Apel "otadžbinarima" da spasu srpski jezik na Kosovu i Metohiji od lingvocida i jezičkog inžinjeringa

Tekst je namenski napisan za list "Politika" koji je ovaj dnevni list u prilagođenom izdanju pod nazivom "Priština koristi gugl srpski" objavio u današnjem izdanju, odnosno u digitalnom izdanju pod nazivom "Kako Jahjaga gugluje srpski" . Ovde objavljujemo izvornu verziju teksta. Napominjemo da smo nedavno objavili tekst sa sličnom temom. 

Reč „otadžbinar“ sam nedavno prvi put pročitala u dva teksta, jedan za drugim, u vestima o aktivnosti kosovske predsednice Atifete Jahjage na njenoj zvaničnoj veb stranici. Sjajna je ta nova reč u srpskom jeziku. Zvuči srpskije bez sumnje od „patriota“ i punijeg je značenja od „rodoljub“. Patriota je reč starogrčkog porekla. Rodoljub ljubi svoju zemlju i odan joj je, a otadžbinar je otišao korak dalje. On gradi otadžbinu. On je proaktivan rodoljub – svojoj otadžbini zadužbinar.

Uz punu svest da će jezički čistunci stare škole braniti stav da se takva reč ne može koristiti jer je fond srpskih reči ne prepoznaje, ja zastupam ideju da se ova reč što pre uvede u naš jezik i to kroz nauku, s obzirom na to da pripadam onoj drugoj grupi ljubitelja jezika koji veruju u njegovu neprestanu dinamičnost i životvornost. Kao takav, jezik se neprestano menja, i mi smo, u prilog ovoj tezi, dobili pravu jezičku poslasticu sa više sladostrasnih filova. 

„Otadžbinar“ ne pripada poplavnom talasu savremenih tehničko-stručnih i kulturoloških anglicizama uveliko odomaćenim u govornom srpskom jeziku, poput „sajt“, „SMS“, „lajkovanje“, „drajveri“, „šerovanje“, „guglovanje“, „iventi“ itd. 

Jezik putuje kroz istoriju kao i njegovi korisnici – reči žive i nestaju, a onda dolaze nove. Arhaizmi i novi jezički pojmovi se po pravilu ne susreću, a mi smo upravo dobili jedan 'savremen arhaizam' koji je 'iz prve' popunio upražnjeno pojmovno mesto za onog koji „gradi svoju otadžbinu“. Uvek mi je nedostajala precizna reč za plejadu velikih likova iz srpske istorije koji su svojim delima zadužili Srbiju. To što su je 'samo' ljubili, za mene nije bilo dovoljno da zbog toga zasluže mesto u istoriji, ali to što su ljubav prema Srbiji ugradili u svoja monumentalna dela i herojske činove, gradeći svoju otadžbinu – nešto je drugo. E to su naši otadžbinari.

Milozvučna fonetika i razumljiv morfološki sastav – otac-bina-ar je samo dopunio moju sreću usled ovog velikog otkrića prevodilaca u Jahjaginom kabinetu.

Konačno, otadžbinar ima utemeljenje i u nečemu što se u pedagogiji naziva „retencija“ kao pokazatelj da se kroz uporište u praksi ima znanje o nečemu. Stiže nam u novo reformatorsko doba Srbije kao savremene države u 21. veku.

Dozvolite da vam sada izvorno navedem rečenice sa zvaničkog sajta kosovske predsednice u kojima je upotrebljena ova reč:
„Predsednica Republike Kosova, gospođa Atifete Jahjaga, danas je učestvovala na komemorativnom sastanku na Akademiji nauka u umetnosti Kosova, u počast figure istaknutog akademika, humaniste i otadžbinara Pajazita Nuši.“

„Hajde da se ovde uz čast setimo Hasana Prištine, Bajrama Curri, Niman Ferizi, Ćazima Ballkani, Paška Logoreci i Ndue Butući kao i učitelja Ibrahima Fehmiu u Drenovcu Vokši i Ljatifa Šaćiri u Rizniću, i mnogih drugih otadžbinara dobročinitelja obrazovanja koji su otvarajući škole na ovim prostorima otvorili horizonte znanju kao deo nacionalnog buđenja i dostojanstva.“

Dobrodošli u tamni vilajet! „Stara Srbija“ koja je osim mita, za naš narod bila i ostala nepoznata zemlja, prljava južnačka kasaba, tajnovito dvorište iza visokih zidova, patriotski safari.

Latinica. Rogobatne rečenice. Pogrešni predlozi. Nepravilna upotreba padeža. Opskurna i nepravilna interpunkcija. Nepravilna upotreba reči.

Sve ovo je sadržano u samo dve rečenice. Zamislite čitav tekst u ovakvom sramotnom jezičkom maniru. Zamislite hiperprodukciju saopštenja, propisa, zakona, procedura, projekata i drugih aktivnosti kosovskih i međunarodnih institucija na groblju srpskog jezika. Zamislite sve te prevode sa progresivnog albanskog i engleskog na jezik devastiranog ostatka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji; drugorazrednog i drugorednog srpskog građanskog sloja, šćućurenog u po nekoj kosovskoj instituciji, a još uvek učaurenog i učmalog u školi, bolnici, zavodu i nekom preduzeću u stečaju iz Srbije, kao poslednjem bastionu srpske državnosti u pokrajini koji se troši prahom zapuštene stovekovne kuće. Zamislite šta sve tek nije dostupno Srbima na srpskom.

Svakodnevno masakriranje maternjeg jezika srpskog naroda u kolevci njegove kulture i duhovnosti ogleda se pre svega u njegovom nepoznavanju u stručnoj, kao i u elementarnoj sferi upotrebe, opštoj nebrizi, svesnom ignorisanju i ugnjetavanju, na mnogim mestima vidljivoj srbofobiji, u albanizaciji, anglizaciji i kroatizaciji, čime se reči, rečenična i tekstualna forma, rečju – čitava jezička struktura – ubija masovno, neselektivno i okrutno, kakav je masakr. 

Kada se sistematski i strukturno sagleda epidemija ove jezičke distorzije na Kosovu i Metohiji od '99, onda se već može raspravljato o lingvocidu.

Namerno delimično ili potpuno uništavanje srpskog jezika, u endemičnom obliku nalazite u svim kosovskim i ponekim međunarodnim institucijama na lokalnom i centralnom nivou – od opština, javnih službi, ministarstava, u civilnom sektoru koji je uz pomenute institucije na Kosovu i Metohiji monopolista u odbrani ljudskih prava i sloboda i promovisanju kulture i multietničnosti.

Fizičko istrebljenje srpskog jezika ogleda se u tome da je tokom 16 godina gotovo nemoguće zadržati najobičniji dvojezični putokaz, tablu sa nazivom ulice na dva jezika, a da isti nisu oboreni, precrtani, izgrebani, ofarbani.

Viševekovni srpski toponimi nestaju iz upotrebe, fizički se izbacuju iz novih udžbenika, na smetlište odlaze stari kao „propagandno štivo srpskog okupatora“, kao „panslovenska podvala i laž“. Srpski jezik se iz biblioteka preselio na lomače.

„Kosovska Mitrovica“, „Miloševo“, „Uroševac“, „Srbica“, „Peć“ samo su neki od najosnovnijih toponima za koje sve više Srba u komunikaciji sa Albancima i međunarodnim predstavnicima, barem zastane i razmisli pre nego ih upotrebi, ili jednostavno odluče da kažu „Mitrovica“, „Ferizaj“, „Drenica“, „Peja“, itd. Međunarodni predstavnici skoro se neće ni setiti da postoji ni naziv na srpskom za ova mesta. A u širu upotrebu počeli su da ulaze novi toponimi poput „Albanik“ za, kroz istoriju uvek većinski Srbima nastanjen „Leposavić“; „Obilić“ je sada „Kastriot“, „Samodreža“ je „Samadredž“, Miloševo je „Baljšaj“.

Ovo je ipak samo deo jezičkog inžinjeringa koji se sa lingvocidom paralelno odvija na Kosovu.

Posle unilateralnog proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, u pokušaju da Kosovu navuku svečano odelo pre nego ono stupi na međunarodnu scenu zemalja stabilnih demokratija, međunarodni partneri su kao standard kosovskim institucijama propisali i poštovanje srpskog jezika kao drugog službenog jezika. Tako su posle lagodnih godina opšteg ignorisanja, kosovske birokrate, humanisti i mirovnjaci sa svojim partnerima – srpski jezik razvile u fenomen „nek'ga ima“, „nek se nađe“ – uz Ahtisarija kao idejnog tvorca, Ustav kao kamen temeljac, i Google translator kao rudara-udarnika.

Atifete Jahjaga je u govoru na obeležavanju stogodišnjice albanske škole u Rzniću, kod Dečana, početkom septembra, po mojim saznanjima, prvi put upotrebila reč „otadžbinar“, pominjući sve „dobročinitelje obrazovanja“ koji su učinili da albanska škola ima „poseban značaj za kosovski narod“, jer je ona očuvala „identitet“ Albanaca – jezik, „osećanje slobode“ i osećanje da Albanci budu „jednaki sa svim ostalim narodima“. 

Deformisanje srpskog jezika i njegov invaliditet koji je sveprisutan u kolevci srpske pismenosti ukazuje na to da srpski jezik „nema značaj za kosovski narod“, ali ni za srpski, da je ugrožen identitet srpskog naroda do mere da ovu raspravu možemo da povedemo i u pravcu kulturocida. Za kraj, pred javnost ostavljam pitanje – u reformatorskoj Srbiji 21. veka – ko će biti naši otadžbinari i dobročinitelji u obrazovanju kako bi spasili srpski jezik na Kosovu i Metohiji?

Tatjana Lazarević,
Urednik portala „KoSSev“