Bežanje iz zagrljaja Kremlja: Zašto se Srbija umorila od ruske podrške

Vladimir Putin i Aleksandar Vučić
Foto: Kremlin.ru

Izvor: The Moscow Times (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Podrška Rusije ostavlja Beograd bez manevarskog prostora za pregovore o Kosovu i Metohiji.

Nedavnu posetu ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu – prvu u više od četiri godine – nestrpljivo su očekivali srpski političari. Uprkos tome što je poseta tamo opisana kao monumentalna, nije postignut nikakav sporazum koji bi se mogao opisati kao monumentalan. U stvarnosti, srpski predsednik Aleksandar Vučić nema izbor nego da javno pohvali svog ruskog dobrotvora, dok iza zatvorenih vrata pokušava da ubedi Kremlj da Beogradu da barem malo prostora za manevrisanje povodom najvažnijeg pitanja spoljne politike Srbije: priznanje Kosova.

Kosovski konflikt delovao je kao beskrajan, ali su mnogi događaji u proteklih osamnaest meseci njegovo rešavanje učinili verovatnijim nego što su se do nedavno čak i najhrabriji optimisti usudili da maštaju. Prvo, Brisel je konačno imenovao mogući datum za ulazak Srbije u Evropsku uniju: 2025. godine, signalizirajući da je pridruživanje zemlje sasvim realno – pod uslovom da se Beograd pridržava određenih uslova, od kojih je glavni – rešavanje kosovskog konflikta.

Drugo, zapadni Balkan je ponovo privukao pažnju evropskih i atlantskih struktura. Crna Gora se pridružila NATO-u, a pritisak Zapada pomogao je da se, manje ili više, spor između Grčke i Makedonije oko naziva Makedonije, reši. Čak se i Bosna i Hercegovina, koju još uvek parališu etnički sukobi, približila pridruživanju saveza: NATO je odobrio akcioni plan za njeno moguće pridruživanje. Pored toga, pregovori o pridruživanju Albanije EU trebalo bi da započnu ovog leta.

Tokom jedanaest godina od kako je Kosovo 2008. godine proglasilo nezavisnost 2008, srpski lideri su sebe primorali u jedan veoma težak, donekle šizofreni odnos sa Moskvom, koja sada u suštini može da stavi veto na bilo koji kosovski mirovni predlog, i time potpisujući smrtnu političku kaznu za srpsko rukovodstvo.

Duboko ogorčeni time što je Zapad priznao nezavisnost Kosova i Metohije bez i najmanjeg ustupka Srbiji, srpski političari svih vrsta potražili su utehu u Rusiji. Da bi pokazali glasačima da neće samo prećutno trpeti poniženje koje im je naneo Zapad, srpski lideri razvili su razmetljive prijateljske odnose sa Moskvom, hvaleći sve prednosti rusko-srpske saradnje. Zauzeti da sebe predstave kao istinske patriote i to unutar zemlje, oni nisu uzeli u obzir cenu ovog prijateljstva na duže staze.

Godine nekontrolisanih pohvala dovele su do gotovo religijskog kulta Rusije i Putina u Srbiji. Putin je tamo već godinama proglašavan za najpopularnijeg inostranog lidera, uživajući oko 80 odsto podrške: nedostižan broj za bilo kog srpskog političara. Ruski predsednik je po broju titula počasnih građana koje su mu dodelili srpski gradovi na drugom mestu, odmah nakon pokojnog jugoslovenskog lidera maršala Tita.

Naravno, Putinova popularnost smeta predsedniku Vučiću, ali on ne može tek tako da odustane od opojne Putinove popularnosti. Poslednjih nekoliko meseci srpska opozicija u Beogradu organizuje proteste, zahtevajući od vlade da prestane da vrši pritisak na medije, da istraži politička ubistva i premlaćivanja i da održi slobodne izbore. Sada, naoružan Putinovim prisustvom, Vučić može da prikaže demonstrante kao marginalne elemente i sebe kao pravog političara na svetskom nivou koji uživa i domaću i međunarodnu podršku.

Jedini problem je to što se za Vučića ove spoljnopolitičke prednosti pretvaraju u ozbiljna ograničenja na domaćoj sceni. Značajan broj Srba uveren je da su Rusija i Putin mnogo pouzdaniji branioci srpskih interesa od njihovog predsednika. Dakle, ako se Vučić, inspirisan izgledima za pridruživanje EU, zaista usudi da prizna Kosovo bez odobrenja Rusije, Kremlj će lako moći da ga uništi kao političara. Kremlj jednostavno može da da izjavu da će Rusija, kao pravi saveznik srpskog naroda, a ne kao prodana politička elita, nastaviti da brani teritorijalni integritet Srbije odbijanjem da prizna Kosovo.

Vučić savršeno razume ovaj rizik, a u Moskvu je u jesen došao kako bi saznao kako će Rusija reagovati na mogući kosovski sporazum. Očigledno se vratio razočaran. Moskva nema razlog da podrži konačno rešavanje sukoba na Kosovu i Metohiji jer ovakvim potezom neće dobiti ništa, ali će zato izgubiti svoj uticaj u regionu.

U ovom trenutku, Rusija je ključni saveznik Srbije jer može da garantuje da se Kosovo ne može pridružiti UN-u i drugim međunarodnim organizacijama. Ali, čim bude Beograd priznao nezavisnost Kosova (bez obzira na uslove), Srbi će momentalno izgubiti potrebu za ruskim vetom u Savetu bezbednosti UN. Jedino nafta, gas i istorijske veze ostaju kao osnova za poseban odnos. Sve je to lepo i dobro, ali druge istočnoevropske zemlje imaju sve to u svojim odnosima sa Rusijom, pa to ne čini Moskvu njihovim ključnim saveznikom.

Zašto bi Rusija trebalo da pomogne u rešavanju kosovskog konflikta? Da dozvoli Srbiji da se pridruži EU i uvede sankcije Rusiji? Da obaveže Ruse da uzimaju vize prilikom posete Srbiji? Da Srbija raskine bilateralni trgovinski sporazum sa Rusijom u ime EU? Da dozvoli Srbima da prodube svoju saradnju sa NATO-om i postanu deo Zapada? Svi ovi ishodi su nepoželjni za Rusiju, i da bi ih sprečila, ona jednostavno treba da nastavi politiku odbijanja da prizna Kosovo.

Spoljnom posmatraču ruska pasivna sabotaža rešavanja kosovskog konflikta izgleda kao potpuna podrška Srbiji. Uveravanja da Rusija nikada neće napustiti Srbiju, da će je zaštititi od pritiska Zapada, i učiniti sve šta je moguće kako bi sačuvala njen teritorijalni integritet deluju kao gestovi nepokolebljivog prijateljstva prema Srbima.

U stvarnosti, srpsko rukovodstvo ne zna kako da se oslobodi te podrške, što Beograd ostavlja bez prostora za manevrisanje u pregovorima o Kosovu. Srpski lideri ne mogu da deluju manje patriotski od Kremlja. Kremlj to zna i daje javne izjave koje Srbe prisiljavaju da zauzmu najnepopustljivije pozicije.

Moskva zvanično navodi da će priznati svaku odluku o Kosovu koja zadovoljava Beograd, dodajući da ova odluka mora da bude formulisana na osnovu Rezolucije UN 1244. Ali ta Rezolucija ne govori ništa o izgledima nezavisnog Kosova; dozvoljava samo autonomiju i samoupravu u Srbiji. Rezolucija je usvojena pre dvadeset godina, ali danas svi shvataju da nikome nije potreban povratak Kosova u Srbiju, a naročito samim Srbima. Međutim, ovo je lokalno pitanje, dok se Rusija mnogo više bavi sopstvenim sukobom sa Zapadom. Ona koristi Kosovo kao važan argument za neuspeh Zapada da jednostrano reši sukobe, čak i u Evropi.

Koliko god da je raskošno Putin bio primljen u Beogradu, teško je zamisliti šta Vučić može da ponudi ruskom predsedniku kako bi podstakao Kremlj da prihvati rešenje kosovskog sukoba. Vašington je taj, a ne Vučić, koji ovde treba da da ponudu. U međuvremenu, Vučiću ostaje da bira između političkog samoubistva ili zadržavanja pomalo besmislenog, ali prilično udobnog statusa kvo, ne znajući kako da pobegne od zagušujućeg zagrljaja svog najbližeg saveznika.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.