

Štaviše, očekivalo se da će pregovarači jedne i druge strane, predvođeni predsednicima Tačijem (Thaçi) i Vučićem, razgovarati po par dana, ako ne i više, u prostorijama EEAS-a u Briselu, te da će visoka predstavnica EU, Mogerini (Mogherini), uz veliku podršku administracije predsednika Trampa (Trump), ostvariti svoj najveći uspeh u karijeri, sporazumom Kosova i Srbije.

Nakon Prespanskog sporazuma koji je stavio tačku na poznati politički i diplomatski sukob između Skoplja i Atine oko imena Makedonije, mogući sporazum Prištine i Beograda o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, po svim mogućim analizama, značio bi zapravo stvaran kraj decenije rata i tragedije devedesetih godina prošlog veka.

Kosovska i srbijanska politička elita su zapravo još taoci tih devedesetih. Bez ovog velikog Sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, ne može se doći do potpunog oslobađanja Kosova i Srbije od rata koji se desio krajem devedesetih. A bez stvarne i potpune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, i o ovome se slažu ne samo u Prištini i u Beogradu, već u svim glavnim zapadnim državama, ne može doći do dugoročnog mira i stabilizacije Zapadnog Balkana.

Teorijski, pre samo par meseci, nedostajalo je par glavnih i odlučnih koraka predstavnika Prištine i Beograda, kako bi se stiglo do cilja.

Ali, ta perspektiva je u međuvremeno nestala sa lica zemlje, kao da je bila potpuni privid, ili, pak, politička i medijska spekulacija.

Sada, krajem marta ove godine, glavno pitanje „dijaloga preko medija, izjava i intervjua“, kako bar sada izgleda, nije kada će se i kako nastaviti dijalog u Briselu, nego da li će se ova situacija kada zapravo razgovora nema, pretvoriti u nekakvu političku osnovu otvorenog sukoba (čak i oružanog), na Severu Kosova.

Ne zna se za sada ko bi koga napao, ili šta bi se sve radilo na Severu Kosova, ali najava i izjava, te raznoraznih priprema, ima koliko hoćeš. I obični građani Kosova ne mogu da shvate o čemu se zapravo radi, kada u jednom jedinom danu možete pročitati pismo američkog predsednika Trampa da se do ovog Sporazuma mora doći vrlo brzo, te druge izjave, u sasvim suprotnom smeru, po kojima za par dana može doći do pucnjave i oružanih sukoba na Severu.

A zna se da je KFOR prisutan na Kosovu, i da je po Vojno-tehničkom sporazumu iz Kumanova (i po Rezoluciji 1244 Saveta bezbenosti UN), NATO pakt garancija mira i stabilnosti na Kosovu.

Znači, u godini koja je predodređena već pre par godina, kao ona u kojoj će se potpisati sporazum između Kosova i Srbije o potpunoj normalizaciji odnosa, odnosi između ove dve države su gori neko ikada od kada je Kosovo postalo nezavisna država.

Znači, u sadašnjim okolnostima, prvo se mora doći do izbegavanja i neutralizacije (što je hitnije moguće), ove goruće i svakim danom sve opasnije atmosfere u kosovskoj i srpskoj javnosti, da bi onda došao na red drugi korak, onaj kojim bi se obe strane vratile u Brisel, kako bi pokušale da postignu sporazum, koji bi najzad otvorio vrata odnosima koji, ruku na srce, nikada nisu postojali između Kosova i Srbije, ali koji su, po svemu sudeći, istorijska i politička neminovnost.

Znači, ako se ovaj proces sagleda iz one jesenje perspektive prošle godine, nije teško stići do zaključka da je dijalog na ledu, i da se teško može obnoviti sledećih par nedelja.

Ali, ona druga perspektiva bliske budućnosti Kosova i Srbije, govori savim suprotno: Kosovo i Srbija ne mogu da ratuju. Niti mogu, niti žele. Niti će to dati NATO i Zapad.

Takođe, Kosovo i Srbija ne mogu da ostanu taoci sadašnjeg statusa kvo, jer ovaj „status“ je odradio svoje, to jest, nema više rok trajanja.

Znači, ovaj drugi, mnogo optimističniji zaključak govori o tome da je nastavak dijaloga neminovan, po prirodnom toku stvari, kao što će sada stići proleće, a nakon njega i leto.

Takođe, sama obnova dijaloga, koja je neophodna i nužna (i stvarno, bez ikakve druge alternative), kako se sada vidi, mora dovesti do sporazuma kojim bi se Kosovo i Srbija uzajamno priznale kao nezavisne države.

Ova jasnoća o supstanci mogućeg sporazuma Kosova i Srbije, u prvom redu je rezultat pisama predsednika Trampa, Majka Pompea (Michael Pompeo), američkog državnog sekretara, te izjava američkih ambasadora u Beogradu i Prištini (Skota i Kosneta), znači, američke administracije.

Jasno je sada svima koji su deo ovog dijaloga koji u sadašnjem obliku traje već sedam godina, da je ime pravno obavezajućeg sporazuma između Kosova i Srbije, uzajamno priznanje Kosova i Srbije.

Sve druge varijante koje su bile u opticaju proteklih par godina, nisu prošle politički i istorijski test.

Ali, ako se sada manje više zna koji bi trebalo da bude epilog Briselskog dijaloga, teško da bilo ko zna kako ćemo stići do njega, u sadašnjim vrlo problematičnim okolnostima u odnosima Kosova i Srbije, koji su zaglavljeni negde u novembru prošle godine, kada Kosovo nije uspelo da postane član INTERPOL-a (zbog poznate diplomatske kampanje Vlade Srbije), i kada je kosovska vlada premijera Haradinaja, odlučila da, kao kontrameru, uvede takse od 100 odsto na svu robu koja dolazi iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

Praksa i sam život su još jednom pokazali da su jači od onoga što je racionalno, moguće, štaviše i neophodno i nužno u odnosima Kosova i Srbije.

Ovde naravno svako ko pokušava hladnokrvno da analizira stanje i događaje, može da doda da, kada bi bilo pameti, ne bi se nikada došlo uopšte do sukoba i rata.

Ako bi se na samom kraju ove kolumne vratio na interesovanje redakcije KoSSeva o tome da li se zapravo nešto dešava iza kulisa o čemu javnost ne zna, a o čemu je pisao i Dušan u svojoj prethodnoj kolumni, može se reći da nažalost, nema niti kulisa, niti nekih drugih događaja i inicijativa, koje bi nekako poslužile da budu izvor nekog optimizma.

Za sada, sve je javno. A ovo što svako može da vidi, ne daje nikakvog razloga za nadu.

Naprotiv.


Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.