Na današnji dan pre tačno 24 godine, na tlo nekadašnje SR Jugoslavije, bačene su prve bombe. Godinama unazad, srpski i albanski narod obeležavaju i doživljavaju ga na uzajamno suprotstavljen način, bez isticanja o stradanju druge strane. Srbi ga se sećaju kao tužne godišnjice, u kojoj su pored vojske stradali civili i civilne mete, mnogi i kao početak okupacije. Albanci sa druge strane, ovaj dan doživljavaju kao spas od stradanja u Miloševićevom režimu, istovremeno i kao početak humanitarne katastrofe, a potom i oslobođenje Kosova do nezavisnosti.
Kao i prethodnih godina, i 24. godišnjica NATO bombardovanja biće obeležena u Kosovskoj Mitrovici.
Na Trgu braće Milić danas će, simbolično u 12.44 časova položiti venac predstavnici lokalnih vlasti na Kosovu.
Najavljeno je prisustvo predsednika privremenog organa Aleksandra Spirića, predsednika i potpredsednika Srpske liste Gorana Rakića i Igora Simića, bivšeg gradonačelnika Milana Radojevića i načelnika Kosovsko-mitrovačkog okruga, Vučine Jankovića.
Centralno obeležavanje Dana sećanja na stradale tokom NATO bombardovanja u Srbiji će biti održano na Trgu Svetog Đorđa u Somboru od 18.00 časova, na kojem će prisustvovati i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, najavljeno je iz predsedništva.
Ceremoniji u Somboru prisustvovaće, kako je potvrdila Vlada Srbije, i srpski Patrijarh Porfirije, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, kao i predstavnici Narodne Skupštine Srbije, te ministri u vladama Srbije i Republike Srpske.
Za danas, takođe u 12.44 zakazan je protest u organizaciji Dveri, POKS-a, Zavetnika i Novog DSS-a u Beogradu, a protiv Sporazuma o putu za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, postignutom 18. marta u Ohridu.
Šta je prethodilo bombardovanju?
Bombardovanju SR Jugoslavije prethodila je veoma prisutna negativna medijska slika u zapadnoj javnosti o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću, koja se u drugoj polovini devedesetih nastavila izveštajima sa Kosova – o ukidanju autonomije i ugrožavanja prava Albanaca, sve do vesti o diskriminaciji i humanitarnoj katastrofi. Milošević je opisivan kao „diktator“, „balkanski kasapin“ i „novi Hitler 20-og veka“, a uslovi u kojima živi civilno albansko stanovništvo kao „aparthejd“.
Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje spominjali su da se na Kosovu događa „genocid“ koji sprovode srpske snage, „masovne grobnice“, da se događa masovno ubijanje „preko 100.000 kosovskih Albanaca“.
Samom bombardovanju prethodili su – od 6. februara do 19. marta – pregovori u francuskom gradu Rambujeu. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum.
Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum.
O Bombardovanju
Neposredan povod za bombardovanje bio je za Srbe i dalje kontraverzan slučaj Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a – kvalifikovali kao „masakr u Račku“.
Bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a, naletom 464 aviona iz 19 zemalja NATO-a i sedam zemalja koje su pružile podršku, 24. marta 1999. započelo je bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Broj letelica i intenzitet napada se tokom dva i po meseca pojačavao – na 1.150 aviona, koliko ih je bilo do 10. juna – neposrednog okončanja rata. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora. Na Srbiju je palo više hiljada kasetnih bombi.
Sa suprotne strane – drugačija slika: svega nekoliko ispravnih aviona. Piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti bili neispravni. Prema svedočanstvima vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29“, nisu imali „sa čim da lete“ i da dejstvuju, a posle rata su doživeli, kako su više puta opisali, ponižavajući odnos tadašnjih državnih vlasti prema njima.
Uprkos ovakvoj slici i brojnim problemima na terenu, najveći deo vojnih potencijala tadašnje jugoslovenske države je bio i dalje spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva. Strategija tadašnjeg srpskog vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu. To se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.
Kako su vojne snage odolevale napadima, uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom.
Najžešće kopnene borbe su se vodile upravo u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, poginuo je 1.031 pripadnik Vojske Jugoslavije i policije i oko 2.500 civila, uključujući i 89 dece. Ranjeno je više od 6.000 civila, 5.173 vojnika i policajaca, 25 civila se vodi još uvek kao nestalo. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.
U noći između 22. i 23. aprila NATO je bombardovao i zgradu Radio-televizije Srbije (RTS) kada je poginulo 16 zasposlenih u RTS.
Prema podacima Kancelarije za KiM za 11 nedelja bombardovanja ubijeno je 3.500 ljudi, ranjeno 12.000, a sa Kosova je više od 200.000 Srba proterano
Prema podacima UNHCR-a tih godina, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo 230.000 Srba i Roma, a vratilo se 800.000 izbeglih Albanaca.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP) u NATO bombardovanju život je izgubilo 755 ljudi, od kojih su 454 civila i 301 pripadnik oružanih snaga. Među civilima je 205 Srba i Crnogoraca, 221 Albanac i 28 Roma, kod vojnih žrtava 271 je pripadnik Vojske i policije i 30 „OVK“.
Fond za humanitarno pravo je ujedno 2014. godine objavio poimenični popis žrtava koji možete pogledati ovde.
Povlačenje
Posle 78 dana bombardovanja, delegacije NATO-a i Savezne Republike Jugoslavije potpisale su Vojno-tehnički sporazum (Kumanovski sporazum).
Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa.
Slobodan Milošević je građanima „čestitao mir“.
Usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas marginalizovana, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.
Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost koju je, prema Prištini, priznalo 117 država, među njima vodeće zapadne sile, a prema Beogradu, ispod 100 zemalja. Nekadašnja Jugoslavija raspala se nešto ranije u dve države – Srbiju i Crnu Goru.
Slobodan Milošević smenjen je 2000. godine, naredne je poslat u Hag. Preminuo je u Međunarodnom tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji 2006. godine, ne dočekavši presudu.
Crna Gora je danas članica NATO-a, Srbija je pristupila programu NATO-a „Partnerstva za mir“ 2006.
Opširnije o današnjem obeležavanju 24. godišnjice NATO bombardovanja pročitajte u:
U K.Mitrovici obeležena 24. godišnjica NATO bombardovanja
I u Prištini se obeležava 24. Mart: „Napadi NATO-a su došli kao napadi od Boga“
24. Mart obeležen parastosima za stradale u Gračanici, Zvečanu, Žerovnici, Z.Potoku i K.Mitrovici
Američki ambasador u BG uputio saučešće porodicama poginulih u ratovima i NATO bombardovanju
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
