Američki senator: Sporazum u interesu Beograda i Prištine, SAD neće ništa nametati

Primena evropskog sporazuma o normalizaciji odnosa je u najboljem interesu Srbije i Kosova i o tome će odlučivati lideri, a Sjedinjene Države i Evropska unija mogu samo u tome da ih ohrabruju, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike Kris Marfi, demokratski senator iz Konektikata i član senatskog Spoljnopolitičkog odbora.

Marfi, koji je više puta posetio Balkan, naglasio je međutim da će Vašington i Brisel i dalje stavljati do znanja da će integracija Srbije i Kosova u evroatlantske institucije biti otežana bez rešavanja odnosa.

Srbija, kako je poručio američki senator, neće ući u Evropsku uniju ni bez „zdrave demokratije“, a trebalo bi i da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije.

Srbija i Kosovo su nedavno postigli sporazum o implementaciji evropskog predloga o normalizaciji odnosa. Vi ste to pomenuli tokom nedavnog pretresa sa državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Da li ste optimista da će dve strane primeniti sporazum i šta bi Vašington i Brisel trebalo da urade da osiguraju da se to dogodi?

To je veoma važan sporazum. Proveo sam mnogo vremena na Balkanu, regionu koji je izuzetno važan za Sjedinjene Države i gdje ne možemo da mir uzimamo zdravo za gotovo. Proveo sam mnogo vremena i sa (premijerom Kosova) Aljbinom Kurtijem i (predsednikom Srbije) Aleksandrom Vučićem i obojica su preduzeli veoma važne korake da normalizuju odnose dve zemlje. Sporazum nije bez političkih rizika, ali ga vredi preduzeti. Verujem da su obe strane ozbiljne u pogledu implementacije ovog sporazuma. To može da bude osnova za dalji rad na tome da se osigura da svaka zemlja prepoznaje i poštuje građane obe nacije i pravo svake nacije da se pridruži međunarodnim institucijama i postane punopravna članica međunarodne zajednice.

Ali šta Vašington i Brisel mogu da urade da osiguraju implementaciju ovog sporazuma? Znamo da aspekti Briselskog sporazuma iz 2013. godine još nisu primenjeni…Šta je potrebno uraditi da bi se osiguralo da sve strane poštuju dogovoreno?

To je na kraju odluka lidera Kosova i Srbije. Ne postoji ništa ključno što Evropa i Sjedinjene Države mogu da urade. Mi možemo da ih ohrabrujemo. Naravno, obe zemlje vide svoju budućnost integrisanu u transatlantskoj alijansi. Obe svakako žele da budu deo Evropske unije. Kosovo vidi svoju budućnost u NATO-u. Sjedinjene Države i Brisel, od kojih očigledno zavisi članstvo u NATO-u i Evropskoj uniji, nastaviće da stavljaju do znanja da će biti teško za bilo koju zemlju da se pridruži tim organizacijama ako se ne reše odnosi i prevaziđu razlike između Prištine i Beograda.

Kakve podsticaje Vašington može da ponudi, ili kakvih posledica može da bude, da bi se osiguralo da dve strane primjenjuju dogovor?

Ne mislim da ćemo nametati posledice. Mislimo da je u najboljem interesu i Kosova i Beograda da primene dogovor. Nije dobra politika za spoljne sile ili entitete da primoravaju zemlje da urade nešto što ne žele ili što ne misle da je u njihovom najboljem interesu. Tako da ovo ne posmatram kao pitanje da li će Sjedinjene Države ponuditi podsticaje ili nametnuti posledice. Smatram da to nije produktivno. Moramo da radimo sa liderima i biračkim telima na Kosovu i u Srbiji da ih ubedimo da urade ono što je ispravno za njihove zemlje. I obostrano priznanje je ispravno i pozitivno za političku i ekonomsku budućnost obe zemlje.

Koliko je ideja o međusobnom priznanju realna, ako se uzme u obzir da je predsednik Srbije i posle sastanka u Ohridu govorio o crvenim linijama – da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova i da mu neće dozovoliti da postane članica Ujedinjenih nacija? Koliko je realno očekivati da će ovaj sporazum o normalizaciji na kraju dovesti do međusobnog priznanja?

Hajde da idemo korak po korak. Razumem da je političkim liderima nekada potrebno da se pozicioniraju na određeni način, ali činjenica da je ovaj sporazum postignut pokazuje da su Vučić i Kurti – koji imaju velika biračka tela koja ne žele pomirenje između dve zemlje – spremni da preduzmu rizike, da urade ispravnu stvar da bi promovisali mir. Znači, hajde da idemo korak po korak. Ima mnogo stvari na Balkanu za koje su lideri govorili da se nikada neće dogoditi, ali su ne na kraju dogodile. Zato što kada date određeno vreme, nastavljate da pričate, da gradite put do pomirenja, nekada se dogode iznenađujuće stvari.

Znamo da se premijer Kosova do sada opirao ideji formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom, na čemu insistiraju Beograd, SAD i EU. Da li verujete da će Kurti na kraju pristati na formiranje zajednice, koliko je to pitanje važno za normalizaciju odnosa i da li postoji rizik da će to dovesti do stvaranja nove Republike Srpske, od čega strahuju pojedini?

Da, ne želite još jednu Bosnu, ali to ne mora da bude budućnost Zajednice opština sa srpskom većinom. Više puta sam razgovarao sa Kurtijem, objasnio sam da u Sjedinjenim Državama imamo snažnu federalnu vladu, snažan osećaj američkog patriotizma. Međutim, imamo i snažne vlade na državnom nivou. Takođe smo omogućili recimo stanovnicima Oklahome, ili Konektikata da sami određuju svoju budućnost. I tu je razlika. Mislim da svakako postoji način za Kosovo da primeni ograničeni stepen samouprave za one koji su u opštinama sa srpskom većinom i da to uradi na način koji ne cepa zemlju. To je obaveza iz Brisela koju bi Kosovo trebalo da ispoštuje. I drago mi je što je to deo ovog sporazuma.

Postoje i ocene da međunarodna zajednica zanemaruje probleme sa demokratskim procesom i vladavinom prava u Srbiji, na koje je ukazano u više izveštaja, zarad sporazuma sa Vučićem. Da li mislite da je to slučaj?

Svakako sam zabrinut u pogledu zdravlja političke opozicije u Srbiji, zbog stepena kontrole koju vlada u Beogradu ima nad medijima. To sam direktno preneo Vučiću i nastaviću to da radim. Sjedinjene Države, kao i obično, mogu da urade dve stvari odjednom – možemo da radimo sa srpskom vladom da pokušamo da ih navedemo da zauzmu čvršću poziciju u podršci Ukrajini, da pronađu put ka pomirenju sa Kosovom. I da razumeju da ako ne budu štitili vladavinu prava, ako nemaju zdravu demokratiju, da neće ući u Evropsku uniju – za koju znam da je cilj Aleksandra Vučića – bez obzira na to koliko budu napredovali u pogledu Ukrajine ili Kosova. Zbog toga moramo o tome da razgovaramo i mislim da to možemo da uradimo.

Posle poslednje posete Beogradu, u aprilu prošle godine, napisali ste da će zbog ruske invazije na Ukrajinu, Srbija konačno morati da se odluči između Evrope i Rusije. Međutim, predsednik Vučić je i dalje nastavio da sedi na te dve stolice – Srbija je podržala rezolucije o Ukrajini u Ujedinjenim nacijama, ali nije primenila zapadne sankcije protiv Rusije. Da li i dalje smatrate da je važno da Srbija napravi taj izbor između Evrope i Rusije i zašto?

Kada je reč o Ukrajini, važno je da Srbija donese tu odluku. Nerealno je verovati da će Srbija potpuno da prekine kulturne i ekonomske veze sa Rusijom niti bi to od njih trebalo očekivati. Srbija treba da se odluči kada je reč o Ukrajini. Treba da se pridruži Evropi i SAD i primeni sankcije neophodne da se pošalje jedinstvena poruka da se ovaj brutalan čin agresije neće tolerisati.

A šta će se dogoditi ako se ne odluči?

Veoma je teško za Srbiju da ima evropsku budućnost ako je suprostavljena najvažnijem spoljnopolitičkom cilju Evropske unije – a to je bezuslovna podrška Ukrajini.

Glas Amerike